недеља, 09. мај 2010.

Na krajnjem severu



Imao sam još i ranije sličnih zamisli, ali nikako već godinama da odem negde van grada. Nisam od onih novopečenih globtrotera, ali ponekad valja preseći kolotečinu istosti. Prošao je 1. maj, praznik koji se po svojoj smislenosti opasno bliži 29. novembru (koji, Bogu hvala, više ne slavimo), pajtos je uzeo odmor od nekoliko dana, kaže da će da pali negde, bilo gde, a ja mu odvratim daj onda da idemo negde zajedno. "'Ajmo na Palić", tamo nikad nisam bio", i već za dva minuta smo okretali telefone raspoloživih vila i hotela koje smo pronašli na internet strani izletišta. Problema oko smeštaja nije bilo, maj ni u kom slučaju nije sezonski mesec, pa kad smo sve utanačili, dogovorismo se da krenemo sutra ujutro.
Tako je i bilo. Sedosmo u Korsu, ortak vozi, prvi put idemo negde zajedno a znamo se skoro četvrt veka, a da to nisu rekreativne nastave kojih se više niko ni ne seća. Ne računajući pokojnu prababu Hrvaticu koja je živela u jednom selu pored Vrdnika, i kod koje nikako nisam voleo da idem (i veoma sam žalio mlađeg brata koji je kao klinac bio primoran da tamo provede nekoliko dana), nemam rodbinskih veza u severnoj srpskoj pokrajini, pa mi je bilo interesantno da gledam kroz prozor istovetne sremske i bačke prizore. Ravno, ravno, ravno, sa sve nebrojenim eksponatima poljoprivrednog muzeja na otvorenom, a i put nije bio loš, jedino što ti secikese uzmu 570 dinara u jednom pravcu na ime putarine - prvi put državne, a drugi put ko zna koje.
Malo smo slušali radio, čini mi se da je imao broj tri u nazivu, i ta plejlista se držala oprobanih hitova starih 15 i kusur godina tipa Rokset - Džojrajd (a mi svi kao klinci iz poslednje nesplavarske generacije smo se mnogo ložili na Rokset), pa se obradovah kad pustiše Luku od Suzan Vega, i smorih se najstrašnije uz Soul Asajlum s onom plačljivom i ljigavom pesmom koja kao da traje čitavu večnost i nikako da se završi. Onda su krenule neke rnb smaračine, pa izvadih iz rukava prigodan CD te smo u nastavku puta slušali Anagram Jam, Delorean, Rome, DJ Sprinklesa, Gazda Paju, Tenka iz Slavonskog Broda, Sharon Jones i To Rococo Rot (nešto sam zaboravio, garant). Dok sam rezao disk, rukovodio sam se intuicijom šta bi moglo dobro da zvuči u kolima, a da ipak ne bude ekstremizam, i šta da kažem, vozač nije imao pritužbi pa mogu da budem zadovoljan kao kompilator.
Za otprilike dva sata popesmo se do Subotice, kroz koju sam do sad samo prolazio. Zaboli smo se u neku poslastičarnicu u centru, blizu Trga Cara Jovana Nenada, i pogledom u cenovnik shvatili da više nismo u Beogradu. Dve kafe i dva osvežavajuća pića jednako 340 dinara, a kelnerica je bila toliko fina da nije htela ni da uzme bakšiš, na šta smo se zgranuli. Prošli smo i kroz subotički "Knez" (pojma nemam kako se zove), i videli dosta bankarskih ekspozitura i prodavnica poznatih korporacija. Subotica ima i McDonalds i još mali milion sitnih radnji, što govori o određenom stepenu privredne razvijenosti, koji je svakako viši u odnosu na Šumadiju. Uostalom, pola Beograda (i Srbije sa njim) pije jogurt, sokove i alkohol koji stižu upravo odavde.
Čini se da se u Subotici živi i radi u nekom spokojnom ritmu, živi utisak je dosta usporeniji od beogradskih prekida filmova, fleševa i preskakanja svesti. Spokoju doprinosi i dosta zelenila po samom gradu, a arhitektura je klasično kitnjasta - austrougarska, sa zelenom i kajsija bojom koje preovlađuju po fasadama. Imena ulica su ispisana trojezično (tu je i hrvatski), a koliko sam uspeo da primetim, svi živi pričaju i srpski i mađarski, menjajući jezik sporazumevanja bukvalno iz rečenice u rečenicu, kao brzine na biciklima, koje je na ovom mestu ubedljivo najzastupljenije prevozno sredstvo za koje je u saobraćaju predviđena posebna staza.
Pošto smo se okrepili, krenusmo na Palić, pravo u vilu Elizabet pokraj zoološkog vrta, gde nas je dočekala negovana i kultivisana dama koja nam je s osmehom pokazala sobu. Soba je bila mala, TV je bio veliki, a terasa je bila najveća, sve sa pogledom na prljavo jezero. Pošto smo malo izblejali, bacismo se u potragu za mestom gde ćemo jesti. Izbor je pao na Malu gostionu, čiji naziv vara, a ako to nije slučaj, voleo bih da vidim veliku, jer ova svojim gabaritima lagano može da posluži za svadbe potomstva lokalnih kabadahija. Cene su bile beogradske, ali smo se pošteno odrali, a ja sam, budući da znam da je Palić preovlađujuće mađarsko mesto, ispravio grešku iz Budimpešte i naručio juneći perkelt, što je otprilike pikantn(ij)a varijanta gulaša, serviranog sa debelim rezancima posutih slaninicom. Moj raniji utisak da je mađarska kuhinja jedna od najboljih na svetu je nakon ovog gastronomskog iskustva samo pojačan.
Pretovarenih stomaka krenusmo da razgledamo još malo okolinu, a najveće iznenađenje je predstavljalo postojanje pregršt trafika, iako nam je bolja polovina nasdvoje iz ličnog iskustva naznačila da je svojevremeno imala problem sa nabavkom duvana dok je pratila renomirani filmski festival pre neku godinu. Naravno, usledilo je permanentno zafrkavanje na stalnoj telefonskoj liniji koja je održavana sa beogradskom bazom. Veče smo proveli igrajući mini golf, a onda smo na TV Avala s mukom odgledali "Nebesko kraljevstvo", smoreni zato što je kvalitet slike bio sve lošiji usled preklapanja sa agresivnim signalom neke hrvatske televizije. Možda napišem i koju o ovom filmu, za ovaj put je dovoljno reći da sam očekivao smeće.
Sutradan nas je domaćica ranom zorom počastila solidnom kajganom sa alevom paprikom, pa smo se odmah bacili na šetnju po obali, i na kraju zaseli u jedan kafić iz kojeg je pičila hard rok muzika tipa Gorky Park. Kafić se nalazi na krajnjem delu obale, kod pejntbola, tobogana i muškog štranda, i posećuju ga bajkeri i roleri, mada, naravno, nigde nema gužve, što nam je pomoglo da zaboravimo na stres života u velikom gradu, na koji su nas podsećali šareni festivalski flajeri i bilteni posvećeni "urbanoj muzici" (blah) koje smo zatekli na stolu.
Onda smo se pokupili odatle i ponovo otišli za Suboticu. Prvo smo hteli na bazen, pa smo na kraju ipak izabrali stoni tenis, što je za pisca ovih redova bilo katastrofalno iskustvo filovano sve samim porazima, uzrokovani prejakim protivnikom i minimalnom fizičkom spremom. Posle tih neveselih sportskih aktivnosti, opskrbljeni grickalicama i slatkišima, vratismo se na Palić. Do početka finala kupa ubili smo vreme u vidno fenserskom restoranu "Riblja čarda", gde smo isprva bili šokirani cenama, a onda nas je konobar kriogenizovao kad nam je doneo golem lonac pun odlične riblje čorbe. Za mene je to bilo dovoljno, saputnik se počastio smuđem na žaru, a ja sam naručio Katalin tortu, i bogami nisam pogrešio. Davno nešto bolje i sladostrasnije nisam jeo, pa sam na svoju intimnu tabelu upisao još tri boda mađarskoj kuhinji, a svoje ushićenje podelio sa i više nego prijateljski nastrojenim konobarom Jadrankom i usput naučio da se belo na mađarskom kaže fehér (bio je ranije aktivan špic Čaba Feher), a crno fekete (bila je čini mi se novinarka Fekete, a sve mi je u glavi legendarna Aneta Farago). Pošto smo proslavili trofej voljenog tima na armijskom pašnjaku posle začuđujuće dobre igre našeg limitiranog tima, ostatak večeri prošao je uz burbon i jamb, i izvesno olakšanje što sam konačno pronašao disciplinu koja mi je išla od ruke.
Sutra ujutro bilo je već vreme za polazak. Platili smo smeštaj (spavanje + doručak = 1600 din po osobi u dvokrevetnoj sobi), gazdaricin sin nam je vratio lične karte, pa se bacismo na viršle koje su tog jutra bile na redu za doručak. Čitavim tokom našeg boravka na Paliću vreme je bilo lepo, ali kako smo hteli da krenemo kući, prvo se sručio neverovatan prolećni pljusak koji se naposletku pretvorio u grad koji okolni meštani Mađari zovu led (što tehnički gledano nije neispravno). Planovi po povratku u grad pali su sa kišom i ledom u Palićko jezero, pa smo novonastale meteorološke prilike najstrašnije iskulirali uz još nekoliko partija jamba, a ljubazni domaćini su nam izašli u susret gratis kafama. Posle nekoliko sati, konačno se nakanismo da uđemo u kola, i za dva sata smo bili nazad u Beogradu, u ludilu kome se možeš odupreti samo kad si potpuno van njega.

5 коментара:

nasdvoje је рекао...

e, tu kod muškog štranda sam ja bila odsela i samo u tom rokerskom kafiću su prodavali cigarete, i to isključivo sivi pal mal :)
a, velika je šteta što je zagađeno jezero, onda je još moglo da se kupa i izuzev algi koje ne mogu da se speru s kupaćeg, nije bilo prljavo.

Milja Lukic. Tu i tamo је рекао...

Subotica je prelepa - dovoljno velika i dovoljno mala. Iako ravnicu ne volim (potpuno mi je jasna ravničarska depresija kao uzrok samoubistva), ima gradova poput Sombora i Subotice koji su super. Super da se živi u njima.
Mađarska kuhinja ima originalne recepte kojima je bukvalno zadivila svet. Samo bih ti napomenula da sledeći put od kolača probaš rigo janči, u Subotici i Kanjiži je najbolji.

etotako је рекао...

ih da si nekako najavio
pa da ti dam brojeve Majkinog salasa
da tamo se smestite
divota jedna
a od palica na 3 min voznje
i od subotice isto toliko
a usred nicega!!!

gassalascajape је рекао...

U, to znaci da se ime pokojnog Egona Feketea moglo prevesti kao Crna Ostrica. Ako to nije kul, ja ne znam sta jeste. :D

nasdvoje је рекао...

fakat :D

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.