Once Brothers (ESPN 30 for 30)

Za sve ove godine pomnog praćenja svih živih državnih selekcija, pojam superiornosti mi se najčešće vezuje za dva evropska prvenstva u košarci - prvo je održano u Zagrebu 1989, drugo u Istanbulu 12 godina kasnije. Tim koji je terorisao protivnike u oba slučaja se zvao Jugoslavija, samo što je potonji imao slovo manje u skraćenici koja je označavala njeno državno uređenje. Bilo je milina gledati momke koji svaki proveden sekund uživaju u "kraljici igara", unapred znajući da će  sa  lakoćom otresti bilo koga sa druge strane parketa. Bilo je i pre i posle velikih domaćih uspeha u ovom sportu, baš kao i između ova dva prvenstva, ali ono što predominantno određuje taj središnji period može se opisati jednom rečju. Pakao.

Američka televizijska kuća ESPN pozabavila se čitavom ovom pričom kroz prizmu odnosa između dva svetski poznata igrača sa ovih prostora - Dražena Petrovića i Vlada Divca. Nekadašnji reprezentativni cimeri i dve potpuno različite prirode, kako po temperamentu tako i po stilu igre (Hrvat je bio i ostao vanzemaljac-trpač kakav se rađa jednom u sto godina, Srbin pre igrač koji je s uspehom prodavao ulične fore u reketu) su sa početkom građanskog rata, obojica kao evropska izvidnica u NBA ligi, prekinuli svoj prijateljski odnos koji nikad nisu stigli da poprave, pošto je Petrović 1993. stradao u saobraćajnoj nesreći na jednom nemačkom autobahnu.

Divca je sve ove godine, daleko od kuće, boleo takav razvoj događaja, pa je ovim filmom pokušao da pronađe davno izgubljeni unutrašnji mir. Na pitanje da li je u tome uspeo jedino on može dati precizan odgovor (u slučaju da nekog zanima), no sam film je izuzetno prijatno i uravnoteženo gledalačko iskustvo koje prati genezu važnih događaja u ovoj storiji, uz posetu Divčevom rodnom kraju, priči o prvim danima u SAD, aferi "ustaška zastava" koja je bila okidajuća kapisla za kraj prijateljstva dva dotadašnja brata. Za kraj, tu je očekivano patetično finale u vidu šetnje proslavljenog centra zagrebačkim ulicama (na kojima se svi živi okreću kada ga ugledaju, a jedan prolaznik simptomatično hladnokrvno izgovara u kameru reč "četnik", koja ostaje neprevedena), simboličnoj poseti kući Petrovića gde ga čekaju pas Harli, brat Aco i mama Biserka i najzad Draženovom grobu. 

Odiseja bradatog gorostasa po brdovitom Balkanu ispresecana je izjavama saigrača, prijatelja, poznavalaca košarke (i balkanskih prilika) kao što su Rađa, Kukoč,  Lari Bird, Medžik Džonson, Klajd Dreksler, Deni Ejndž i drugi, a posebno raduje blic pojavljivanje Žarka Paspalja Palje, čoveka kojeg je posle svega nemoguće bar malo ne simpatisati. Svako od njih iz svog ugla obrađuje različite uglove i dimenzije priče, od životne preko košarkaške do političke.

Kad smo već kod toga, političko-semantičko viđenje filma možete pročitati kod Zoona, ono što je meni najiskrenije prošlo kroz glavu slušajući izjave Rađe i Kukoča o drugovima u ratu je da je njegov krajnji ishod uveliko bio određen činjenicom da su se sa one strane za jasno utvrđenu agendu borili svi, a sa ove tek poneko, dok je većinu boleo bubreg, da ne pričamo već ispričanu priču o nepostojanju bilo kakvog plana ili smislenog ratnog cilja, a kada je već takav slučaj, onda je i sam čin ulaženja u rat velika nebuloza (al' bolje da ne izigravam đenerala posle bitke). Dok će se o tom segmentu još dugo voditi plodne i (mnogo češće) one druge polemike, Once Brothers, kao klasičan predstavnik romansiranog TV formata američke produkcije (sa svim što isti donosi i uzima), prijatno podseća na ono najvrednije sa neveselim jugoslovenskim žigom na sebi.