North by Northwest (Alfred Hitchcock, 1959)

-Hahaha, i tek si sad gledao Sever-severozapad?
-Pa tako nekako.
-Uh, što bih ja voleo da sam ga tek sad gledao! A jesi gledao još neki Hičkokov film?
-Pa sećam ih se kroz maglu... neke sam gledao kao klinac...
-Jao, što bih ja voleo da ih tek sad prvi put gledam!
-Pa koliko ih ima?
-Negde četrdesetak sigurno.
Tako je tekao sinoćni razgovor sa prijatnim gostima, dramaturzima i zagriženim filmofilima u prigradskoj bazi nasdvoje. Naknadnom proverom došlo se i do cifre blizu 50 u Hičkokovoj filmografiji. Ko će to sve da pogleda? Ali, ako su kao ovaj, to neće biti preveliki problem, već prevashodno zadovoljstvo.
Generalno je u umetnosti problematično kad prvi put svesno dolaziš u susret sa radom nekog izvikanog imena. Izbegavam te situacije što više mogu. Eno pitajte Fon Trira i buljuk njegovih filmova u mom hardu koji čekaju trenutak da budu otkriveni, tj. da bude skupljena hrabrost da se približim tom geniju i njegovim munjama i gromovima. Zbog čega? Zato što ne volim razočarenja. Vremenom sam naučio da se krećem suprotno orijentacionim strelicama hajpa, puštajući da dela sama mene otkriju, jer je umetnička recepcija, kad se bolje pogleda, ipak dvosmeran proces.
No, sa Hičkokom nema greške. Sever-severozapad isporučuje (hahaha ;)) takav gledalački plezir da je jasno da imamo posla sa majstorom koji u svakom trenutku apsolutno zna šta radi. Ekscentrični Englez (ovo je pleonazam) se hladnokrvno poigrava sa svojim glavnim junakom, Kerijem Grantom, ubacujući ga u špijunske hladnoratovske igre, ali je dovoljno milostiv da ga sačuva od zala podeljenog hladnoratovskog sveta.
Da je ovo filmska recenzija, sad bismo se gađali i pojmovima saspensa, mekgafina, trilera i zamene identiteta, ali, srećom, nije. Za tako nešto ni nema prevelike potrebe, jer su za ovih pola veka, koliko je prošlo od nastanka ovog filma, mnogi (da ne kažem svi) učili filmski zanat baš odavde, pokušavajući sa manje ili više uspeha da u narativnom poigravanju pronađu balans i meru koja bi mogla svedočiti o njihovom majstorstvu. U smislu neizvesnosti i promene stanja na terenu iz časa u čas, ovaj film me podsetio na meni vrlo dragi U-Turn Olivera Stonea, verovatno jedini film u filmografiji Jennifer Lopez a da ga iole vredi pogledati.
Hičkokovo delce je u međuvremenu ovenčano gomilom priznanja i nagrada (te jednocifrenim mestima na listama najboljih ostvarenja svih vremena), od kojih je posebno važan Oskar za scenario koji je otišao u ruke Ernesta Lehmana. Scenario je prava mala pisana čarolija u kojoj nijedan sekund od 2 sata i 16 minuta trajanja filma nije protraćen na atraktivno-besmislene digresije koje bi podilazile gledaocu i njegovim niskim nagonima, što je mesto na kome se razilazi filmska praksa koja je važila nekad i one koje je aktualna sad (čast izuzecima). Ovom sudu pridružujem i dobrodošlo olakšanje u svetlu činjenice da Hičkok nije izneverio moja kolosalna očekivanja.