петак, 07. мај 2010.

Doživotna vlast




Ajs Nigrutin feat. Eufrat - Dinkiću care

Dosta medijskog prostora u poslednje vreme je poklanjano isforsiranoj priči o ukrupnjavanju srpske političke scene koja je, po tom scenariju, trebalo kao i "svuda u normalnom svetu" (floskula koju najčešće izgovaraju oni koji nemaju previše pojma o onome što pričaju) da bude podeljena na dva tabora, pa bi na jednom bio Tadić a na drugom Nikolić. Već tada se znalo da ni jedna ni druga partija sami ne mogu da oforme skupštinsku većinu, i da će morati u postizborne koalicije, te su medijske bajke o "dvopartijskom" sistemu momentalno delovale deplasirano. Činjenica je da će dve stranke pomenutih prvaka još neko vreme odvlačiti najveći broj glasova, ali ključeve vlasti drže manji igrači, oni likovi bez čijih procenata ne može da se dogura do željenih procenata.
Prva stranka junak ove priče bila je Nova Demokratija, koja je u drugoj polovini devedesetih pristala da se udruži sa SPS i JUL iako nikada nije imala nikakvo realno pokriće u biračkom telu. Ovu rašomonijadu do apsurda je doveo DOS, koji bio poligon dva-tri ozbiljna igrača i buketa prišipetlji iz kombi stranaka, od kojih mnoge više ni ne postoje (sećate li se Laburističke stranke? Srpski laburisti, ej?!). Pošto je DOS na neslavan način (čime li se danas bavi Boba Orlić?) otišao u istoriju, na pozornicu je stupio G17+, tačnije njen ambiciozni predsednik Mlađan Dinkić, koji je praktično jedina konstanta na Prokletijama srpske politike.
Dinkić je prvo učestvovao u maestralnom pokretanju afera Janjušević i Kolesar, a zatim i došao do svog parčeta vlasti, koje ljubomorno čuva sve ove godine. G17+ se godinama suočava sa odlivom kadrova i glasača, ali njen vispreni lider nalazi način da u svojim rukama čvrsto drži uzde srpske ekonomije, sporta i zdravstva.
Tako je i ovaj put, pošto je Dinkić za 16. maj najavio osnivanje nove stranke Ujedinjeni regioni Srbije, sa jasnom decentralizatorskom notom i idejom, oko koje je okupio neke političare lokalne snage kao što je Verko Stevanović iz Kragujevca ili Ničić iz Zaječara. Ma šta mi mislili o Dinkiću, a pisac ovih redova posle svega misli sve najgore, ne može se poreći da je reč o najtalentovanijem političaru na domaćoj sceni posle Ivice Dačića.
Jednostavno, nikome osim Dinkiću ne polazi za rukom da posle toliko lažnih obećanja, loše urađenih poslova, učinjenih u ime "budućnosti", brojnih afera (setimo se samo gušenja medija koji mu nisu po volji) i dalje mirno vlada, sa jasno izraženom ambicijom da nastavi sa tom praksom. Sva je prilika da će tako i biti, pošto je Mlađan ponovo našao plodno, realno tlo, koje je veoma razumljivo brojnim ekonomski devastiranim biračima u srpskoj provinciji. Istim onim biračima koji su najviše pogođeni efektima Dinkićeve politike, nešto slično američkim paljenjima i gašenjima požara širom sveta, ili, ako ste više za regionalnu priču, populizam Bogoljuba Karića, koji se obogatio na grbači naroda, a zatim poželeo da tom istom narodu pomogne tako što će njime vladati.
Karić je, uprkos talentu za politiku, potcenio svoje takmace, zbog čega mu se ubrzo zatire svaki trag, dok je Dinkić pokazao primernu dozu oportunizma u svojoj političkoj karijeri. Pitajte još jednog primernog oportunistu Đelića ili zaboravljenog Labusa, ili Čedomira Antića, a možete i Kseniju Milivojević. Čovek koji se gnušao Demokratske stranke, sada je njen najverniji partner, čovek koji je sedeo u dve Koštuničine vlade sada sve loše iz tog perioda svaljuje na svog nekadašnjeg premijera, a odnedavno mu ni Palma ne smeta. Posle Vuka Draškovića, Dinkić je politička figura koja se u istoriji srpskog višestranačja specijalizovala u disciplini "salto mortale".
Dakle, to je čovek koji se uvek nalazi na pobedničkoj strani. Sa procentom podrške koji je trenutno na nivou statističke greške, Dinkić je šampion proporcionalnog izbornog sistema koji na fragmentiranim političkim scenama uvek daje neproporcionalnu moć malim ribama. Stoga ne bi bilo preveliko iznenađenje da i u narednih deset godina on sačinjava vlast, a da za sve omaške svaljuje krivicu na "devedesete" i prethodne garniture vlasti (u kojima je uzgred budi rečeno i sam učestvovao). Iako je trenutna proizvodnja na nižem nivou od one zabeležene u 1999. (ej u '99!!!), iako je za deset godina Srbija uspela da se zaduži više nego Titova Jugoslavija, iako sve pare od privatizacije idu u potrošnju a ne u proizvodnju. Proizvodnja ne može ni da se pokrene, jer su domaće banke koje bi davale povoljne kredite srpskoj privredi u međuvremenu likvidirane, i čitav finansijski sektor se nalazi u rukama stranaca čije banke drže bezobrazno visoke kamate jer im je Dinkić to omogućio svojim velelepnim programom oporavka Srbije na putu ka zapadnom standardu, izdašnim stranim ulaganjima i berićetnim projektima.
Još od narodne podele "unosnih" akcija, svako sa tri daske u glavi ne shvata Dinkićeve reči ozbiljno, jer su one potpuno ispražnjene od bilo kakvog smislenog sadržaja, ali on uvek pronalazi način da ostane na vlasti, na kojoj će, sva je prilika, svirati gitaru još mnogo dugih, gladnih godina.

2 коментара:

Milko Grmuša је рекао...

I sam sam dugo razmišljao o fenomenu "Dinkić". Nije mi bilo jasno kako čovjek dobije i 50.000 glasova. Pokušao sam da napravim kalkulaciju prema kojoj se u izborni rezultat njegove stranke ubrajaju glasovi članove te stranke, njihovih prijatelja i rodbine (kad bi, nekim čudom, rodbina u Srba bila toliko solidarna). Medjutim, opet fali za cenzus.

A onda sam se prisjetio da Dinkić kontroliše novčane tokove u zemlji Srbiji. I sve je postalo kristalno jasno ;)

Pozdrav

Milja Lukic. Tu i tamo је рекао...

Svaka čast na tekstu! Ovo je definitivno najbolji blog u vezi sa komentarima aktuelne političke i društvene situacije. I ne samo u ravni bloga!
Kapa dole!

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.