Šta igram na netu

Nedavno mi rekoše neke pojedinke da im ličim na gejmera, na šta sam se nasmejao, rekavši da volim da igram video-igre, ali teško da se mogu nazvati gejmerom. Evo recimo, kad čovek uporedi moje igračke aktivnosti sa Krljićevim, mnogo toga postaje jasnije. Ali igram ponešto, da istina bude potpuna. Ovog puta bavimo se zanimljivim igrama koje mi ovih meseci jedu vreme pružajući mi interesantnu i inteligentnu zabavu.

Prva u nizu je igra Cursed Treasure iliti Prokleto blago. Na otvorenom polju nalazi se tvoje blago na koje atakuju raznorazni mutanti. Cilj je iz nivoa u nivo da sačuvaš to blago od prokletih prljavih ruku tih odvratnih čudovišta, što se može učiniti širokim arsenalom oružja koje su ti na raspolaganju: ledeno, vatreno i streličarsko, nešto nalik na ono kojim je Robin Hood otimao od bogatih i davao siromašnima.

Pri ruci su i razna druga pomagala, kada baš zagusti, a što se određeni komad oružja više koristi, postaje sve napredniji. Kao što to već biva u susretu sa digitalnom zarazom ovog tipa, ni ne primetite da vam je ruka skroz utrnula u želji da sačuvate vaše dragocenosti za šta je potrebno dosta sreće ali i kefala, pošto je reč o par-ekselans strateškom planiranju. U svakom slučaju, sjajna razbibriga do koje sam naleteo zahvaljujući forumu etikete Carski Rez, čijim se članovima ovom prilikom toplo zahvaljujem na otkriću.

Adult Swim je TV kuća za tinejdžere koji su prevalili tridesetu, opasno naslonjena na koncept nečega što bismo u nedostatku boljeg termina mogli nazvati "alternativnim šou biznisom". Muzičke špice za ovu kuću između ostalih rade Flying Lotus i Madlib, a u njenom programu možemo naleteti i na šou programe tipa Metalocalypse - suludi, ali ne bez zadrške pohvalni animirani serijal koji prati dogodovštine članova death metal grupe Deathklok u apokaliptičnom ambijentu.

Adult Swim ima i svoju gejmersku filijalu veoma originalno nazvanu Adult Swim Games, sa pregršt igara koja se može naći na sajtu medijske kuće. Mahom je reč o parodiranju klasičnih online igara. Prva kojom ćemo se pozabaviti je Robot Unicorn Attacks Heavy Metal - klasične arkade "piči desno dokle god možeš". U njoj se nalazite u ulozi konja jednoroga koji se zatrčava u pentagrame dok iz pozadine piči neki od večnih pompezno operetskih hitova Blind Guardian posvećen dosezanju herojskog statusa na bojnom polju. Ova igra ima fantastična terapeutska svojstva na psihu igrača, u šta ćete se i sami uveriti nakon samo pola sata igranja. Ukoliko gajite decenijski gajenu averziju prema hevi metalu, tu je "umivenija verzija" Robot Unicorn Attack, koja se oslanja na synth pop estetiku. Umesto pentagrama treba projuriti kroz obične, "bajkovite" zvezde, a prijatan kolorit pastelnih boja upotpunjuje jedna od mnogobrojnih osećajnih tema grupe Erasure. Za razliku od svog podivljalog metalskog rođaka, ova verzija može da se đuzi i na Fejsbuku.

Kada vam dosadi sva ta jurnjava, vreme je za Hemp Tycoon, rastafarijansku verziju megapopularnog Farmvila. Vaš marihuanoliki karakter ima zadatak da sadi seme konoplje u saksiji, dvorištu i njivi, da ih s vremena na vreme zalije i pokupi prinos, a u međuvremenu stondira spavajući na radnom mestu. Kako se napreduje iz nivoa u nivo u ponudi je sve više sorti sa različitim vremenskim intervalom sazrevanja, što je mogućnost koju rastafarmer prilagođava svom dnevnom režimu. Kao što se i moglo očekivati, igra ima svoj muzički produžetak u vidu zgodnih cheap-dub matrica koji doprinose relaksiranoj atmosferi ove ruralne strategije.


Blind Guardian - Battlefield

Women - Public Strain (Jagjaguwar)

Ove žene u stvari i nisu žene, samo se tako zovu, i stižu iz Kalgarija. Ah, Kalgari - mesto koje će me uvek asocirati na zauvek izgubljenu mogućnost da navijam za nekog svim srcem, da navijam za "naše". U to vreme sam čitao Sportske novosti iz Zagreba, bile su bolje od svih ostalih sportskih novina, bolja grafička obrada, sve bolje. Kevi i ćaletu se to nije svidelo, "ne treba njima davati pare", rekoše mi sa značajno dignutim obrvama. Danas sam ja taj koji ne kupuje ništa što dolazi odatle, i pravim scene ukoliko se nekom od ukućana omakne to nepočinstvo. Ekonomski nacionalizam i ta sranja. Danas je Dan republike u kojoj sam proveo nešto manje od trećine svog života.

Ala je Kalgari zarolao grudvu sećanja! Stigli smo do podnožja, te se mirne duše možemo vratiti ženama (ova igra reči je zapravo test: ako nalazite da je uvredljiva, onda ste fe(jk (!#!?...ahaha, JK!))minista. Pisali smo odavno o njihovom debi albumu. Već na tom izdanju moglo se čuti da Women nisu klasičan indie pop bend, kad malo bolje razmislim pop im nekako nikako ne pristaje kao odrednica. Bilo je tu malo više zakukuljene intrige od tipičnog đuskavca za sve koji bi da budu drugačiji iako su bolno isti. Women se u tom smislu nisu folirali - bilo je u njima nečeg unikatnog.

Nekoliko godina unapred i evo novog albuma ekipe iz Kalgarija. Vođeni željom da ostave dublji trag, žene suprotnog pola su čujno crple inspiraciju iz brojnih izvora "alternativnih klasika". Ime Velvet Undergrounda vrišti iz gotovo svake sekunde ovog ostvarenja (mada sam ja posve siguran da je Lu Rid posve neprijatan čovek, i ona pesma Perfect Day me uvek nervirala svojom isfoliranom sladunjavošću i tobože vedrinom (dobro, to je Lu alone, a jednom je rekao da se ničeg ne seća pre svoje 20-i-neke godine, tad je imao 29 i sigurno se sećao svega)). Pomalo se skrene i u kraut/psych vode (China Steps i Locust Valley), što je uvek lepa vest za ove uši. Neki drugi likovi su prepoznali i uticaj Sonic Youth i This Heat, neka im bude, nije da nije.

Kanađani su dakle zagrizli meso, ali je trag njihovih zuba ostao na plenu, umesto da im se ta ista dragocenost nađe u rukama, buragu ili želucu. Pomenuto inspirisanje je dovelo do podražavanja, više nego što treba, kao onaj jedan lik što je krenuo da piše novu verziju Dona Kihota i stigao do 36. strane. U pitanju je bio prepis, do poslednjeg zareza. 

E, otprilike tako i ovde - kad liposukciramo vidne uticaje iz zvučne slike, malo toga pamtljivog ostaje. Public Strain je dovoljno hermetična ploča, ali me nije ubedila da treba da joj posvetim pažnje u meri koja joj je potrebna kako bih postao svestan njenih (mogućih) dugoprugaških kvaliteta.


China Steps

Na slovo, na slovo... D

Bauk Squad - Beograd je ghetto

Dimni signali koji su se u poslednjih nekoliko dana mogli primetiti iz pravca predsedništva mogu se svesti na onu narodnu: "mož' da bidne, ali ne mora da znači." U svakodnevnom životu, ta umotvorina je korektiv preteranom, najčešće neosnovanom optimizmu i ima otrežnjujuća svojstva. U pseudo-borisokratiji, po svoj prilici ne važe iskustva iz svakodnevnog života - od podanika se očekuje da sve shvataju ulepšanije nego što u stvari jeste, u suprotnom može biti mnogo gore, što je domišljat način da se digne cena groznom.

Elem, družio se Tadić juče sa onima kojima ostavlja ovaj simulakrum od države - studentima. Samo 6.5 % srpskog stanovništva ima neku od fakultetskih diplomam a trebalo bi da ih je oko šest puta više. Predsednik je bio krajnje otvoren sa omladinom i svima koji se tako osećaju (ne rekoše nam na Javnom servisu po kome kriterijumu se sastavljala ta klika) - za vas ova država nema para i ne može ništa da vam garantuje, iako ste meni lično vi veoma simpatični. Tu negde može da se napipa harizmatska priroda Tadićeve vlasti - ona počiva na ličnim utiscima a ne na zakonima. Zakoni su mrtvo slovo na papiru,a tu negde treba tražiti realne domete državnosti Srbije. Ima ih, u tragovima. Alergični na badem neka se pripaze!

Rekao je Tadić tom prilikom sve ono što je svako ko je išao u školu duže od deset godina bar jednom pomislio za sebe - "čemu sve ovo prijatelju, kad od ovoga nema 'leba." Reče Boris da država ne može da finansira lično usavršavanje studenata, već da fakulteti moraju kao pupčanom vrpcom da budu skopčani sa privredom, koja, slušajte al' da niko ne čuje, više ne postoji nego postoji.

Iskreno se zabrinuo Tadić šta će mediji da naprave od ovih njegovih izjava, u fazonu "jadan ja, ali mora i to neko da radi." Lakrdija je preblaga reč za ovaj verbalni luping. Mediji, koje drži čvrsto u šaci, nisu se previše igrali sa vatrom - i RTS i mali RTS koji u svom imenu ima jedno slovo i dva broja su dozirano preneli predsedničke bojazni u vidu mudrosti anesteziranom stanovništvu koje se drži u permanentnom egzistencijalnom strahu i čije se strasti predano raspiruju na najniži farmerski način. Simulira se i borba na nekoliko frontova, priprema se teren za dalje predstave - bogataši pazite se, kriminalci čuvajte se. Eto, Beko i Ražnatovićeva stoje na putu našoj kolektivnoj sreći, i mi smo to do sad tolerisali ali nemoj neko da misli da će da se izvuče iz škripca, osim ako, naravno, nije u talu sa nama. Tad mu je sve oprošteno, i tad su mu sva vrata otvorena. Je l' tako Tadiću? Pitaćemo tu mladost koju si zaposlio i još ne znaš da li si pogrešio. Evo recimo perspektivnog Radujka, vunderkinda srpskog razvoja i istančane demokratske misli.

Pre dve godine puna su im usta bila demokratije koja je bila shvaćena kao preduslov za sveopšti razvitak koji će dovesti do povećanja nula u iznosu zarada. U međuvremenu su se i plate i te priče pretvorile u zaokrugljene nule koje lepo zvuče i izgledaju na papiru, ali nemaju veze sa realnošću. Kako bi se nadomestila ta neprijatna činjenica, treba pokazati da ste upoznati sa situacijom na terenu - jeste, loše je, teško se živi. Ali, ako neko misli da je posao vlasti da sedi u foteljama i komentariše situaciju koja je prilično jasna i slepcima, a da se pri tom faktički ništa ne čini, onda je krajnje vreme da se prekine sa tom uzurpacijom vlasti. Sve ostalo je demagogija, što je mnogo neprijatnija & preciznija reč za tadićevsku nazovi-demokratiju.

Beogradski sindikat - Balada disidenta

U čemu je problem ove vlasti? Nećemo biti toliko drski da sve svalimo na nejaka predsednikova pleća koja se ubrzano povijaju kako to telo napusti granice ove zemlje i karakteristično se nasmeši nekom od graničara. Tačno je, mnogo je toga semaforska koalicija nasledila iz prošlosti, ali jedno je kad problemu prilaziš kao problemu i učiniš nešto u pravcu njegovog rešavanja, a drugo je kad to nasledstvo gledaš ispod oka, dok ti se na licu očitava jedno veliko "jebiga!". To znači da je tvoja vlast sastavljena od sve samih Ahilovih peta, a kad je tako onda to i nije vlast, nego simulacija iste, ono što Dačićevi plavi puleni rade kad izvode ulične performanse pretresanja nabudženih vozila sa zatamnjenim staklima.

Osim što skrušeno priznaje da love nema ni za jedno pivce u gradu, Tadić je sumnjičav i u pogledu ostvarenja one briljantne zamisli racionalizovanja izvršnog aparata vlasti. Eto, on bi voleo, ali mi moramo da imamo razumevanja za njegove natčovečanske napore da to što bi on voleo ipak ne može. Ne ume i ne zna. Verovatno i ne sme. Tako dolazimo do sveopšte konfuzije - imamo vlast koja ne zna šta bi trebalo da radi, pa ne treba preterano da čudi što joj nije jasno ni koja je suštinska uloga školskog sistema.

Ne dragi predsedniče, niste u pravu. To ne može da se izrekne ni na jednom od medija, pošto ih sve kontrolišete, verovatno ne lično, ali neko od vaših odanih omladinaca svakako. Pominjete privredu, a da se pri tom ne zna na šta zapravo mislite? Da nije industrija? Da vam kažem nešto - većina zemalja za koje se sa pravom tvrdi da su razvijene su napravile zaokret od sekundarne ka tercijarnoj industriji. Laički rečeno, od proizvodnje dobara su se prešaltali na proizvodnju usluga. Da bi vaša usluga bila kvalitetna u nju moraju biti ugrađeni lični kvaliteti onoga koji uslužuje. Vi kažete da za to nema para. To znači da vi tvrdite da se u Srbiji ništa bitno neće promeniti. Vi ste došli na Vlast sa pričom o promeni. Dakle, vi niste govorili istinu.

Avaj, prava priroda vlasti ove garniture sa predsednikom na čelu je okrenuta svim svojim resursima u pravcu zadržavanja svojih pozicija koje sa sobom donose brojne privilegije. Problem je što je kapaciteta za taj parazitski vid bivstva sve manji - zalihe porodične srebrnine su pri kraju, prodajom Telekoma ostaće samo bezvredne džidža bidže. Ta sredstva će biti iskorišćena i potrošena za nekoliko meseci, kako bi se finansirali sledeći izbori i prodala privlačna slika o užurbanoj gradnji, Dinkić će upotrebiti svoju abrakadabru pomoću koje novčanice padaju sa neba, i tome slične trice i kučine koje ste već videli i kojima ste se već smejali, pa su vas one podmuklo uštinule za dupe i navele jednu od vaših ruku da zaokruže poželjan broj. Do tad će vas spin majstori (koji svoje pozicije u ovom društvu duguju bliskošću sa strukturama moći, te su bili kadri da tu svoju bliskost papreno naplate) ubediti da je crno zapravo belo i da, u suprotnom, od crnog ima još crnje. Benzinom umrljani podsetnik na devedesete će biti non-stop uključen, iako za tim nema više tolike potrebe, tu su nam pred očima svaki dan. Iako je velikoj većini u ovom trenutku jasno o čemu se tu radi, tempiraće se proizvodnja u fabrici utisaka tako da i časni pokleknu pred tim pavlovljevskim uslovljavanjima. Od demokratije preko demagogije do dvorjana, konture jedne velike drame koja se vrti u krug su prilično jasno ocrtane svim statistima koji, avaj nisu na slovo D, pa im ne pomažu ni sve te silne diplome i znanja kako bi živeli život dostojan čoveka. U tako hipertrofiranom sistemu vrednosti, poželjna pristojnost zaista postaje raskalašnost, pa čak i bezobrazluk koji se ne sme tolerisati, baš kao ni elementarno dostojanstvo čije se krhke granice rastežu do besmisla kako ne bi zauzimale dragocen prostor ćiftinskoj kalkulaciji koja plaća sve račune, otvara sva vrata i aminuje svim nepočinstvima, sve pod maskom reformi kojih nema, XXI veka kog nema i Evrope koje, u dogledno vreme, neće biti. A život zaista ne može da čeka.


Paid In Full - Ovde vreme je stalo

Ko zna zašto je to dobro

Ima nekoliko poslovica i narodnih mudrosti koje ne samo da me uvek iznerviraju kada ih čujem, nego mi nije jasno kako su ušle u narod i opstale do danas kao mudrosti, saveti i lepe reči.

-Ko zna zašto je to dobro – ovo sam u poslednje vreme čula mali milion puta, što je samo znak da sam debelo zabrazdila sa svojom kuknjavom, pa da ljudi, ne znajući kako da mi to kažu, nalaze način da me ovim rečima uteše. Drugi smisao ova poslovica, čini mi se, nema i kada god je čujem, zavisno od intonacije kojom je izrečena, osetim kako me odnosi neki ogromni talas beznađa.

  

-U se i u svoje kljuse – omiljena poslovica u mojoj kući, više puta sam je čula u detinjstvu u originalnoj ili nekoj prenesenoj formi. Suština te poslovice mi je gotovo uvek bila gadna, ali moram da priznam da se u životu isplati. Ova izreka spada u red pragmatičnih mudrosti našeg naroda koji je vekovima naučen da prosto gleda svoja posla. Činjenica je da je sve teže proceniti kada nešto jesu tvoja posla, a kada nisu, odnosno kada, ako se povučeš, to što si mislio da nisu tvoja posla počinje da se bavi tobom na jedan skoro đavolski način. Ova poslovica me zapravo nervira zato što tematizuje veliki broj situacija u kojima sam se nalazila i čini mi se da za većinu mogu da kažem da apsolutno nisu bile moja posla. Čim to kažem, znam da jesu bila, dok ona u koja sam se umešala, sigurno nisu, jer je bilo lako umešati se. Dakle, tome nema kraja.

-U se, na se i poda se – ova me izreka nervira jer nije sasvim jasno da li narodni mudrac ovom izrekom savetuje ili kritikuje. Deluje kao da je izrečena od strane nekoga ko bi voleo da može tako da se ponaša, ali pošto ne može, to mu smeta kod drugoga. Nedavno smo nasdvoje gledali onu emisiju u kojoj voditelj okuplja predstavnike dva (do tri) suprotstavljena tabora i u toj emisiji su sedeli mlad, a siromašan student iz unutrašnjosti, jedna mlada „emancipovana“ bogatašica sa Dedinja (sa kučetom) i mladi kulov bogataš. Bolja polovina je ispravno primetila da je problem siromašnog što nastupa iz pozicije nekoga ko bi voleo da je na poziciji svojih protivnika, a ne nekog ko nije minus oni, već neko sasvim drugi.

-Ispod Mire trista vire – kao i prethodna, i ova je izašla na usta nekoga ko je svašta prevalio preko grbače, sam se iskvario i, tako iskvaren i iskusan, odlučio da pooštri kriterijume. Iskustvo i živost koji progovaraju iz ove rečenice pokopani su tim dizanjem u nebo nevinosti kao vrline koja je ok samo dok se ne meša u „svet nas odraslih i zlih“. Da neko mora i treba da obavlja prljava posla, dok ceni neku tupavu nevinost u ćošku sobe kao izvor satisfakcije i vrline uvek mi je delovalo kao nepravedna podela. Tako mu je draga naivnost, glupost iz koje je sam ponikao, ali mu je u isto vreme i sumnjiva jer zna u šta se sam pretvorio. A, ipak mu je zapelo da je ceni.

-Ako ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji – nije sporno ukazivanje na pravdu koja će skoliti krivca kad god i gde god, već način na koji je, sa nekom tugom, izrečeno to da će te kad tad, koja god šuša uhvatiti. Fatalizam iz ove izreke ukazuje pre na to što ćeš, obrni okreni, ostati kratak, dok je manje bitno za šta, kome i zbog čega. Prognoza propasti van svakog razloga i bilo kakve svesti o njemu.

-Gde koga svrbi, onde se i češe – skroz tačno, ali opet sadrži tu dozu prekora, kao da narodni izrekivač ne sme da se izrazi do kraja. Kao da mu smeta što se svako češe za sebe, iako se i on sam češe gde njega svrbi.

-Jedna lasta ne čini proleće –sasvim lepo zvuči, ali je, po mojoj proceni, sasvim netačna. A, to je lepo pokazla i „Ženidba vrapca podunavca“.

-Lepa reč gvozdena vrata otvara – nedavno se pojavila u jednoj reklami (čini mi se za Sajam knjiga ili nešto slično, za neku kulturnu instituciju, projekat). Ova poslovica je sasvim na mestu, ali je toliko puta zloupotrebljavana što u govoru, što u kampanjama da mi se sasvim ogadila (da ne pominjem onu "Nije teško biti fini" slinavu reklamu u kojoj je nastupila svaka kulturna šuša što joj finoća inače izlazi na uši). Lepa reč danas, u pisanju tekstova, može da označi i neku direktnu reč, psovku, nešto čime se može privući pažnja čitaoca, pa je, u tom smislu, postala i sasvim besmislena.

-Mlado se drvo savija i Na mlađima svet ostaje – dve, tematski bliske izreke, u isto vreme hvale mladost kao neku snagu, nadu i život, i opterećuju je zahtevima, nasleđenim teretom i nedovršenim zadacima. U poslednje vreme, mladost je fetišizovana i relativizovana – prvo tako što se svi trude da izgledaju, ponašaju se i govore kao da su mnogo mlađi nego što jesu, a drugo tako što se insistira na mladosti duha a ne tela (koje se usput batrga da postigne taj tempo, iako mu se tvrdi da ne mora da se trudi). I ove dve izreke ukazuju na tu vrstu šizofrenije – budi mlad al se i iscimaj da tu mladost iskoristiš u dobre svrhe.

  

-Prazna vreća uspravno ne može da stoji – istina, ali ne i kada je izgovara Božidar Đelić.

-Svaka ptica svome jatu leti – prirodno, pošto jedna lasta ne čini proleće.

-S kim si onakav si – e baš vala. Pošto su danas svi sa svima ako im to treba, takođe gubi smisao kao neki orijentir. Bolje je ne činiti proleće.

Izreke koje volim:

-Gde si bio? Nigde. Šta si radio? Ništa. – apsolutno omiljena narodna izreka, zapravo više opis za većinu društveno-poslovnih situacija. Poziva na presabiranje, ali bez pompe i suvišnih nadanja. Kao kad se pusti voda, a onda ode na dobar počinak pre narednog jutra.

-Bez muke nema nauke – pošteno.

-Mnogo babica, kilava deca – ovo je jedna od retkih poslovica koja je, bez ostatka, tačna u svim situacijama kada treba nešto učiniti, a da za to treba da se organizuje više ljudi. Uvek neko zakera, i nikada ništa ne ispadne.

-Više um zamisli nego more ponese – za razliku od lepe reči koja gvozdena vrata otvara, koja ide kao kiša oko Kragujevca, ova ima bajkovitu poštedu.

-Celom svetu ni Bog nije ugodio – ovo stalno treba imati na umu, posebno danas, kada se upravo to stalno pokušava.

-Teško nogama pod ludom glavom – nema posebnog razloga što volim ovu poslovicu, izuzev što se o nogama priča kao o nekom samosvojnom delu tela što mi je baš simpatično. Recimo, u jednoj knjizi sam našla (mislim da su bila Van Gogova pisma bratu) da on bratu savetuje da se uzda u noge, jer čak i kada glava ne zna put, noge znaju. To mu dođe kao slava neke intuicije, ali u suštini je to pridavanje časti inerciji života koja se uglavnom potcenjuje, a u većini slučajeva spašava glavu i stvara taj osećaj da si živ i da neki centar života u tebi radi čak i kada misliš da si se sasvim odjavio.

   

-Kad ustane kuka i motika – koliko god zloupotrebljavana, ova izreka nikada nije izgubila svoj naboj, možda zato što je akademske novinare uglavnom sramota da je koriste.

Hypnos 69 - Legacy (ElektroHasch)

Čudni su putevi gospodnji, posebno kad pričamo o pankerima. Kad danas čovek sluša sve te likove koji su tamo krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih bili tinejdžeri, prosto je neverovatno da neko, bilo ko, u to doba nije bio panker, da su ulicama vladale čirokane i zihernadle. Pravi pankeri će vam reći da ih baš i nije bilo toliko, čak štaviše, skoro da ih nije bilo uopšte.

Dobro sad, te priče "kad sam bio mlad, bio sam šmeker" odavno nisu interesantne. Interesantniji su pankeri koji ni u jednom trenutku nisu zapostavili ključnu vrednost ovog pravca - slobodu. Ako pričamo o belgijskom rok sastavu Hypnos 69, onda je ta sloboda, potpuno pankerski, sloboda od panka.

Dva lika sa prezimenom Houtmeyers (pretpostavljam da su braća) su početkom devedesetih u zemlji piva i čokolade imali politički pank bend Massagraf u čijem su vazda hektičnom ljudstvu oni bili jedina konstanta. Jedan od njih je u jednom trenutku sredinom devedesetih bio član kultnog grind core sastava Agathocles, a onda mu je odjedanput svega toga bilo dosta, batalio je obe grupe i rešio da sa prezimenjakom/burazom oformi treću koja će u potpunosti biti posvećena psihedeličnom zvuku sedamdesetih.

Od tada je prošlo 15 godina, i Hypnos 69 obeležavaju 2010. petim studijskim albumom gargantuanskih proporcija. Jedan strani kritičar je duhovito primetio da članovi grupe sviraju kao da imaju samo dve ploče u svom posedu - debi grupe King Crimson i Wish You Were Here od Pink Floyd. Čirokane i zihernadle su prepustile mesto čupavom frizu, zvoncarama i cveću u kosi.

Pošto je vreme za Belgijance stalo, oni taj vremenski limbo koriste za dugačke spiritualne teme u prepoznatljivom elektrifikovanom okruženju. Da je objavljen u doba na koje svakom svojom sekundom bestidno referiše, Legacy bi bio smatran za klasik, ovako služi kao korektan i svež muzički vremeplov za poklonike "istinskog rokenroula" (nisam ironičan).


An Aerial Architect

Dâm-Funk - Adolescent Funk (Stones Throw)

I Don't Love U

Nije baš uobičajeno da muzičari svoje (debi) albume objavljuju u obliku petostrukih LP izdanja, ali Dâm-Funk je upravo jedan od takvih rariteta. Tokom prošle godine, ovaj funk pevač i muzičar (čije je pravo ime Damon G. Riddick) je pravo iz svoje losanđeleske garaže izbacio Toeachizown upravo u tom formatu, koje je kasnije sređeno u obliku duplog CD izdanja.

Pošto trenutno na svetskoj muzičkoj sceni vlada (donekle isforsirana) pomama za svim što ima veze sa osamdesetim godinama prošlog veka, Riddickova smooth varijanta synth boogie funka naišla je na opšte odobravanje kritike. Godinama i decenijama je funk zbog svoje šljaštavosti i kičastosti imao zagarantovanu parcelu na groblju muzičke mode, odakle je ekspresno iskopan kada su njegove estetske karakteristike ponovo postale in (sam Riddick je vizualno neutralan, ne ističe se eskcentričnim izgledom). Pošto se Riddick ne bavi muzikom od prošle godine, ispravno je ocenjeno da bi njegovi rani radovi, nastali u periodu 1988-1992 mogli da imaju prođu na tržištu današnjice.

I Like Your Big Azz (Girl)

Adolescent Funk dakle sačinjavaju snimci pesama matorih k'o Biblija. Prvo što izaziva pažnju je njihova dekadentna telesnost - u gotovo svakoj, Dâm-Funk predstavlja muški rod u  varijacijama "neodložnog" posla sa suprotnim polom, te su reči I, Love,  Like, Feel i Want često sadržani u naslovima. Šarmantna amaterska izvođenja na tragu Princea i Michaela Jacksona takođe su integralni deo ove ljubavne jednačine.

Ali, vremenom se slušalac navikava na ova pravila i postepeno počinje da uočava hipnotički, gotovo house kvalitet ovog suludog izdanja. To posebno važi za furiozni finiš ove ploče, koji započinje ponajboljom numerom na čitavom izdanju - potpuno ludačku When I'm With U I Think Of Her,  što je sasvim sigurno jedan od najsmešnijih naslova na koje sam naleteo u veoma dugom vremenskom periodu.

Ako ste među onima koji žale za svojom mladošću ili ne znate šta ćete sa njom, Adolescent Funk je vrlo dobar i zabavan raskalašni odušak. Bestidno usmeren u pravcu dekadencije sa efektima na vaš libido, rane radove Dâm-Funka (čita se Dejm Fanka) bi trebalo na bilo koji način preporučiti doajenu srpske medicine - velikom dr Savi Bojoviću, tvorcu čuvenog VEP aparata i ocu Baneta Bojovića, mnogo poznatijeg pod imenom Bane Sanšajn.


I Appreciate My Life

Marnie Stern - S/T (Kill Rock Stars)

Kada se pravo niotkuda pre tri godine predstavila debijem In Advance of the Broken Arm, plavokosa gitaristkinja Marnie Stern je momentalno predstavljala jednu od dobrodošlih anomalija na "nezavisnoj muzičkoj sceni". Histerično/ekscentrično ali dobroćudno/trijumfalno pop izvođenje gotovo dečijih razbrajalica zasnovanih na bolesno preciznom sviranju gitare (tzv. finger tapping tehnika, ako i ne znate šta je to, sigurno ste čuli one "neprijatne zvukove" koje gitaroši proizvode sa obe ruke na vratu instrumenta) jedno je od najuzbudljivijih rok iskustva početkom novog milenijuma, zaslužno za stvaranje kovanica poput noise pop.

Smeštena na ničijoj zemlji između prog, pop, noise i eksperimentalnih sentimenata, Sternova se godinu dana kasnije oglasila novim izdanjem predugačkog naslova. Iako je "indie" kritika toplo pozdravila ovo izdanje, autoru ovih redova sve se učinilo kao puko ponavljanje ranijeg iskustva kome je oduzeta pređašnja hitičnost. Drugim rečima, pojavio se neželjeni "Primus" osećaj. Verovatno imate nekog prijatelja koji se loži na precenjeni američki bend kojeg inače fanovi obožavaju do besmisla, dok je njihova ispeglana muzika svim ostalim smrtnicima... uglavnom dosadna.

Zato je bilo interesantno videti u kom će se pravcu dalje razvijati opus Sternove. Novi, treći album u četiri godine u opusu ove autorke nema ime, tj. nazvan je po njoj samoj. Nažalost, briljantnost sa debi albuma je prisutna na novom tek u tragovima, dok je veći deo novog izdanja žigosano gitaroškim onanijama bez previše svrhe.

Album počinje ohrabrujuće - For Ash je sasvim korektna kompozicija, ali je zatim prati nekoliko isprano slabijih tema. Stvari ponovo postaju interesantnije u Female Guitar Players Are The New Black, da bi odatle sve bilo za dlaku energičnije, otprilike kao razvodnjena verzija Lightning Bolt kojima su zaboravili da uključe struju ili meni ne baš previše omiljenih Hella čiji bubnjar Zach Hill muzicira i na ovoj ploči, a ujedno je i njen producent.

Ako ništa drugo, Marnie Stern i dalje ima izoštren mathy smisao za humor. Naslovi tipa  Transparency is The New Mystery ili onaj gore već pomenuti o rasnom pitanju žena gitarista su urnebesni u svojoj tačnosti. Šteta što muzika na ovoj ploči ne prati  ovu iskazanu idejnu intrigu. Iako je (ino)strana kritika pozdravila i ovo izdanje kao vrlo dobro do odlično, (pr)ocena na ovom mestu ide od mediokritetskog do najviše prosečnog, što je žalosno mršavo.


For Ash

Cantwait & Freeman - Sex i nasilje vol. 1 (Besplatan download)

Phone Call

Ako ćemo po bilo čemu iole dobrom pamtiti ovu, po svemu ostalom godinu za zaborav, to je, bar u muzičkom smislu dobrodošla smena generacija u domaćim hip hop krugovima. Već nekoliko godina unazad srpski rep je najvitalniji pravac u ovoj zemlji, ali nekako je sve ove godine padao na ispitu permanentnog stvaranja novih imena. BS, 43-23 i Bassivity senke kao da su bile prejake za artikulaciju svežih poetika i estetika, a ruku na srce, ni etablirana imena nisu posvetila previše pažnje daljem razvijanju svojih izraza (čast izuzecima).

Ova godina je u svakom pogledu dobrodošli demanti, a uz Gazda Paju i trio koji predvodi Ill G, najjače argumente za optimizam pruža Beograđanin Cantwait koji je za potrebe svog dugosvirajućeg prvenca udružio snage sa bitmejkerom i emsijem Freemanom. Prvi nastavak Sexa i nasilja je tehnički izbačen na net još prošle godine, tačnije njenog poslednjeg dana, što već samo za sebe govori o samodovoljnosti domicilnog hip hopa u kojem najzad kvantitet daje kvalitativne plodove.

Ako ikad odem

Kompleksnost Cantwaitovog izvođenja udmah upada u uši. U tradiciji globalnog hip hopa, on ne samo da je vešt liričar i story-teller sa izraženom sinematičnom crtom, već zapanjuje i oduševljava njegova blago ironična, duhovito kreirana distanca koja doprinosi opuštajućem tonu njegovih pesama. To nikako ne znači da je Cantwait u liričkoj stilizaciji operisan od stavova, već ih samo obrazlaže na posve originalan i neobičan način. Fantastična Phone Call, Zalazak, Ako ikad odem, naslovna i Crnje dovoljno su ubedljivi primeri koji to potvrđuju.

Druga strana novčića veoma jasno ukazuje na pitak, gotovo pop potencijal ovog repera (mnogo veći od Marchella, recimo), koji začudo, zasad nimalo ne šteti percepciji njegove pripadnosti sa ove strane barikada, koja bi u bližoj budućnosti mogla da bude temelj zbilja izuzetnih stvari, onih za svačije uši. Ako bismo morali da nađemo neku manu ovom momku rođenom u Aleksincu, to je mestimična nefokusiranost i tematska neizoštrenost nekih pesama, ali s obzirom da je reč o momku koji je tek prevalio 21. godinu, vreme je svakako na njegovoj strani.

Zalazak

Freemanove melodične matrice studiozno pripremaju pozornicu za majstora ceremonije koji ima sasvim dovoljno duha u šteku da slušaoce nauči kako je npr. "afekat u stvari aperkat iz nehata" i njoj slične blic definicije koje dovoljno govore o Cantwaitovoj intelektualnoj visprenosti i osećaju za vic. Sudeći po ovom izdanju, srpski hip hop ne mora da brine za svoju budućnost.

DL

Blank Dogs - Land and Fixed (Captured Tracks)

Jedan od najvećih ličnih "recenzentskih" fejlova tokom pisanja o muzici vezujem za rani EP grupe Blank Dogs pod imenom Diana (The Herald), koji sam opsesivno iz dana u dana slušao pre jedno tri godine. U tom prikazu sam napisao da je akt iz Bruklina trojka pošto sam na majspejsu grupe video tri neke utvare sa maskama na licima. Pogrešio sam - Blank Dogs, iako ispisani u množini, sačinjava samo jedan čovek Mike Sniper.

Iako mi se pomenuti naslov veoma svideo, strašno mi je bilo teško da se snađem u diskografiji ovog autora - malo-malo, pa izleti neki singl, pa EP pa onda i album, pa opet jovo-nanovo... Vremenom izgubiš motivaciju da sa pažnjom ispratiš svu tu bulumentu izdanja. S obzirom da Sniper dolazi iz Bruklina, meke "hipster" zvuka (pomenućemo ovom prilikom omiljenije baštinike: Crystal Stilts, High Places, A Place to Bury Strangers, naravno Gang Gang Dance itd.), bilo je samo pitanje vremena kada će široj "indie" publici biti skrenuta pažnja u ovom pravcu i posledično za bend čuti mnogo više ljudi.

Sniper se nedavno oglasio svojim trećim LP izdanjem koji je odličan argument u kreiranju teze da pomenuti nepoželjni scenario ne mora sam po sebi da bude tragičan za muzičara, čak naprotiv. Iako dosta toga duguje kućnoj lo-fi estetici, pošto je čitava muzička ideja sadržana u snimanju post-punk igralica u takvim uslovima, Sniper je svoju trenutnu poziciju iskoristio da pročisti svoj zvuk, podarivši mu malo produciranih mišića. Rezultat: Land and Fixed je praktično odranije prepoznatljivi Blank Dogs, samo se mnogo bolje čuje i jasniji je nego pre!

Preuzimajući novotalasnu ekonomičnost u kreiranju sopstvenog autorskog pečata (očaran sam zvukom gitare na ovoj ploči), Sniper se najbolje snalazi u prepletu "rokerskog" i elektronskog - a da u toj škakljivoj transakciji ne vuče za sobom sterilne ili za ove uši preterano ekscentrične repove. Naposletku, sve zvuči prilično jednostavno, baš onako kako bi i trebalo, u prvi mah kao da je sklepano za 20 sekundi, da bi se pri kasnijim susretima došlo do spoznaje kako je za ovakvu jednostavnost i plesnu ubojitost potrebno potrošiti dosta dragocenog vremena.

Land and Fixed je tip ploče na kojoj nema slabih tačaka, a postignuta je potrebna raznovrsnost izraza  koji krasi zvučna prepoznatljivost. Ako ste voleli "indie" muziku sve ove godine (posebno Joy Division, Cure i ostale dark-goth vedete), volećete i Blank Dogs kao srećniju varijantu tog zvuka. Ako ste zainteresovani za "pankersko"-"electro" koaliciju na delu, svakako obratite pažnju.

Another Language

Amon Tobin - Monthly Joints Series (Self Released)

Trickstep

Istinski je malo muzičara u svetu "elektronike" čije je radove moguće prepoznati posle samo nekoliko sekundi, zahvaljujući specifičnom & prepoznatljivom zvuku. Brazilac Amon Tobin (puno ime ima još nekoliko brazilskih "umetaka" između "imena" i "prezimena") je jedan od takvih likova - njegov mračni prašumski melanž jazza, breakbeata, dnb-a i braziloidnih muzičkih formi poput sambe otkrio je brojne neslućene mogućnosti razvijanja unutar muzičkog pravca koji se mahom odlikovao svođenjem kao glavnom karakteristikom.

Pošto je objavio jedan album pod imenom Cujo (inspirisan Stephenom Kingom), dok je još boravio u Brightonu, prvi album pod "krštenim imenom" nazvan Bricolage ulazi u anale recentne elektornske muzike, pravo malo remek-delo koje u vreme objavljivanja 1997. retko ko da je uzimao za ozbiljno (veća pažnja se pridavala nekim kolegama sa etikete Ninja Tune, njenim gazdama iz dueta Coldcut), da bi neosetno ovaj album postao simbol prepoznavanja među slušaocima od ukusa (čak mu je i buđavi Pitchfork dao 10). Sve ove godine nisu ništa naudile ovoj (pr)oceni - postavljajući vanvremenski standard Tobinove muzike.

Usledilo je još pet manje ili više uspešnih albuma u kome je Tobin polako menjao svoj producentski pristup (a i mesto boravka - živi u Montrealu trenutno) zaključno sa Foley Room (2007), potpisani su i saundtreci za neke video igre, te ovim ušima  ne baš previše interesantan (suvonjav) izlet u hip hop vode pod imenom Two Fingers. Monthly Joints Series je kompilacija tema koje je Brazilac objavljivao na svom veb-sajtu unazad dve godine.


It's A Lovely Night

Onda su te teme pre otprilike dva meseca spakovane u jednu celinu i ponuđene fanovima u obliku digitalnog downloada. Dakle, u pitanju je kompilacija za poštovaoce distinktne muzičke vizije, ništa previše napucano & na sva zvona hvaljeno. Ali... Dovoljan je samo letimičan susret sa ovom kolekcijom da bi se shvatila Tobinova veličina: da okupite čitavu Hyperdub ekipu i sve ostale "podzemne" ratnike dubstepa, ne biste dobili onoliko prijatnog, oslobađajućeg mraka koliko ga ima na ovom mestu.

Ono što najviše prija ovim ušima je činjenica da staž na sceni ne utiče na Tobinovu sirovost - odsečni breakbeat ritmovi (dnb je u međuvremenu skoro skroz ispao iz igre), masne, gotovo crnomagijske bas linije i sićušne, dozirane electro manipulacije na tragu Aphex Twina stalno se nalaze u međuigri, prepletima i borbi, razlažući se i istovremeno se dopunjujući u još jedan preiskusan kišoviti saundtrek za otuđeni urbani život u onespokojavajućem društvu senki & utvara. Čak i kada skuplja sopstvene restlove, imponuje Tobinova ozbiljnost.


Technique

Kylesa - Spiral Shadow (Prosthetic)

Prošlogodišnjim albumom Static Tensions, petorka iz Džordžije Kylesa (rekoše mi da se izgovara "Kajliša") je sasvim zasluženo ispunila vlažni san svima koji su iole zainteresovani za izazivanje štete gitarskim putem. Bend čiji je zvuk dostizao epske proporcije zahvaljujući perkusionističkim udarima dva bubnjarska seta uspeo je da prevaziđe poslovične slušalačke podele u "tvrđem" krilu uspevši da nađe put do srca i rokera i metalaca i pankera i korovaca, a nesumnjivo da je bilo zadovoljnih slušalaca koji se ne mogu svrstati u prethodne četiri kategorije.

Uporedo sa ovim neupitnim dostignućem, svetlo je pokazalo svoju senku tako što je grupa sve više i više postajala simbol tzv. hipster metala, iako njeni sludge i experimental koreni ne mogu biti dalje od takvog poimanja (znoj & smrad nikad neće biti u trendu u određenim krugovima). No činjenica da je grupa porodila nešto što se ne može čuti baš svaki dan skrenula je pažnju hipsterima okrenutih ka metalu te je publika na koncertima grupa sve češće bila okupana drečavim bojama svog neizostavnog outfita.

Pomalo neočekivano, samo godinu dana posle mnogo hvaljenog albuma, grupa iz Savane vraća se sa novim, petim po redu, studijskim albumom pod nazivom Spiral Shadow. Grupa je ovom pločom trebalo da odgovori na dilemu koju su svojim postojanjem i delovanjem stvorili - hype ili metal (stvari nikada nisu crno-bele, osim na dresu Partizana i još nekih svetskih klubova, ali ovo je jedan od baš takvih slučajeva - metal u hajpu je apsurdan koliko i tolerantni fašizam npr.).

Odmah upada u uši da je osim prethodnih zvučnih sastojaka koji su postali zaštitni znak benda (sludgy prašinarski rifovi, promene tempa, muško ženski glasovi) glavna novina u velikom broju prog solaža koje bi trebalo da potcrtaju eksperimentalnu prirodu benda po principu "i vuci siti i ovce na broju". Nisam siguran da se uspelo u toj nameri.

Više nego što prija ovima ušima, Kylesa se nagnula na pop stranu. Paradoksalno, ovakav pristup će im doneti mnogo više fanova nego što je to do sada bio slučaj, ali činjenica je da će biti i nezadovoljnika ili bar onih koji su očekivali tvrdokorniji i beskompromisniji angažman od pukog ponavljanja Metallica scenarija iz perioda "Black" albuma. No, polazeći od ličnog primera, tu se krije vrednost ove ploče - ova ploča će nekim klincima rođenim krajem prošlog veka  biti prvi susret sa nešto uzbudljivijom muzikom od one koja medijski boji detinjstva adolescenata 21. veka. Za nas starije je već kasno.

El Guincho - Pop Negro (Young Turks)

Zanemarimo za trenutak trend po kome je nužno biti kritičan prema Mreži i suočimo se sa činjenicom: Internet je dobar. Posebno onaj njegov blogovski deo. Svako ko je proveo devedesete u svakodnevnom jurenju diskova i kaseta, doživeo je da mu se ispuni tadašnji san: u mogućnosti je da čuje muzike koliko mu se prohte. Kako to obično biva, halapljivost je brzo prepustila presto prezasićenosti. Idealizuje se vreme u kome se jedna kaseta slušala po više meseci. Danas je takav scenario nemoguć. Po prirodi stvari, ljudi ili neće slušati ništa, ili će se uplesti u kolo kome nema kraja.

Kad malo bliže osmotrimo ovaj fenomen u njegovoj celosti, u očne kapke upada jedan interesantan nus-efekat, a istorija je čitava satkana baš od takvih nus(n)osti - obilje kojim smo zapljusnuti pružilo nam je priliku da istinski demokratizujemo svoj muzički ukus. Ne znam za druge, ali od pojave kabla u mom životu upravo je ova sporednost pronašla svoj put do glavnog toka. Desetine i stotine autora ne bih nikad u životu čuo da nije bilo neta - iz onog kasetaškog perioda zacrtao sam postulat koji sa strane ostavlja brigu da nešto što valja neće naći put do tebe - SVE što valja će naći tu nedokučivu stazu. Samo što je sada i aktualnost ušla u ovu igru, kalkulaciju i računicu - više nisi deklasiran mestom na kome obitavaš. Da li to advokatišem globalizaciju? Verovatno, mada sumnjam da je njenim kreatorima bilo baš u planu da mi prekrate slušalačke muke, imaju ta gospoda preča posla.

Pošto je 2007. Panda Bear objavio svoj sada već mitski Person Pitch koji je u veselo-shizoidnom maniru poništio vremensku dimenziju brojnih istorijskih pop rukavaca u jednu celinu, godinu dana kasnije pravo iz Barselone oglasio se Pablo Díaz-Reixa poznatiji kao El Guincho (jedno od letovališta na Kanarima) svojim albumom Alegranza originalno objavljenog isto 2007. (ne bih nikad došao do njega da ga "slučajno" nisam skinuo sa jednog od blogova sa desne strane) koji i dan dans zvuči  kao ekstrakt Person Pitcha - sve na njemu je bilo bar za dlaku divljije, frenetičnije i veselije u odnosu na prilično ludog američkog rođaka. Ovaj (hipsterski) trend se nastavio prošlogodišnjim lumperajem Dana Deacona i ovogodišnjim pop umivanjem čitave storije još jednih Španaca po imenu Delorean.

Baš kao što je Panda Bear član Animal Collective, tako je El Guincho kao član sastava Coconot ubrizgao preko potrebnu svežinu i kolorit zvuku koji se do imbecilnosti sviđa nekolicini dok je većina  (drugi) čitavo ovo muziciranje preferiralo da isprati rečima "Je l ovo preskače disk?" i tome sličnim neinventivnim prijavama. Srećom, grudva koja se putem blogova zakotrljala nije bila od onih koja se tek tako može zaustaviti i El Guincho je od čitave situacije profitirao tako što se našao u prilici da se obrati mnogo većem auditorijumu, nego što bi to bilo i teorijski moguće pre recimo 10 'dina.

Avaj, masovnost sa sobom donosi uniformnost i Pop Negro protiče u znaku svog imena, sa akcentom na prvu reč. Umesto da kroči dalje u sopstvenu muzičku prašumu duginih boja, El Guincho je odabrao formatiranje koje ga približava onome što je ove godine već ponudila pomenuta grupa Delorean, doduše u malkice anarhičnijem tonalitetu, ali sasvim unutar davno ustanovljenih granica koje je na debiju prelazio svakog trena. Iako dugačak tek nešto više od pola čuke, Pop Negro, posebno u svom drugom delu, ume da udavi svojom anesteziranom monolitnošću. Za tzv. hipstersko poimanje stvari, ovo nije loša ploča i sigurno će naći put do svojih novopečenih fanova (posebno anglo-saksonske veroispovesti), ali u ovom kutku globalne mreže ostaje nemali žal što se mogućnosti nisu  realizovale drugačijim, neuobičajenijim tokovima kada je za tako nešto već postojala zdrava osnova. Umesto tužnog kraja, tu je "latino" putokaz u hipnotičkom pravcu, za sve zainteresovane.

Još jedan jubilej

Baja Mali Knindža - Dejton - Ohajo

Pre tačno 15 godina, na današnji dan je u američkoj vazduhoplovnoj bazi Rajt Piterson u Dejtonu, Ohajo potpisan  mirovni sporazum kojim su okončana ratna dejstva u Bosni i Hercegovini (ratifikovan u Parizu polovinom decembra), koja je i faktički od tad protektorat "međunarodne zajednice", floskule iza koje se skriva znate već ko. Iako je prošla decenija i po od tada, malo stvari se za zapadnog suseda Srbije pomerilo sa mrtve tačke.

Ako ćemo skroz pošteno, Bosna i njena verna drugarica Hercegovina je danas država tek nešto malo više od Kosova a svakako manje od same Srbije, koja i nije država već provizorijum i/ili kondominijum zapadnih sila, što je za mrvu bolje nego kad vam je država faktički protektorat sa stranim trupama na sopstvenoj teritoriji i spolja izabranim političarima za koje zakoni ne važe, jer oni sami  glavom i bradom predstavljaju zakon. Dejton je trebalo da predstavlja tačku, ali se sa današnje tačke gledišta taj interpunkcijski znak vidi troduplo, osim kada visoki američki zvaničnici dolaze u posetu ovim krajevima. Tada se svi zaklinju časnom pionirskom & demokratskom da im ne pada na pamet da ljute drage goste, pošto se odlično sećaju kako to izgleda.

Baja Mali Knindža - Mape

Sa geopolitičke tačke gledišta, Dejton je apsolutni vrhunac američke spoljne politike. Ostavši jedina supersila po završetku Hladnog rata, SAD je u Bosni lupio takvu šamarčinu Evropskoj uniji, opominjući je da ubuduće ni u ludilu ne preduzima bilo kakve akcije na svoju ruku pošto se na Balkanu pokazala kao sasvim nekompetentna. Cerović tvrdi da je ovaj rat bilo moguće sprečiti u bilo kom trenutku njegovog trajanja, a zbog čega se to nije dogodilo - pitajte Amerikance koji su minirali svaki predlog sporazuma dok nisu došli sa svojom verzijom. 

Pre toga se malo proterivalo, žarilo i palilo po Srpskoj Krajini, bacale se bombe na Republiku Srpsku, čiji su zvaničnici, izmoreni od blokade na Drini ispravno procenili da im se smeši sudbina zapadnih Srba ukoliko Dejton prođe kao Z4. Pokojni patrijarh Pavle je sazvao Sabor zavađene braće koja su odlučila uz određeno prekodrinsko bunjenje koje se graničilo sa očajem da je Slobodan Milošević taj koji će za sve da se pita kada je o Srbima reč kad se ode u Ameriku. Slobi je odgovaralo da što pre sklopi dil sa Amerima i zapadom kako bi mu se skinule sankcije, za šta je može se reći potpuno zajeban, ako izuzmemo činjenicu da smo imali priliku da vidimo Zorana Lilića u loži na svečanom otvaranju Olimpijade u Atlanti.

Baja Mali Knindža - Kraj Rata

Miloševiću nije bilo previše teško da srpski poraz sa mnogo jačim protivnikom predstavi kao ličnu pobedu. Balkanski kasapin je preko noći postao Faktor mira i stabilnosti u regionu, i činjenica je da je on jedini mogao da, sa američke tačke gledišta, obuzda Bosanske Srbe. U svemu tome nije imao podršku nijedne zapadne sile, čime je bio u suštinski lošijem položaju u odnosu na druge dve strane - vašingtonske miljenike Izetbegovića i Tuđmana koji su uspeli da baš u američkom glavnom gradu potpišu sporazum o Federaciji, čime su se zaista omilili Klintonovoj administraciji.

Milošević je svoju ulogu odigrao maestralno, posebno medijski. U govoru povodom potpisivanja izrekao je čuvene rečenice "there are no winners and there can't be any. All involved are losers, and only peace is victory", što zvuči ljupko, ali ne verujem da se njegov stari prijatelj iz Karađorđeva Franjo (prisutan u Dejtonu sa daleko najjačim kartama) za života složio s tom mišlju, što je svojim pompeznim državničkim delom i pokazao. U jednom od retkih obraćanja domaćoj javnosti već prethodno omamljenoj trikotažnim neojugoslovenstvom putem numere "Tek je 12 sati" grupe ET, Milošević je preiskusno upotrebio reč "koncesija", koja u to vreme baš i nije bila svakodnevna, kako bi zabašurio činjenicu da je njegova vizija Treće Jugoslavije na razvalinama Titove u koju bi ušli svi zainteresovani (u prevodu Srbi) i definitivno pokopana. Kasnije će se ispostaviti da je i ono s čime je Sloba raspolagao u tom momentu za današnje prilike bila Velika Srbija. Trgujući teritorijama za koje na papiru nije bio odgovoran pa ih je olako davao u bescenje, on je na neki način sam sebi potpisao smrtnu presudu, čega je postao svestan samo tri i kusur godina kasnije. Čini mi se da je Holbruk pisao o jedinom njegovom uslovu u pogledu prisustva na pregovorima: Kosovo je unutrašnje pitanje Srbije. Za vreme trajanja, Amerikanci su poštovali taj dogovor - nedugo zatim OVK je intenzivirala svoje aktivnosti, da bi kasnije bila obučavana i opremana od kadrova CIA, SAS i njima sličnih organizacija, kada su nalazi Badinterove komisije o nepromenljivosti republičkih (državnih) granica unutar SFRJ i definitivno napušteni kao neadekvatni & zastareli. Za vreme rata u Bosni, logistička podrška atlantske supersile favorizovanoj strani išla je pomalo neuobičajenom trasom - preko Irana, o čemu je više reči ispisano u knjizi Jirgena Elzesera "Kako je Džihad stigao na Balkan" (pa preko Vašingtona, normaaalno).

Uprkos deceniji i po mira, Bosna je zaglavljena u svojoj prošlosti, prinuđena da je i dalje živi iz dana u dan. Bošnjaci su zaokupljeni genocidom nad njima (ne baveći se previše pitanjem premeštaja i nestanka 160 hiljada predratnih Sarajlija srpske nacionalnosti), iz čega crpe moralno pravo da se osećaju jednakijim od ostala dva naroda što se najsažetije može izraziti racionalizovanom emocijom "mi vas mrzimo, ali moramo da živimo zajedno". Pregršt slobodnog vremena prekraćuje se divnim zanimacijama kao što je "generisana mržnja prema Bošnjacima u delu Ive Andrića" i tome slične intelektualne akcije na nivou jedne bukve. Ostala dva naroda nemaju ništa protiv da budu tu gde jesu kada su duhom uvek uz svoje države-matice. I jedni i drugi su veći katolici od pape - najveći Srbi ("Srbende") stižu iz Bosne (i Hercegovine), najveći Hrvati ("Hrvatine") iz Hercegovine. Ni jedni ni drugi ni treći ne žale zbog onoga što se događalo tokom rata u Srebrenici, Dretelju, Bratuncu i njima sličnim simpatičnim lokacijama, samo im je intimno žao što takvih povoda nije bilo više, što će vam listom i priznati kad se malko opuste. Doduše, dosta je i onih drugih, "puj pike ne važi likova", "bilo pa prošlo", "mi smo isti narod" i tako dalje i tako bliže. Najveći problem u čitavoj ovoj priči je što je teško ne dati za pravo i jednima i drugima, ne u smislu odobravanja, već razumevanja. Iako se tu, posle svega, činjenično malo šta može spoznati razumom. Jebeš razum koji Bosne nema!

Baja Mali Knindža - Zbogom oružje

Sva tri naroda ako ne potpuno onda bar intuitivno poseduju svest da su samo bili domaćini mnogo većih međunarodnih igara i da je njihovih pet minuta (ratne) slave odavno prošlo, eventualne mrvice sa barutom začinjene trpeze pokupiće profesionalne humanitarne narikače i njima slični anti-ratni profiteri koji "iskreno" veruju da u svom arogantnom bunilu predstavljaju nekakav glas savesti i morala koji se ogleda u žustrom simpatisanju fiktivne bosanske državnosti. Bosna je poslužila kao eksperimentalno polje za rešenja koja očigledno ne funkcionišu, ali su u očima njihovih kreatora manje loša od njenih alternativa. Uostalom, bez njih se ništa ne može - to će vam biti jasnije kada shvatite da apsolutno ništa ne znate o Prudskom sporazumu, a ne znate zato što je to saznanje faktički nebitno, iako je u pitanju jedina inicijativa bosanskih političara bez upliva spoljnog faktora u poslednjih xxx godina.

U gomili bosanskih paradoksa teško je snaći se i 100 km istočno, a kamoli sa neke veće geografske razdaljine. Nekoliko dana posle potpisivanja, komentarisao sam novo mirnodopsko razdoblje sa jednom finom gospođom, komšinicom i bliskom rođakom Biljane Plavšić. Nije bila zadovoljna postignutim i pitala me da li sam čuo da je američki voditelj svečanog potpisivanja  Hercegovinu izgovorio bez slova "i", i tako sa malo reči objasnila svoj stav po tom pitanju. Čuo sam, hvala na pitanju. Nekoliko meseci kasnije, na kultnom otadžbinskom radiju "Ponos" sam slušao čujno alkoholisanu promociju kasete "Zbogom oružje", štekovanog "klasika" i ponajboljeg albuma u berićetnom opusu Baje Malog Knindže. Kako je to sve izgledalo s druge strane barikada, moglo se čuti na debiju Eda Maajke. Budi mi silna i dobro mi stoj.


Edo Maajka - Nemoj se bojat

Mi svi ovde čekamo

U čekaonici kod lekara, nas desetak dobro organizovanih. Naime, doktorka ne uzima knjižice i ne proziva, nego, kako ko dođe, taj se raspita ko je poslednji, a potom tog prati pogledom i, kako se ovaj pomera ka vratima, tako i on menja poziciju. Ostalima, koji dolaze posle njega, on ili dvoje pre njega koji se osećaju pri kraju repa objasne pravila, ili se izdvoji jedan u grupi koji svakome objašnjava, čak i ako ovaj ne pita. Pa se tako pravi red nalik onim u privremenim, vanrednim stanjima. Ipak, u vazduhu tinja neka napetost. Kako neko novi dođe, svi ga nestrpljivo gledamo, iščekujući da ovaj upita za pravila, jer ako ih ne zna, mogao bi ući preko reda, napraviti zastoj suvišnim pitanjima u nepovoljnom trenutku (posebno, kada se vrata ordinacije otvore i kada sledeći samo glatko treba da uđe, neobavešteni bi mogao hrupiti na vrata, krenuti da propituje doktorku i zadržava je, ili tvrditi da je tu samo zbog nekih papira, a to nikome od nas ne treba).
Kada je plavuša koja je bila pre mene, pa samim tim, tokom sat vremena, bila neka vrsta mog nadzornika, anđela čuvara i vodiča, izašla iz ordinacije, odobravajuće mi klimnuvši da sada, kada je ona završila, mogu ja da uđem, iza mene je zakreštala ta gospođa koju sam dobro videla kada je stigla (treća nakon mene), otvorila knjigu i sela tačno do mene (kasnije se premestila, iz nepoznatog razloga, na klupu preko puta). Rekla je uvređeno: “Devojko, mi svi ovde čekamo!”.
Na to je nastupio tajac dok čovek (drugi posle mene, koji nas je inače sve nervirao jer je odbijao da sedne, budući da ima još da čeka, nego je sve vreme stajao blizu vrata na šta imaju privilegiju samo oni čiji prethodnik uđe u ordinaciju), nije rekao gospođi da sam ja stigla pre nje, uostalom i pre njega, samo sam sedela tamo (pokazao je tačno mesto). Dok je gospođa dolazila sebi, ja sam se, gotovo uvređeno, uputila u ordinaciju i zalupila vratima.
Kada sam izašla, gospođa je sedela na ivici klupe, okružena sa dve devojke koje su delovale kao da su je pre toga savetovale ili tešile zbog greške koju je napravila, jer nije znala, jer se nije raspitala, ni dobro pogledala oko sebe. Mir u plemenu je zavladao i neka vrsta olakšanja, što ipak niko nije ušao preko reda, nego se eto pokazala neka ljudska greška - svi su bili nekako tužni zbog te neprijatnosti. Ja sam produžila ka vratima, na šta je žena iskoračila sa klupe, skoro padajući i promuklo rekla: “Devojko! Ja se vama izvinjavam”. Ostali su je odobravajuće i saučesnički gledali. Sve je poprimilo ton neke tragedije, velikog patosa. I ta tišina koju često čujemo kada se nađemo u redovima, gužvama i generalno sastajalištima oko traka, šaltera i vrata gde su ljudi primorani da provedu po sat dva zajedno. Tišina koja nastane kada neko iz te gungule poviče: “Ma, ljudi smo!” Iskreno ganuti, ljudi su spremni da se na tim mestima raskrave, razmene po neku reč uzajamnog saučešća, zbunjenosti i svi izgledaju kao deca i jedni drugima upućuju te poglede, željni da vide da su i drugi tu jer moraju, a ne što vole ili što im je lakše: eto, vidite na šta smo primorani i šta jedni drugima radimo. A, meni tada bude sve to još nekako gadnije. Taj trenutak kad se sva napetost i strah za svoj red, zdravlje i svoje pravo izlije u sažaljenje nad svima nama i nad samim sobom. Kao u onim filmovima tipa Magnolija ili Američka lepota kada svi imaju taj kontemplativni trenutak, tobož ceo saobraćaj stane da nas pusti da vidimo gde smo to pogrešili i kolko smo skrhani, a kamera skakuće sa lica belca, crnca, siromaha, bogatog i deteta jednako blagoslovenih žabama, kesama što lete na vetru ili nekim drugim apokaliptičnim puvanjkom.
Jedini zaključak je da treba uvesti brojeve, apsolutno se ne razboljevati, ne strahovati za svoje zdravlje i zabraniti ljudima da se, tako rastrojeni, okupljaju u istim prostorijama. Jer, čim im neko kaže da su zdravi i da potvrdu o tome, oni, ko i ja tog dana, izađu napolje i nastave sve po starom.

Miki Pirs - Samo budale i konji (Trotters Independent)

Nastao kao neobavezna saradnja članova grupa Birtija i High Stakes (i ne samo njih) pre nešto više od tri godine, beogradski sastav Miki Pirs se nedavno oglasio svojim drugim dugosvirajućim izdanjem. Naslov albuma i benda su dovoljno jasne asocijacije na kultnu englesku humorističku seriju koja se bavi životima mufljuza iz Pekama koju će uz Alo alo verovatno reprizirati na nekom od brojnih TV kanala sve do kraja naših života.

Samo sa budalama i konjima u društvu, čekaju vas zajebantske numere ispevane u pank ključu sa mestimičnim uplivom ska muzike. Krizna vremena kao da su generator pojave i popularnosti grupa ovog kova, neka vrsta familijarnog muzičkog oduška. A na ovom mestu je uvek kriza, pa je samo pitanje kako ovakvih bendova nema mnogo više.

Ne hajući za tuđa mišljenja, četiri Beograđanina se u produkcijski korektnom okruženju bez suviše filosofiranja bacaju na sebi bliske teme - alkohol, muziku i osobe suprotnog pola prelomljene kroz lokalnu i pop-kulturnu prizmu. Čitav zahvat podseća na ozbiljno zajebavanje kakvo su nekad na području glavnog grada pružali SMF mada je u tom poređenju jasno da za razliku od svojih starijih trash-core kolega Miki Pirs gaji afinitet prema izvornijem pank zvuku sa jasnim usmerenjem prema uličnoj optici posmatranja na stvari, idejno ne mnogo daleko od onoga za šta se vezuju bendovi tipa NOFX (naravski, iz potentnijeg dela njihovog opusa - recimo od meni najdražeg S&M Airlines do Heavy Petting Zoo).

Od 12 brzinskih pesama na ploči izdvaja se Srušiće nam sve kafane, boemski lament izazvan neo-liberalnim građevinskim divljanjem u ime bezdušnog plastikanerskog progresa. Ovaj naslov je najefektniji primer da grupa itekako ume da mapira i definiše parčiće lokalne mitologije kolektivnog nesvesnog u artikulisan individualistički stav za čije dešifrovanje nisu potrebna produbljena tumačenja, pomerajući uobičajene ideološke linije podele u sferu realnog. Na taj način, Beograđani istupaju u ime svakodnevice razobličavajući bez pardona njena kukavičja silikonska jaja, a sve zarad privrženosti vremenu i mestu na kome se nalaze, bez obzira na diktat sveprožimajuće političke korektnosti.

Dosta mesta na ploči posvećeno je isforsiranim doajenima i divama globalnog i domaćeg estradnog šoubiznisa i njegovom tragičnom uticaju na puk (Dženi from d blok, Rispa Hilton, Jebačina, pešovanija i tuga moj burazere), ljubavi prema pivu i ostalim alkoholnim destilatima koji po difoltu imaju autolegitimacijske karakteristike (Reciklaža bojs, Alkoholni demon, Alkohola napij se),  uz malo zdravog izrugivanja svim kolegama koji se ne uklapaju u taj pogled na stvari (Crass je mrtav, Ajde sviraj više bre) i neizbežnim seksualnim fusnotama (Loša sreća, Dojče filmiše kunst 2). Ko voli nek' izvoli, album je za dž, a prati ga i simpatični digitalni buklet čiji kvalitet izrade govori da je Miki Pirs sasvim ozbiljan u svojoj prkosnoj neozbiljnosti.

Samo budale i konji

Damu The Fudgemunk - How It Should Sound Vol. 1 & 2 (Redefinition)

Ima neke odbojne arogancije (ne ovo nije pleonazam, ima i poželjnih (ruku na srce veoma retkih) vidova arogantnosti, osobine kojom se mahom odlikuju & njome paradiraju pogrešni) u odluci da svom albumu date ime "Ovako bi trebalo da zvuči". Na kraju krajeva, nije mala opasnost da vam se opravdano narugaju zbog samoinicijativnog dizanja lestvice. Ali ukoliko se vinete u vazduh i preskočite je - onda sledi egzaltacija i poštovanje za vaš rad.

Damu The Fudgemunk je 26 godina star producent i DJ iz američke prestonice, hip hop glavama najpoznatiji po radu u duetu Y Society koji sačinjava sa bostonskim emsijem Insightom. Njihov album iz 2007. "Travel at Your Own Pace" me nije nešto posebno zapalio, čak štaviše, bio mi je dosadnjikav, što je bilo pomalo iznenađujuće pošto mi je Insightov "Blast Radius" (2003) jedan od jačih albuma iz ove decenije kada govorimo o segmentu žanra koji nije baš u fokusu mas-medija, iako to svojim kvalitetom zaslužuje. Sličan kvalitet čeka nas i na ovom albumu koji promoviše Damua kao jednog od najuzbudljivijih hip hop kompozitora današnjice.

Smehu nema mesta, jer ono što Vašingtonac radi u svojim instrumentalnim vožnjama zaslužuje da se nazove kompozicijom u punom smislu te reči. Uz pomoć kultnog pomagala s potpisom firme Akai (MPC2000) i DJ seta, Fudgemunk uspeva da u sedamdesetak minuta muzike ponudi svoju verziju istorijske čitanke crnačkog zvuka putem lekcija stvaranih tokom ovog veka. 

Nemilosrdan i sirov zvuk ritam mašine nedvosmisleno vraća točak vremena u vreme tzv. Zlatnog doba hip hopa poznatijeg i kao boom bap (ime nastalo od podražavanja uobičajenog ritma:  boom bap, boom boom bap...) čime momentalno ulazi u srca žanrovskih puritanaca kojima se stomak obrće pri pogledu na okolnosti koje su do neprepoznavanja degradirale njihov predmet interesovanja. Uključujući u igru brojne govorne isečke koji se vrte oko, za žanr uobičajene, glorifikacije vinila kao jedinog pravog formata u kateogriji nosača zvuka, Fudgemonk se obilato koristi brojnim džez i funk semplovima koji njegovoj zvučnoj viziji daju zaokruženu punoću i  melodičnu pitkost za slušaoce van inicijalnog žanrovskog toka.

Kada jednom zavrti muzički ringišpil, Damu ne staje - sipajući iz rukava tvrde a nestvarno prijemčive bitove temeljene na zaostavštini likova kao što su James Brown i Roy Ayers. How It Should Sound podseća kako hip hop može potentno da zvuči kada se zapati u pravim glavama, srcima i ekstremitetima. Jedina zamerka ovom albumu se ogleda u činjenici da nije baš lako svarljiv u jednom komadu, no to mu zasigurno i nije namena. Ploče ovog tipa su stvorene da bi se nadugačko studirale i preslušavale jer u sebi sadrže slušalačko drago kamenje najfinije obrade.

Ko si ti da meni...

Od kada je na internet portalima uvedena opcija ostavljanja komentara na napisano, ispravljena je viševekovna nepravda po kojoj samo jedni pišu, a drugi čitaju i, samim tim, gutaju raznorazne nepravde, neistine i gluposti. Uostalom, i tuđa mišljenja. Što je, pokazalo se, velika nepravda.

Iako je svakom tekstopiscu milo da u komentarima na svoj tekst pročita kako je nešto dobro ocenio, taj mora da shvati da je jednostavno, u nekim situacijama, i pogrešio. Zapravo, malo preterao. Tačnije, nalupetao se. Na kraju krajeva, ko je taj uopšte da piše kada je nepozvan, neuk, nepismen, nekompetentan, nenagledan, nenačitan, nenaslušan, totalno nepristao i pristrasan.. Ama, potpuni idiot. Iz komentara se da naslutiti da u našem gradu žive uglavnom neiskorišćeni potencijali – neotkrivene sive eminencije sa bogatom prošlošću provedenom po klubovima, koncertima, putovanjima, sa velikim porodičnim, životnim i umetničkim iskustvom, samo odviše umorni da bi se probijali, prepucavali, uvlačili, dokazivali, potpisivali. Da, oni su ta manjina koja deli većinsko mišljenje da su prave vrednosti izgubljene, zapostavljene, previđene, da je sve izrečeno daleko komplikovanije nego što u suštini jeste, te da se pukim rečima napada na njihove doživljaje, vređa njihova uspomena, atakuje na njihov organski i estetski sustav i u svakom smislu prodire u njihov sveprožimajući vidokrug. Takoreći, kada bi oni bili u stanju da satave više od tri zagonetne, besne, osvetničke rečenice, isto što kao kada bi pisac teksta bio u stanju da napravi film po kojem pljuje, album koji sahranjuje, žurku i ljude po kojima sere, onda bi ovaj svet bio bolje mesto. Takođe, kada bi svi samo doživljavali, a niko ne bi otvarao usta da ispovrati ostatke nesažvakane mase, nedoumice ili neke sitne nervoze, svet bi bio sasvim savršen.

Onda se dolazi na dilemu: treba li uopšte pisati o nečemu što ti se ne sviđa, što ti je odvratno ili sasvim malo sumnjivo ili se treba zadržati na pohvalama i podršci stvarima za koje si sigran da ti jačaju imunitet i čine te boljom osobom? Kada već ima toliko muzike, filmova, klubova, koncerata, lepog sveta, treba li uopšte trošiti reči i energiju na nešto što ti zastane u grlu ili te samo u prolazu neprijatno zapahne? Pogotovu, kada se uglavnom, čak i u tim situacijama, ispostavi da je tamo neki lep i dobar svet po kojem ti iz čistog hira prosipaš žuč? Obrni, okreni, svuda je neki lep svet i jedino čemu se možeš nadati je da u neku privatnu čet prostoriju ne baneš nepoznat, nepozvan, niotkuda.
Dalje se nižu sumnje, i ako činiš takvu vrstu negativne kritike, šta ti time zapravo postižeš? Uvek će se naći neko ko će da te pita šta si ti koji moj uradio da kenjaš drugome ko vredno ili ipak nešto radi, te šta te koji moj boli uvo što nešto ne valja kada ima toliko puno stvari nad kojima možeš da se izvališ ko onaj bik u crtaću što miriše cveće? Kritičar je, samim tim, iz više razloga, postao suvišan. Jer selektor je potrebniji od kritičara koji je skoro uvek samozvan. Selektor je ipak blagi saobraćajni policajac koji ne piše kazne, ne udara pendrekom, nego blago, u belim rukavicama preusmerava kola ka manje zagušenim ulicama. On bira lepe stvari, preporučuje ih, bez buke i navalencije. On je prijatelj vaše dece i vas, ne uznemirava nikoga čak ni kada na ulicama zavlada toliki krkljanac da niko više ne zna kuda je pošao. Jer, ako se malo glasnije javi, vama proradi žuč: šta se ovaj kurobeca, kad se ja zauzdavam, preusmeravam energiju na ono što volim, skromno živim i skromno se hranim? A, ovaj zinuo pa kenja li kenja. Sa druge strane, on je nepotreban i zato što je internet omogućio baš svakome da na ovaj ili onaj način, u par reči ili na par strana ispiše svoje mišljenje, bez da iza njega stoji ikakvo uredništvo, famozna urednička politika i slične selekcije koje biraju glasnogovornike i određuju ko je kompetentan da govori.

Iz većine komentara na potpisane tekstove zapravo progovara bes na selekciju koja nekima omogućava da se, pro forme, oglase na jedan zvaničniji način, da se nazovu kritičarima. Komentatori retko ulaze u raspravu sa tekstopiscem, sa njegovim stavovima. Oni, svojim pristupom koji ne bira sredstva, teže da ga dibidus diskredituju i da obesmisle njegovu poziciju odabranog govornika.

Tu i tamo se desi da se neki anonimni komentator proslavi svojim visprenim opservacijama, ali u većini slučajeva dolazi do graje koja pokušava da nadvlada i poništi bilo koji izdvojeni glas. To je ok.

Ono što ne valja u ovoj kakofoniji je činjenica da većina komentatora gubi svaku volju da išta kaže i napiše ukoliko ne postoji neki prethodno napisan tekst, neko već izrečeno mišljenje. Kad nema reakcija, njihova pluća se ispumpaju čim im se ponudi prazan prostor. Oni postoje samo spram tuđih žvrljotina. U suprotnom, oni su ili nemi fanovi koji nisu u stanju da porode svoje oduševljenje, već nad njim drkaju, niti da ispolje svoje negodovanje, izuzev kroz mržnju i odbacivanje.

Na kraju sve ispada odraz velikog neuspeha: stvari se gledaju, čitaju i slušaju da bi o njima moglo da se raspravlja. Al pod uslovom da neka budala prva pusti jezičinu, da bi drugi u nju mogli da zariju zube i kažu kako su ranjeni, oh, veoma popišani.

The Two Escobars (Jeff & Michael Zimbalist, 2010)

Fakat je da je svakom ponaosob sopstvena muka najteža. Ali, prilično sam uveren da će po gledanju dokumentarca braće Zimbalist većina uhvatiti sebe kako se štipa za obraze sa sve olakšavajućom mišlju: "E, pa u stvari i nije toliko loše što živim ovde." S druge strane, nismo usamljeni u želji da "poboljšamo sopstveni imidž" po bilo koju cenu. To je na pamet palo i kolumbijskoj vrhuški početkom prethodne decenije. Kada je utvrđeno da je cena bila previsoka, bilo je već kasno.

Two Escobars je sportski dokumentarac koji se isprepletano bavi tragičnim sudbinama dvojice prezimenjaka. Pablo je svojevremeno bio najpoznatiji Kolumbijac, kao svetski trgovac kokainom #1, Andres je bio kapiten kolumbijske reprezentacije koji je ubijen neposredno nakon što je njegova ekipa eliminisana sa Mundijala u SAD. U utakmici sa domaćinom, Andres je postigao jedini autogol u životu, što je bila greška koja će ga koštati života po povratku u rodnu zemlju.

Uspon biznisa vezanog za puštanje belog praha u promet koincidirao je sa procvatom kolumbijskog fudbala. Veza se ogledala u tome što su najveći narko-bosovi bili i vlasnici klubova, ujedno i drugovi od najranijeg detinjstva sa najboljim fudbalerima koji su igrali specijalne mečeve na privatnim rančevima mafijaša koji bi se u takvim situacijama kladili u milione dolara. Preko fudbala su se prale kamare para, jedan gazda u gradu Medeljinu je propisivao red, njegova reč je važila za sve, pa ako hoćeš nešto specijalno, pravac kod gazde. Govorio je da je srećan kada vidi svoj narod srećnim. Kao dete je bio veoma siromašan, pa je rešio da krade od bogatih, diluje i ubija. Od tih para je gradio fudbalske terene i stambene četvrti za najsiromašnije, ljude pred kojima je šačica bogatih  predugo zatvarala oči.

Onda je svetski policajac #1 zatražio gazdino izručenje. Gazda, lud za fudbalom a i ovako, se kandidovao za poslanika kako bi sebi obezbedio imunitet. Svi koji su mu se javno protivili nestajali bi s ovog sveta pokošeni rafalnom paljbom. Slike pucanja u govornike na mitinzima, visoke državne činovnike vodio je do početka rata protiv droge, gazdi je oduzet imunitet. Jedina svetla tačka u svakodnevnim obračunima bila je reprezentacija. U ključnom kvalifikacionom meču, pobeđena je Argentina u gostima sa 5-0. Ej, petarda Gaučosima usred pampe! Pele je tvrdio da je Kolumbija glavni favorit za titulu, predsednik je lično zvao igrače telefonom, televizija je prenosila srdačne razgovore. Igita, Valderama, Rinkon, Asprilja, Valensija, Eskobar i trener Maturana su imena poznata svakom istančanom ljubitelju igre na travi. Čim je ukinut zakon o izručenju, gazda se predao. Drugovi su otišli da ga posete, igrali fudbal s njim u zatvoru. Golman Igita je uhapšen zbog svog poznanstva, ujedinjene sile predvođene svetskim policajcem su krenule punom snagom na gazdu, koji je već pobegao iz zatvora. Kada su ga uhvatili i ubili, nekadašnji red je postao misaona imenica. Poniženi i uvređeni nisu zaboravili svog jedinog dobrotvora,  masovno ga isprativši na večni počinak. Krvavi horor je mogao da počne, kulminiravši ubistvom kapitena nacionalne selekcije. Priklješten između dve vatre, fudbal nije imao šanse.

Sjajno odabranog ritma i stila naracije, superioran u svakom tehničkom smislu, Two Escobars je ostvarenje iz serije 30 for 30 TV kuće ESPN, baš kao i nama bliskiji Once Brothers. Neljudski surov, brižan i topao, film o kolumbijskoj zloj sreći je lišen patetike svog balkanskog sabrata te predstavlja jedno fascinatno gledalačko iskustvo koje potvrđuje dve stare izreke koje se često zaboravljaju: "sve je politika" i "ništa nije crno-belo". I ne samo to, ovo delo baca novo svetlo na pitanja morala, u  izoštrenoj lajbnicovsko-bulgakovljevskoj tradiciji.