Nosebleed - I Was in a Subculture and All I Got Was This Lousy EP (Samizdat)

Pošto je u prethodnoj deceniji stajao u prvim redovima domaće muzičke ponude, sa danas nezamislivim stepenom posvećenosti i vitalnosti, srpski hardkor se u novom milenijumu povukao u ilegalu, gde je svojevremeno i nastao na anglosaksonskim izvorištima zvuka. Uporedo sa primećivanjem ovog trenda došlo je i do flagrantne oseke kvaliteta ovakvog zvuka na globalnom nivou, pa kad se podvuče crta na kraju takav podrumski ishod i nije neko preterano iznenađenje.
Nalik strankama koje izgube vlast, i domaća hc ekipa iskoristila je novonastale okolnosti da zbije svoje redove i prirodnom selekcijom odstrani sve one elemente koji su se na sceni našli iz pogrešnih razloga - da izgledaju opasno, paradirajući pokažu novu tetovažu i svima stave do znanja koliko je teško živeti njihov život. Ostali su entuzijasti, a beogradska grupa Nosebleed se sigurno svrstava među takve.
Posle prošlogodišnjeg debija Rise of the Robots, grupa i na novom izdanju skraćenog trajanja nastavlja sa poliranjem sopstvene vizije hardkora negadljivog na metalske forice. Ovaj EP sadrži četiri numere i prvo što upada u uši je veoma dobra produkcija, koja trpi i svetske parametre u svom fahu. Shodno prilično rigidnim i konzervativnim standardima žanra čiju slavu pronose, Nosebleed ne zaostaju za svetskim meta-narativima ni u pogledu tematike pesama.
Izuzetak u ovom smislu predstavlja uvodna There's No Medication, u kojoj se na retko efektan način puca iz svih oružja na fenomen domaćeg hipsteraja, "gotivnih" gradskih ekipa koje su zalutale u hardkor. Od ostale tri numere, svojom hitičnošću izdvaja se In Control, u kojoj se na sav glas ismevaju utabane životne staze karijerističkog progresa. Sudeći i po omotu, Nosebleed se od mnogih "pravovernih" sastava izdvajaju finom ironijom čija su meta i oni sami, a sa druge strane, daleko su i od onih tužnih domaćih pojava koje bi, kao petorazredne kopije svetskih primera tržišne uspešnosti u svojoj branši, po svaku cenu reprezentovale ovaj žanr u krugu šireg auditorijuma, iako im samo ambicije idu u prilog ostvarenja tog sna. Umesto busanja u ideološke grudi i neutaživog apetita za slavom u lutkarskoj predstavi "tzv. domaća scena i njeni prilepci", Nosebleed se prevashodno fokusiraju na muziku, čime podižu svoj rejting na skali pravovernosti.
Bolji poznavaoci žanra će sigurno primetiti da na ovom izdanju nema ničeg epohalno novog, ali nedostatak originalnosti, koji nije samo njihova boljka već rak-rana čitavog pravca dugo godina unazad, Nosebleed korektno nadomešćuju solidnim variranjem na davno zadate teme.
DL