Poslednjih nekoliko godina se na baltimorskoj sceni nešto događa. Kritičari se prosto utrkuju u kumovanju: te je reč o nečemu što se zove nu indie, drugi upadaju u reč i vele da se tamo dešava Future shock. Ovakav razvoj situacije me podsetio na ispit iz političke antropologije u jesen 2005. Upala su mi super pitanja, i lagano se, sa razumevanjem parlalo sve što se saznalo. U jednom trenutku jedno ime mi je zapelo za grlo, neko iz publike ga je brže bolje šapnuo na šta je poznati akademski šarlatan Čedomir Čupić superiorno replicirao: "Kad violina svira i orkestar se priključuje!"Nazad u Baltimor - tamošnja prva violina je Dan Deacon, a relativno poznati orkestar je Ponytail. Sve odreda miljenici hipsterske štampe, što je u ovom slučaju plus. Toliki da ovde imamo posla sa izdanjem koje je u najužem krugu za ploču godine, koju su mnogi znalci već uručili bandi pod imenom Animal Collective.
E pa ako ćemo da se igramo - Bromst prikazuje svog 28-godišnjeg autora u takvoj formi da se može reći da je on Animal Collective za Animal Collective. Da, usudićemo se da ovom prilikom tako daleko idemo.
Poređenje nije slučajno - i Deacon i poznati kosmopolitski avangardisti dele sličnu ljubav prema razigrano razdraganim Beach Boys harmonijama koje zatim seciraju, dekonstruišu i ne znam šta im sve rade. U Deaconovom slučaju to ide toliko daleko da se ljudski glasovi neretko pojavljuju u formama koje opasno liče na hor raspevanih žaba.
Ovde napuštamo krajolik životinjskih krajolika i idemo dalje - za razliku od prošle ploče (koju još nisam ni preslušao, btw) Deacon na novom diskografskom čedu demonstrira i ljubav prema tribalnim ritmovima koji ga opasno približavaju sazvežđu El Guincha. Da tamo nije satelit, već da ima sopstvenu galaksiju, svedoči činjenica da Deacon neštedimice koristi i elektro arsenal.
Avangardno je prvi pridev koji pada na pamet u opisu ove ploče. Dužim obitavanjem u njenom sazvučju, srećemo čitav novi svet: urođenike kako nam mašu sa obale svojim ritualnim urođeničkim napevima (Of the Mountains), drečavo obojeni buldožer u punom trku na sumanutom safariju (Red F) koji u sećanje priziva razdraganost Death Set te još jednu vožnju sa već pomenutim horom žabolikih ljudi (Padding Ghost) i esenciju pozitivne demencije koja krasi osmominutnu Snookered i hodanje po oblacima Surprise Stefani, da pomenem prvo što mi je palo na pamet.
I to nije sve. Iako prilično uvrnuta i iščašena, Bromst je popaljiva ploča neiscrpne pozitivne energije. I kada mi sve lađe potonu, sa ovim masterpisom znam gde sam dobrodošao, gde se osećam lepo i sigurno, i gde želim da provedem mnogo vremena. Neko je pomenuo eskapizam? Jebi ga, u pravu je, ali ono šatorče sa omota nije za džabaka osvetljeno.
E pa ako ćemo da se igramo - Bromst prikazuje svog 28-godišnjeg autora u takvoj formi da se može reći da je on Animal Collective za Animal Collective. Da, usudićemo se da ovom prilikom tako daleko idemo.
Poređenje nije slučajno - i Deacon i poznati kosmopolitski avangardisti dele sličnu ljubav prema razigrano razdraganim Beach Boys harmonijama koje zatim seciraju, dekonstruišu i ne znam šta im sve rade. U Deaconovom slučaju to ide toliko daleko da se ljudski glasovi neretko pojavljuju u formama koje opasno liče na hor raspevanih žaba.
Ovde napuštamo krajolik životinjskih krajolika i idemo dalje - za razliku od prošle ploče (koju još nisam ni preslušao, btw) Deacon na novom diskografskom čedu demonstrira i ljubav prema tribalnim ritmovima koji ga opasno približavaju sazvežđu El Guincha. Da tamo nije satelit, već da ima sopstvenu galaksiju, svedoči činjenica da Deacon neštedimice koristi i elektro arsenal.
Avangardno je prvi pridev koji pada na pamet u opisu ove ploče. Dužim obitavanjem u njenom sazvučju, srećemo čitav novi svet: urođenike kako nam mašu sa obale svojim ritualnim urođeničkim napevima (Of the Mountains), drečavo obojeni buldožer u punom trku na sumanutom safariju (Red F) koji u sećanje priziva razdraganost Death Set te još jednu vožnju sa već pomenutim horom žabolikih ljudi (Padding Ghost) i esenciju pozitivne demencije koja krasi osmominutnu Snookered i hodanje po oblacima Surprise Stefani, da pomenem prvo što mi je palo na pamet.
I to nije sve. Iako prilično uvrnuta i iščašena, Bromst je popaljiva ploča neiscrpne pozitivne energije. I kada mi sve lađe potonu, sa ovim masterpisom znam gde sam dobrodošao, gde se osećam lepo i sigurno, i gde želim da provedem mnogo vremena. Neko je pomenuo eskapizam? Jebi ga, u pravu je, ali ono šatorče sa omota nije za džabaka osvetljeno.
been round this road so many times
feel like its skin is part of mine
this taste of milk is almost gone
still got no shape, but not for long!
been wrong so many times before
but never quite like this
heard all, in the rain, but the rain all turned to piss
i hope to make it home one day
i doubt that day will come
i know you, know, ________
Постови
1 коментар:
nisam ocekivala ovakav album, tj kao da me je tvoj tekstic pripremio za nesto drugo. :D svidja mi se, slusacu jos ;) raspevano je dosta :))
Постави коментар