Trans Am - Thing (Thrill Jockey)

Skoro deceniju i po prisutni na sceni, jedan od pionirskih, žestoko potcenjenih "post-rock" sastava Trans Am (Washington/Maryland) i na devetom studijskom albumu nesmanjenom žestinom nastavlja sa svojom lucidnošću, robotski ne pristajući na floskulu "zamor materijala", tako svojstvenu ljudima. S jedne strane fantastično zabavna i duhovita, s druge smrtno ozbiljna (pogledajte samo naslove pesama sa pojedinih albuma), ovoj trojci je iznova uspevalo da iz buđelara muzičke zaostavštine izvuče kovanice koje su najjače sijale u njihovim rukama. Da li je reč o kontemplativnijim pasažima, noiserskom divljanju distorziranog basa, electro/synth pop ugođajem filovanog sa sve vokoderizovanim glasovima koji mutiraju u rani techno ili pak kraut raskrsnici na kojoj Kraftwerk skida Can i vice versa, Trans Am su u svakoj od ovih prilika bili podjednako ubedljivi i inspirativni, potvrđujući tezu da avangardno ne mora uvek iz svoje definicije isključivati zabavu.
Ekipa, koju je kroz svoju dugačku i plodnu karijeru zabeležila i kolaboracije sa Fucking Champs, vašingtonskom teško-(pretežno)instrumentalnom bandom (sličnog duhovitog senzibiliteta) na privremenom radu u Kaliforniji (dva albuma maštovito nazvana Trans Champs i Fucking Am) ili pohodila Evropu sa Tortoise u vreme kada je Stari kontinent bio pod potpunom okupacijom brit pop reciklaže bitlsovskog otrova, se vratila na scenu posle trogodišnje diskografske pauze i poslednjeg studijskog albuma, vrlo dobrog Sex Change (2007), ispresecanog živim snimkom audio i video prirode What Day Is It Tonight, objavljenog lane. Za novu ploču, članovi benda kažu da je isprva bila predložak za soundtrack sci-fi filma koji je "sniman u holivudskoj A produkciji", glasno sumnjajući da se radi o Cameronovom Avataru (pošto im, kao, nije rečeno za šta treba da rade muziku). Koliko god da je priča atraktivna, pisac ovih redova osnovano sumnja u njenu verodostojnost pošto se u nebrojeno slučajeva već dokazalo da članove benda pri izjavama treba tumačiti u pretežno šaljivom diskursu (mada, svaka im dala za tvrdnju da "svima koji bi da dokažu sopstvenu pamet svirajući, bi bilo bolje da se iscimaju za doktorske titule i akademske diplome").
Bilo kako bilo, Thing je zrela, maherska vožnja kroz različita sazvučja i galaksije, seriozno autorsko delo koje u dobro poznatom maniru sastava ne mari previše za žanrovske granice i pruža obilne količine slušalačke zadovoljštine u svom ni četrdesetominutnom trajanju. Nakon kratkog spoken word uvoda, nužno je odmah vezati sigurnosne pojaseve jer tvrde synth-electro-rock vožnje Black Matter i Naked Singularity zahtevaju krajnji oprez u saobraćaju. Već do numere Heaven's Gate, zvučna kapsula kojom upravlja trojka upada u kišu rifovskih meteorita, u kojoj, između ostalog, u crnu rupu pada avatarska teza. Ni holivudska banda ni Cameron kao njen uvaženi član ovako nešto zločesto nikada ne bi pustili za film.
Grupa koja je svoj drugi album, (naučno)fantastični Surrender to the Night (1997) prodavala sa nalepnicom na kojoj je pisalo da su sve distorzije utisnute na ploču krajnje namerne, nakon svemirske grmljavine upada u mirniji galaktički pojas sa povremenim hrapavim devijacijama. Zvučno, to znači više oslanjanja na kraut nasleđe. Silent Star je kiselo-tvrdi prolazak kroz vrata novog sveta iza kojih nas čekaju domišljati dragulji Apparent Horizon i Interstellar Drift, koji zvuči kao da je snimljen u Kelnu 1974. godine. Put se u dobrom nokturnalnom raspoloženju završava mirnom electro gitarskom levitacijom Space Dock.
Pošto se grupa trenutno nalazi na turneji po Evropi, neće se ponoviti situacija iz 2004, tačnije 12. aprila te godine, kada je Beograd bio počašćen retkim živim uvidom u tajne vaseljene u koje ih je uputio ludački bubnjar Seb Thompson i njegove kolege Nathan Means i Philip Manley, trojka koja se od osnivanja benda nije menjala. Thing sigurno nije najbolji album u njihovom natrpanom katalogu, ali ni u jednom trenutku ne pada ispod standarda koje je ova razdragana ekipa odavno uspostavila.