петак, 07. мај 2010.

Big Wednesday (John Millius, 1978)

Vatreni zagovornik slobode naoružavanja Džon Milijus, u mladosti se bavio surfom. Svoju ljubav prema meni nedokučivom sportu ovekovečio je u odavno punoletnom filmu Big Wednesday, koji je u trenutku pisanja ovog prikaza star skoro onoliko koliko je Milijus imao godina kada ga je snimao (ipak, autor je pobedio za cele dve godine).
Jedna stara kompilacija u svom naslovu tvrdi da "nema ljubavi bez patnje i bola". Milijus kao da se vodio ovom krilaticom u filmovanom odrastanju svojih junaka, kako bi kroz okeansku strast savladavanja talasa prelomio teme iz tadašnje američke svakodnevice među kojima je naglo odrastanje koju je donela pravednička borba protiv komunizma nekoliko hiljada kilometara daleko onaj najbitniji.
Moram da priznam, uvek me nerviralo, a i dalje me nervira, što se čak i kod tobožnjih "protivnika" vijetnamskog rata u redovima američkih sineasta fokus uvek vrteo oko američkog bola, američkog pakla i sličnih američkih sranja, kao da je to sad neki metafizički bol na duši koji su Ameri popili po kazni. Jedina je istina da su tu čorbu sami zakuvali, i da je bila veoma kisela, ali da niko do dan danas nije dao smislen i poetičan odgovor na pitanje zbog čega se taj krvavi bućkuriš uopšte krčkao na vatri napalma. Valjda tako nešto nije kulturno po visokim američkim standardima, pa takav vid samokritike naravno izostaje i ovde. Umesto toga, imamo glorifikaciju olimpijskog ideala i slavljenje mladosti, dve tačke koje veliki Edgar Moren nije propustio da prišije duhu vremena koje robuje preimućstvima masovne kulture.
Olakšavajuća okolnost je Milijus, inače i jedan od scenarista, u ovom ostvarenju nije (kao što u Apocalypse Now jeste) među onim anti-američkim Amerikancima ("Mi smo Ameri dobri, ali naš sistem može da bude i bolji" - ukratko, Majkl Mur fazon), već je pravi Jenki, koji sudeći po ovom filmu, pulsiranje mladosti vidi u ritualima gađanja hranom i sumanutim žurkama, te rekreativnim pripucavanjima u striptiz barovima diljem meksičkih vukojebina. Sve u svemu dosta nalik na holivudkske sadržaje zabavno-retardirajuće tinejdžerske provinijencije. I onda kao dlanom o dlan, čitava ta suncem opaljena idila nestaje, počinje regrutacija, i gomila onih kojima se baš i ne ide u tri pizde materine da bi širili demokratiju i slobodu. Oni se zarad izbegavanja nošenja uniforme prerušavaju u homoseksualce, ali neki dobri momci ipak odlaze u indokinesko vojno misionarstvo. Ostaju samo naduvani hipici i sećanja generacije koja je prebrzo odrasla.
Ono što razlikuje Big Wednesday od većine američkih filmova je primetan izostanak kalkulacije u odnosu na (projektovane) želje publike i vidljiva težnja ka neobičnom, maltene poetičnom filmskom rukopisu. Big Wednesday ima dirljivih, razgaljujućih aduta, savršeno izbalansiranu dozu nostalgije, ponosa i zabave, ali mu, bar u mom slučaju, ipak nedostaje nešto neizrecivo što bi ga kvalifikovalo za proizvodnju dubljeg utiska i teleportovalo u antologijski nezaborav.

3 коментара:

nasdvoje је рекао...

pa, eto, sad možeš i da ga uporediš sa boljim filmom o odrastanju američke omladine Poslednja bioskopska predstava koji je meni mnogo draži

nasdvoje је рекао...

lps je sledeći. i jeste bolji, mnogo bolji.

Đorđe Kalijadis је рекао...

Jedina daska koja život znači je daska za surf!

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.