Technotise - Edit i ja – Aleksa Gajić, Nebojša Andrić, Stevan Đorđević (2009)

Technotise – Edit i ja se može nazvati filmom genijalnih detalja. Počev od pogreba za Editinog kućnog ljubimca koji liči na one Gibli životinjice i duhove iz Spirited Away a koji nosi ime tvorca Akire, kao lep omaž mangama i generalno svetu japanske animacije, pa preko Zeke i Mede – Editinih oživljenih igračaka-slugu, koji po malo tupadžijski tapkaju po njenom stanu žickajući novac za prijave unapred nepoloživih ispita, poput nekih animiranih, oživljenih patofni večitog detinjstva beogradske mladeži, pa do španskih serija koje gleda Editina baka a koje su, u svoj repertoar melodramskih obrta, uvrstile i vanzemaljce ostajući nepromenljivo bljutave posred krupnih kadrova.

Ovi uzbudljivi i prijemčivi detalji čine maštovitu i celovitu sliku ako se sagledaju kroz panoramu Beograda u ne tako dalekoj budućnosti. Reč je o finom zakrivljenju sadašnjosti koje ukazuje na nevoljko prihvatanje novog, ali i olako predavanje starog ruiniranju vremena. Gajić i ekipa tako vešto prikazuju jedan lenji Beograd koji je pristao na budućnost, prihvatajući novine kao smaranje nekog Asimovljevog programiranog robota. Tako budućnost izgleda kao šizofren nesklad novog i starog koji rezultira sajber kasabom. Prepoznatljiva je starinska arhitektura i, manje-više, ista infrastruktura koju imamo i danas, samo joj je pridodato novo napajanje. Tako tramvaji lete, ali su prljavi i jednako se ležerno prizemljuju na stanice, ljudi leže po ulici, ali im, kao i bilbordima, društvo prave golubovi i roboti prašinari, u automobilima se jednako dugo čeka na mostovima, ali se, umesto radija, gledaju slike golišavih holograma. Ovakva poluironična slika Beograda budućnosti na neki način izbegava dva klišea – suvu asimovljevsku sliku budućnosti sačinjene samo od tehnoloških čudesa među kojima se šetaju papirnati junaci i postapokaliptičnu urbanu džunglu u kojoj ništa živo ne funkcioniše i u kojoj su ljudi tragično otuđeni. Ono što je uzbudljivo u ovoj slici budućnosti je ta opredmećena činjenica da kod nas večito postoji sukob novog i starog, naprednog i rerogradnog, na osnovu čega se može pretpostaviti da je budućnost samo umorena, zamrznuta slika te večite borbe.

Sa druge strane, koliko god bio lep za gledanje zbog ovih detalja, i prepoznavanja obudućenih delova grada, sam film poprima lenjost tog u budućnosti lociranog Beograda i u građenju, razvijanju i razrešavanju svog zapleta, koji bi trebalo, upravo suprotno, da protrese taj talas zelenog svetla kroz koji budući nam grad pluta ispaljen u ležernu budućnost, samo pluta kao da je i sam premrežen hromiranim nervnim sistemom. Ler na kom se voze junaci kao da je preterano obasuo i same autore filma (a ne može se reći da nije zarazan), pa celu zavrzlamu oko Editine podeljene ličnosti i potere kojoj pokušava da utekne prave neku vrstu kafe del mar, kafe late i tome slične lagane tečnosti što se spušta niz grlo. Iako na momente Editina nevolje deluje angažujuće, prvenstveno zbog te njene kompletne sluđenosti (scena u kojoj se pita, dok joj se metalne šipke slažu na glavu: šta će mi fakultet, zašto sam uopšte uzela taj čip), nekako, dobar deo filma, imate utisak da je malko nebitno šta će biti sa Edit, jer je celokupan Beograd budućnosti polustondiran, pa tako i njeni problemi deluju kao trip nekakve razmažene beogradske studentkinje koja je samo malo previše popila na rejvu.

Ovaj problem da se iole ozbiljno shvati nekakav grč svog glavnog junaka, ogleda se i u polurešenjima kojima pribegavju autori kada treba ustoličiti Edit kao uporište za identifikaciju: recimo, kada ona razgovara sa svojom podsvešću, odnosno sa Edijem, te pokušava da shvati zašto je on muškarac i zašto izgleda tako kako izgleda, pa se priseti da se, kao mala, "igrala doktora" sa dečakom koji po malo liči na Edija. Na ovom mestu, gledalac je po malo pušten niz vodu, kao da mu se signalizira: ok, ti si gledao dosta filmova ove vrste, ja nemam šta novo da ti otkrijem, i ti si iz Beograda i znaš kolko te klinke neozbiljno shvataju svoju podsvest, pa ćemo se složiti da je ta američka fora sa "igranjem doktora" sasvim prihvatljiva za ovu vožnju čamcem (al, pazi, čamac, iako liči na boemsku barku beogradskih alasa, može i da leti, fijuuuu!), pa ćemo se složiti da je taj kul tip u stvari Editina podsvest. Takoreći, na tim mestima, gde treba zagristi ispod čamca, ostaje se na površini da se kulira onako beogradski na suncu, jer nije kul imati preterano zeznut zaplet i preterano se praviti pametan kad je publika i tako stondirana onako beogradski il se pravi da je takva. Na tim mestima gubimo Edit, tj. ona gubi nas i generalno nam fali neka jača hrana za dalju jurnjavu po beogradskom asfaltu do Boga i ostalih entiteta. Ovako je Edit i njena avantura samo neka vrsta probne kapisle za još uvek neispitanu teritoriju srpske kinematografije. Ekspedicija obavljena i čestitamo na tome, al mi se puno nismo makli s mesta, iako mašemo zastavicama.

Da su autori sebi dopustili da se, u svojoj izvidnici i pionirskom pohodu zabave onako maestralno kao sa Medom i Zekom, ili sa Otomom, bakom, dekom i svim tim sitnim živuljkama što su ostale u senci Editine guze, film bi bio daleko bolji. A, mi bismo konačno bili deo legendarnog beogradskog tripa. Edit, sine, daj jedan krug na tom brzom skejtu!