субота, 08. мај 2010.

Last Picture Show (Peter Bogdanovich, 1971)


Pre 100-150 godina tinejdžeri nisu ni postojali. Pročitajte neku knjigu potpisanu imenom Čarlsa Dikensa za više romantizovano-čađavih informacija. Tinejdžeri ulaze na svetsku pozornicu tek u trenutku zaokruživanja proizvodnog procesa industrije masovne kulture. Oni postaju potrošači. Njima je lako manipulisati. Zauzvrat bivaju prepoznati, a sa njima i njihove specifične potrebe. Na reč "pubertet" mnogi bi se do pre samo nekoliko decenija slatko nasmejali da ne ispadnu glupi u društvu, iako pojma nisu imali o čemu se radi, a danas tate i mame ne znaju šta će od pubertetskih muka.
U sveopštoj infantilizaciji, koja prati tržišno-robnu genezu koju neki i dalje nazivaju napretkom, deca (a s njima i tinejdžeri) su postali najveći tirani, rotor društva, koji funkcioniše na principima koje je i sistem ustanovio za svoje funkcionisanje. Ubeđivanje, ucena, manipulacija - samo su neka od efikasnih oruđa u ovoj igri. U vreme seksualne revolucije, hipici su se smejali na postulat katoličke dogme po kojoj je seks grešan, i nedugo zatim postali robovi želja plodova svojih grehova. Deca postaju neoborivi argument u žučnim raspravama, sve što se čini radi se za "budućnost naše dece", bilo da se radi o ratu na Kosovu (patriotski argument), ili o borbi za glasove (pokojni Đinđić je to radio sa svojim sinom Lukom u kampanji "Pošteno", koja sa ove tačke gledišta zaista predstavlja vrhunski humoristički sadržaj čiji je tvorac sadašnji direktor preduzeća koje sebe legitimiše kao javni servis).
Zadovoljno što je keruša Mila pomoću proteza napravila prve korake, duboko narkotizovano srpsko javno mnenje se preorijentisalo na zabrinutost nad životnom opasnošću 12 godina starog Rastka Poceste, još jednog u nizu genijalnih medijskih zamazivanja očiju koji sežu decenijama unazad, još od onda kad je Sloba gradio razrušene mostove a podobna deca mu čitala srceparajuće pesme koje su, kao, sama sročila. Nažalost, čini se da se tamo nekad stvaralo i nešto što je imalo veze sa realnim stanjem na terenu, a nije kompletno bilo produkt strujanja medijskih vetrova (ta reciklaža je došla posle, kao nova faza progresa).
Jedno od takvih ostvarenja je i Last Picture Show koji sledeće godine obeležava jubilej od četiri decenije od svog nastanka. Reditelj ovog filma Peter Bogdanovič, sin srpskog slikara i austrijske Jevrejke, je začet u Evropi, ali je rođen u SAD. Kao dete/mladić je gledao i po 400 filmova godišnje. Zatim je upao u orbitu "Novog Holivuda" i to upravo ovim filmom. On se, pogađate, bavi "tranzicijom" tinejdžera u odrasle ljude.
Last Picture Show je fantastična filmska razglednica iz američke nedođije, palanke u kojoj radi samo jedan bioskop, jedu se hamburgeri i piči se bilijar uz sveprisutne zvukove žalopojki tadašnjeg kantri kralja, Henka Vilijamsa (umro u 29. godini od predoziranja lekovima). Čemer dosade krade životni dah omladine, a ništa bolje nije ni sa ostalim žiteljima, koji bi sve dali da im se bar nešto dešava u životu, pa makar to bilo i potezanje za flašom ili preljubničke vratolomije. Bogdanovič iskusno hvata talase promene i potpune dekonstrukcije starog morala započete još u Diplomcu, koje znalački vodi dalje do vrhunaca dovodeći ih do novouspostavljenih kinematografskih vrhunaca slobode... ili dekadencije (u kojoj se posebno ističe sveštenički podmladak), kako vam je draže.
Iako je ovaj film rađen u crno-beloj tehnici, svojom fokusiranošću na telesno i seks, LPS je vesnik novog, s te strane gledišta rapidno detabuizovanog doba. U tom duhu, Bogdanovič koristi priliku da gledalištu prikaže telesne vrline tada mlađane Sibil Šepard, kojima ni sam nije mogao odoleti te je nakon ovog filma otperjao sa lepoticom, ostavivši iza sebe brak i dve kćerke.
Osim estetskog ugođaja, Šepardova pruža i odličnu glumačku partiju, glumeći devojčurak koji iz sjajno portretisane ženske gluposti/zlobe kombinovane sa palanačkom dosadom uništava živote svima oko sebe. Jedan od njih je i mlađani Džef Bridžis, lik koji je, slično svojoj koleginici, iskoristio šansu pruženu u ovom filmu, u kome je zaljubljen malo životario, pa se smorio i najzad otišao u Koreju da oružjem širi pacifističke ideje slobode i demokratije.
Kritika ovaj film i dalje smatra najuspešnijim Bogdanovičevim ostvarenjem. Ovenčan sa dva Oskara, zastupljen na mnogobrojnim listama najboljih filmova svih vremena, Last Picture Show je ljudski topla, studiozna geografsko-psihološka bravura u filmskom obliku kakve danas kao da nema ko da napravi. Čekamo neke nove tinejdžere.

5 коментара:

nasdvoje је рекао...

super su i Mesec od papira i dokumentarac o Dzonu Fordu.
ali Poslednja bioskopska predstava je najbolji, to se slazem i pored ovoga sto si napisao, posebno je dobro uhvacen taj cuveni americki pejsaz koji obozavam, a kojim se na slican nacin (za prikaz melanholije) barata i u vesternima. sto se tice fascinacije Bogdanoviceve Sibil Separd, posle joj je posvetio ceo film, Dejzi Miler, ima je u svakom kadru i film je jedan od slabijih, bar se meni nije svideo.

nasdvoje је рекао...

hehe

Aleksandar је рекао...

Ovo je film koji zaslužuje reprizu. Kad sam bio malen, naletio sam na TV-u na njega i kontam "Gle, neka dramurda iz pedesetih", al su u sljedećem trenutku na scenu stupile nečije grudi, tako da sam se pravo iznenadio i poslije naravno pogledao čitav film :-) Sjećam se jasno jedne svoje reakcije: "Šta je ovo dođavola? Sibil Šepard u školskoj klupi, a iza nje Džef Bridžis?!"

Meni je ipak Mjesec od papira srcu najdraži, jer ta knjiga je jedna od rijetkih koje sam pročitao kao mlad dječak a da me niko nije natjerao na to. Film je odlično uhvatio najbolje dijelove iz knjige i završio se taman na vrijeme - tj. kad u knjizi počinje onaj manje zanimljiv dio u kućerini one strine/tetke, šta li je već.

Đorđe Kalijadis је рекао...

Najbolji film Bogdanovića!;)Samo, očekivao sam mali osvrt i na Texasvil. Što se tiče Dejzi Miler, jeste dosadan.Inače. odličan tekst. Peru sam poslednji put video u Sopranosima, igrao je psihijatra najlepše žene iz serije.

nasdvoje је рекао...

jeste, čitao sam da je pera postao nešto poput cirkuske atrakcije... šteta. o texasvilu će biti reči čim ga pogledam.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.