Gran Torino (Clint Eastwood, 2008)

Još uvek ne mogu da se opasuljim šta se to ove noći dogodilo između pola 11 i pola 1 u sali 4 Doma sindikata. Nasdvoje smo, ničim previše izazvani, otišli da gledamo Gran Torino, činili na mestu projekcije dve trećine publike (boje pravoslavlja branio je jedan pop, preostali deo auditorijuma), jedan od dva prošlogodišnja filma Klinta Istvuda, za koga čak i laici poput mene znaju da je velika filmska faca. Po završetku projekcije, izašli smo na prolećni severac kao drugi ljudi.
I neću se baviti spekulacijama zbog čega ovaj film nije nominovan ni u jednoj kategoriji za ovogodišnjeg Oskara, ali koga briga kad ih sladunjavi Milioner iz blata ima osam. Ne kažem da je Indijac loš, ali ako on zaslužuje osam komada, Gran Torino ih zaslužuje onoliko koliko ih je do sada ukupno dodeljeno.
Evo i zbog čega. Život korejskog veterana Volta Kovalskog nije baš neki piknik. On je prava zadrta & kruta američka njuška, koja nije u stanju da uspostavi kontakt sa bilo kim, čak ni sa svojom razmaženom decom i indi-debilima unucima, a početni deo filma zatiče ga na sahrani svoje žene, koja mu je bila jedina potpora u njegovom životu. U komšiluku su mu sve žuti i crnci, na koje on izbacuje tone šlajmare dok sa konzervom jeftinog piva u ruci lenčari na tremu, sa kucom pod nogama, dok u pozadini vetrić vijori američku zastavu. Ne prođe ni pet minuta filma, a takav nadrkani i antipatični junak zadobije sve simpatije ovog sveta, a do kraja filma izmami i slapove suza.
I eto, bez mnogo filosofije odgovora na pitanje sa početka ove skice: zbog ovakvih ostvarenja se kaže da film ima magiju, zbog ovakvih čuda se i gledaju filmovi. Brižljivo skockani junaci su vrlo realni, i, što bi se ono reklo, u fulu od krvi i mesa, a opet predstavljaju simbole čitavih ideologija, načina života i manifestacija životnih fenomena - sumrak američke radničke klase, banditi-kukavice, jaz između generacija, ljudi starog kova, izražene nacionalne tenzije unutar melting pota, "radosti izbeglištva", katolicizam danas, politički impulsi i fluksevi... Lista je nepregledna.
Sve te crtice Istvudovo najfinije filmsko tkanje precizno ovekovečuje na velikom platnu i zatim ih smešta u ubedljiv mozaik slika koje prilično jasno otkrivaju da ništa u životu nije onako kako na prvi pogled izgleda. Svi mi u sebi imamo bar zrnce Volta Kovalskog koje čeka na mig sudbine pa da proklija - noseći na sebi breme griže savesti, krivice i odgovornosti, ali i spremnost da se momentalno reaguje i žrtvuje za čast i pravdu, kojima novo doba, u trenutnim okolnostima, nimalo nije naklonjeno. Ovo nije vreme za idealiste, iako na njihovim plećima sve i počiva zato što su ljudi takve fele spremni da žive u slavu života samo po sopstvenim pravilima kojima ih je, najzad, taj nedokučivi život podučio.
A ta mudrost glasi: život ima smisla samo ako ga živiš za druge, ali se u tom životu opstaje samo kada se oslanjaš na sopstvene snage. Bez obzira na boje ideoloških ogrtača kojima se utopljavamo i ostalih pomagala društvene prezentacije što nam stoje na dohvat ruke radi lakše koordinacije u ovom haosu koga neki i dalje, slepački, nazivaju napretkom, na kraju se, nezavisno od boje kože, ono od čega smo satkani otkriva tek uvidom u ono što nas ispunjava iznutra.
Zbog svega rečenog, Gran Torino je najbolji film koji sam gledao u poslednjih nekoliko godina.

DOOM – BORN LIKE THIS. (Lex)

Odavno je poznato da hip hop ima samo jedno, zlatno pravilo – nema apsoluta. Danas si Bog, sutra te nigde nema i svi pljuju po tvom lešu i brišu patos sa tobom. Daniel Dumile ima punoletni staž u ovoj igri i sigurno je svestan ovih aut-linija. Jednostavno, prelazio ih je.

Počeo u triju KMD kao Zev Lov X sa svojim bratom DJ Subrocom, koji je poginuo na korak od slave, što je Dumilea bacilo u toliko tešku depresiju, da je umoran od rvanja sa monstrumom od muzičke industrije tumarao ulicama godinama, a priča se da je noći provodio i pod otvorenim nebom. Što bi se reklo, dotak’o je dno života, a onda se nakon nekoliko godina sa maskom na licu, koju do dan danas nije skinuo, vratio 1998. i upao u poslovičnu hip hop hiperprodukciju – tržište je prosto bilo preplavljeno njegovim što solo izdanjima potpisanim sa MF Doom, Viktor Vaughn ili sa King Geedorah, što kolaboracijama sa Danger Mouseom i Madlibom (Madvillain). Rad je primećen u objektivu „alternativne“ štampe i publike poslovično nenaklonjene hip hopu. Razlog je jednostavan – dok su ostali igrači požurili za šljaštećom lažom, on je stajao na braniku žanra.

I... onda je opet nestao i tek se nedavno vratio. I može se reći da se vratio u svom stilu, naložen na Marvelove junake i sirove ulične zvukove. Ne dajući jeb za očekivanja koja su u četvorogodišnjem periodu narasla do pucanja, on je samo nastavio svoju staru dobru priču. Sada je kritika uglavnom ljuta na njega, i pera se uglavnom oštre na ovom albumu, ali to je više zbog hajpa i gorepomenutog jedinog pravila igre nego zbog kvaliteta ovog izdanja koji je neosporan, što prepoznaju i slušaoci.

Čule su se pritužbe da su najbolje pesme na ovoj ploči poput Raekwonovog gostovanja na bangeru Yessir prekratke, ali gospodo, ovo je hip hop a ne pop muzika i "hitove" tražite na drugom mestu. Šaputalo se i da je ova ploča rasplinutija, a istina je da je ona raznovrsna jer nudi pregršt opakih matrica i kredibilnih gostiju (pomenimo Empress Stahhr Femcee u paklenoj Still Dope) - Dumile nikada u svojoj karijeri nije pružio kompleksniju retro-futurističku zvučnu sliku od one koja se može čuti u početnoj Gazzillion Ear, temi koja nosi prepoznatljivi žig ranijih radova a opet unosi nešto novo u ponudu ovog jedinstvenog stihoklepca.

Što se mene tiče, i više nego dovoljno. DOOM je i dalje veliki.

Dan Deacon - Bromst (Carpark)

Poslednjih nekoliko godina se na baltimorskoj sceni nešto događa. Kritičari se prosto utrkuju u kumovanju: te je reč o nečemu što se zove nu indie, drugi upadaju u reč i vele da se tamo dešava Future shock. Ovakav razvoj situacije me podsetio na ispit iz političke antropologije u jesen 2005. Upala su mi super pitanja, i lagano se, sa razumevanjem parlalo sve što se saznalo. U jednom trenutku jedno ime mi je zapelo za grlo, neko iz publike ga je brže bolje šapnuo na šta je poznati akademski šarlatan Čedomir Čupić superiorno replicirao: "Kad violina svira i orkestar se priključuje!"

Nazad u Baltimor - tamošnja prva violina je Dan Deacon, a relativno poznati orkestar je Ponytail. Sve odreda miljenici hipsterske štampe, što je u ovom slučaju plus. Toliki da ovde imamo posla sa izdanjem koje je u najužem krugu za ploču godine, koju su mnogi znalci već uručili bandi pod imenom Animal Collective.
E pa ako ćemo da se igramo - Bromst prikazuje svog 28-godišnjeg autora u takvoj formi da se može reći da je on Animal Collective za Animal Collective. Da, usudićemo se da ovom prilikom tako daleko idemo.

Poređenje nije slučajno - i Deacon i poznati kosmopolitski avangardisti dele sličnu ljubav prema razigrano razdraganim Beach Boys harmonijama koje zatim seciraju, dekonstruišu i ne znam šta im sve rade. U Deaconovom slučaju to ide toliko daleko da se ljudski glasovi neretko pojavljuju u formama koje opasno liče na hor raspevanih žaba.
Ovde napuštamo krajolik životinjskih krajolika i idemo dalje - za razliku od prošle ploče (koju još nisam ni preslušao, btw) Deacon na novom diskografskom čedu demonstrira i ljubav prema tribalnim ritmovima koji ga opasno približavaju sazvežđu El Guincha. Da tamo nije satelit, već da ima sopstvenu galaksiju, svedoči činjenica da Deacon neštedimice koristi i elektro arsenal.
Avangardno je prvi pridev koji pada na pamet u opisu ove ploče. Dužim obitavanjem u njenom sazvučju, srećemo čitav novi svet: urođenike kako nam mašu sa obale svojim ritualnim urođeničkim napevima (Of the Mountains), drečavo obojeni buldožer u punom trku na sumanutom safariju (Red F) koji u sećanje priziva razdraganost Death Set te još jednu vožnju sa već pomenutim horom žabolikih ljudi (Padding Ghost) i esenciju pozitivne demencije koja krasi osmominutnu Snookered i hodanje po oblacima Surprise Stefani, da pomenem prvo što mi je palo na pamet.
I to nije sve. Iako prilično uvrnuta i iščašena, Bromst je popaljiva ploča neiscrpne pozitivne energije. I kada mi sve lađe potonu, sa ovim masterpisom znam gde sam dobrodošao, gde se osećam lepo i sigurno, i gde želim da provedem mnogo vremena. Neko je pomenuo eskapizam? Jebi ga, u pravu je, ali ono šatorče sa omota nije za džabaka osvetljeno.

been round this road so many times
feel like its skin is part of mine
this taste of milk is almost gone
still got no shape, but not for long!
been wrong so many times before
but never quite like this
heard all, in the rain, but the rain all turned to piss

i hope to make it home one day
i doubt that day will come
i know you, know, ________

Dokumenti za razumevanje ruske avangarde - priredio Slobodan Mijušković (Geopoetika, 2003)

Od kad znam za sebe, slikarstvo je za mene bilo em najpovršnija em najnedokučivija umetnost. Iako sam dobar deo mladosti odrastao blizu svog očuha slikara, njena magija mi je ostala strana, na tragu onoga što bi moja pokojna nana, pasionirani slušalac radijskog programa, redovno izjavljivala nedeljom oko pola deset, kada na Prvom programu Radio Beograda krene opera:

-Mi smo glupi za ovo, i zatim škljoc, jedini put tokom čitave nedelje (možda sam ovo napisao već negde, godine čine svoje).

Vremenom sam se ipak malo zainteresovao za čitavu problematiku, ali na nivou koji je bolno površan. Takvu tendenciju donekle ispravljaju Geopoetikini Dokumenti za razumevanje ruske avangarde, sa kojima sam se, čim ih je razdraganija polovina nasdvoje donela iz biblioteke, prethodna dva meseca sa radošću rvao.
Sudeći po ovom zborniku, predrevolucionarne godine u Rusiji su bile vrlo inspirativno mesto za život. Koliko ustalasanih duhova, koliko smelih koncepata! Raštrkani u brojne stilske podpravce poput futurizma, konstruktivizma i suprematizma, svi ti veliki ruski umovi bili su ujedinjeni u misiji da revolucionisanjem umetnosti revolucionišu vasceli život u slavu oslobađanja duhovnih pregnuća.
Uzbudljivi koncepti o novom umu ("zaumu"), novom slikarstvu koje se od reprodukcije transformiše u produkciju, putem koji od predmetnosti ide ka bespredmetnosti pa sve do "napravljenih slika" i novog načina gledanja tzv. Zorveda otkrivaju pravo stvaralačko bogatstvo na smiraju istočne carevine, a umetnici poput Kandinskog, Maljeviča, Tatlina, El Lisickog i Rodčenka pružaju na uvid duboku teorijsku osvešćenost kojoj zub vremena nimalo nije naudio.
Kako priređivač i sam zapaža, odvojiti umetničku crtu ruske avangarde od njene ideološke komponente je ne samo veštačko nego i nepotrebno. U shematizovanoj istoriji koja se predaje u našim školama priča se puno o Lenjinu, a o ovim nemirnim stvaralačkim duhovima nimalo. To je zato što je Lenjin potrošen i bezopasan, dok su umetnici i dalje subverzivni i nepoželjni. Prihvativši revolucionarnu ulogu u novom sistemu, ne skrivajući svoj prezir prema dekadentnim razvalinama buržoaskog ukusa, u prvim godinama ruskog crvenila avangardisti šire svoje polje delovanja i na arhitekturu i na modu - putem kreiranja radničke odeće koja će biti od koristi proletarijatu u njegovoj istorijskoj misiji.
I iako se čini da je tu misiju istorija bacila na đubrište odbačenih ideja, Dokumenti... nesumnjivo pružaju novi ugao gledanja na poimanje smisla umetnosti, umetnost samu, kao i njenu ulogu u društvu - a zahvaljujući Fondu za otvoreno društvo Jugoslavija (neka se i to pomene) , ti uvidi su se našli nadohvat ruku srpskih čitalaca. Od pregršt inspirativnih citata izdvajam ovaj koji se kao bespoštedna kritika i prevazilaženje futurizma nalazi u "Realističkom manifestu" Nauma Gaba i Antona Pevznera, publikovan 1920. godine, ovo funkcioniše kao poezija u prozi a i kao dokaz da je svaka istinska umetnost večna:

Mi ne tražimo za sebe opravdanje ni u prošlosti ni u Budućnosti.
Niko nam ne može reći šta je to Budućnost, i sa čim je treba jesti.
Nemoguće je ne lagati o Budućnosti, o njoj se može lagati do mile volje.
I mi izjavljujemo da povici o Budućnosti jesu isto što i tugovanke za prošlošću.-Obnovljene sanjarije.
Ko se danas bavi sutrašnjicom, bavi se besposličarenjem.
A ko sutrašnjici ne donese ništa od onoga što je danas uradio - taj Budućnosti nije ni potreban.
Današnjica je rad.
Za nju ćemo odgovarati sutra.
Prošlost ostavljamo iza sebe, kao lešinu.
Budućnost prepuštamo na milost i nemilost hiromantima.
Današnji dan uzimamo za sebe.

Od gore na dole: Kandinski, Rodčenko, Maljevič, Tatlin, El Lisicki

Odd Nosdam - T. I. M. E. Soundtrack (anticon.)

Pola decenije po diskografskom uminuću kultnog abstract hip hop trija cLOUDDEAD, lepo je znati da su njegovi članovi i dalje ne samo živi i zdravi, već i kreativno raspoloženi. U međuvremenu, Doseone je sa svojim sastavom Subtle naizmenično sijao i mračio, a za ono što radi Why? do sada je čula čak i svaka urbana devojčica koja uporno živi u zabludi da je tamo neki hip hop samo muzika podivljalih gangstera. I dok su pomenuta dvojica u svojim novim, konvencionalnije opremljenim jatima redefinisali svoje viđenje hip hopa mešajući ga sa drugim žanrovskim formama, DJ kičma neprežaljenog sastava Odd Nosdam i dalje ostaje veran bazičnijem zvuku.
Stoga ne čudi da je on od svih članova cLOUDDEAD bratstva ostao najmanje interesantan zapadnjačkoj hipsterskoj štampi iako po kvalitetu svojih bitova nikako ne zaslužuje takav nipodaštavajući tretman. Zato je reizdanje soundtracka za skejtborderski film This Is My Element dobra prilika da se takav odnos snaga bar malo izmeni.
Ovaj film je objavljen još pre dve godine kao legitimno sredstvo promocije skejtborderske korporacije Element i u njemu se mogu videti bravure njenih štićenika, među kojima su i neke face poput Chada Muske, gejmerima poznate još iz video igre Tony Hawk. Producenti su očigledno bili dobro upoznati sa situacijom kada su Nosdamu dali šansu da zvučno ukrasi ovaj film.
T.I.M.E. Soundtrack je u dobroj meri štekovana kolekcija instrumentalnih dragulja kojima ne manjka boom bapovske betonske prljavštine izvrsno kontrapunktirane sa Nosdamovim trejdmarkom iz dana grupe koja ga je proslavila - vazdušastim produkcijskim zahvatima koji pri konzumaciji stvaraju ugodan lebdeći efekat. Dijapazon prezentovanih ritmova je širok i prilagođen kako demonstraciji trikova tako i brzoj vožnji kroz downtown.
Najbolji utisak ostavljaju izlomljene We Bad Apples i One For Dallas te čilerski favorit Fly Mode, ali je još bitnije istaći da je T. I. M. E. Soundtrack po svojoj strukturi i kvalitetu ploča koja se sa lakoćom i uživanjem sluša od početka do kraja.

T. I. M. E. In

Jedna aždaha je morala biti ubivena: Sveti Georgije ubiva aždahu (Srđan Dragojević)

U izboru umetničkih sadržaja oslanjam se isključivo na intuiciju i eto, nešto malo znanja. I znao sam da je novi Dragojevićev film u najmanju ruku diskutabilan, znao sam i ipak sam otišao, iako presuda filmskije polovine nasdvoje nije slutila na dobro. Otišao i naravno se zajebao.

Najkraće rečeno: ovo je „Čarlston za Ognjenku“ bez specijalnih efekata. Drugim rečima: ovo je malograđanska kritika sela. Na treći pogled: ovo je neutemeljena kritika naciona koja mestimično prerasta u auto-šovinizam, što meni kao žustrom braniocu umetničkih sloboda ne smeta, ali je u ovom slučaju ta sloboda zloupotrebljena i bačena u đubre. Najzad, ovo je film koji sudi o besmislu rata sa pozicije nekog nedefinisanog, ništa manjeg besmisla, i to na način da bi pred neke buduće bitke, vojnike trebalo motivisati projekcijama ovog filma.

Suve Kovačevićeve igre reči u Dragojevićevoj viziji otkrivaju dva profesionalca lišena bilo kakvog fanatizma, tako da se sa pravom postavlja pitanje bilo kakve svrhe ovog filma – slično „Ranama“ ni u ovom Dragojevićevom filmu nema pozitivnog junaka, nekoga sa kim možeš da se identifikuješ, svi su manje ili više crni u filmu čije je osvetljenje svedeno na potezu od mrklog mraka, koje preovlađuje do uobičajenog srpskog sivila.

Što je još crnje, kroz film provejava i „general -posle- bitke“ efekat, gde se površno odrađeni junaci prosto utrkuju u svom pacifizmu, toliko da čoveka prosto ozari neko Sunce kada na frontu vidi Branislava Lečića kako ponovo igra svoju jedinu ulogu u poslednje dve decenije – čoveka koji se dere i sere, što dovoljno govori o kvalitetima ovog neuspešnog vrludanja između pokušaja angažovane satire, pokušaja herojskog filma i pokušaja melodrame, o čemu svedoči i notiran „španska (iako je latinoamerička) serija“ momenat: u nekim scenama prilično se lako da nazreti šta će sledeće biti rečeno.

Lazu Ristovskog kao glumca nikada nisam visoko cenio i to se neće promeniti ni posle gledanje ove blatnjave Dragojevićevske burleske u kojoj se krv sliva u potocima – otprilike se trošio jedan kubik po svakom glumačkom pokretu. Lik Nataše Janjić, koja podseća na uverljivu inkarnaciju Mire Furlan, kao da je pao sa Marsa u obezglavljenu Srbiju, a Miloš Milutinović ili kako se već zove (evo šapuću: Milutin Milošević) ima u filmu ulogu da paradira ne bi li se svideo devojčicama koje se lože na tipove koji ne pričaju mnogo. Njih troje čine usiljeni melodramski sloj ovog filma, koji kod mene, kao poznatog ljubitelja takve vrste filmskog izražavanja, nije izmamio ni jednu jedinu emociju.

Da ne bude sve tako crno pobrinuo se maestralni Boris Milivojević, Cvijanović je i dalje Mile protiv tranzicije, ovog puta u epizodi protiv bečkog ćesara i njegovih potkupljivih graničara. Maltene svi srpski glumci u ovom preskupom spektaklu imaju neko svoje, knjiški notirano mesto i svojih pet minuta, ali priča u kojoj slabo šta štima ni njima ne dozvoljava da se razmahnu.

Tako je Sveti Georgije... sveden na film čiji su autori nesumnjivo imali ozbiljne pretenzije ali se na kraju sveo na poduhvat koji će možda progutati učenici nižih razreda osnovnih škola u produženom boravku, i to pod uslovom da za taj dan nema ničeg boljeg u ponudi brkatih tetkica. Nakon pinkovskih srozavanja sa nastavcima Anđela, srpski režiser koji je nekada najviše obećavao je potpisao film koji možda i nije loš, ali je u svakom slučaju glup i nepotreban.

Trifun bombaš

Pre neko veče, nasdvoje smo imali priliku da prisustvujemo vranjanskoj kulturnoj večeri u Kotežu. Bez kapi vode, ali uz burić vina i, za ove probirljivije, viskija, ataše za vranjansku kulturu, a i šire (kako su pokazale police krcate knjigama), prikazao nam je nekoliko dokumentaraca autora iz Vranja. Iako naš domaćin ume da agituje, što se pokazalo na primeru jednog meni dragog benda, sada za tim nije bilo potrebe pošto su bar dva od prikazanih filmova bili zaista odlični.

Pišem ovo, jer će sutra u Beogradu, na Festivalu kratkometražnog i dokumentarnog filma biti prikazan upravo najbolji od filmova sa tog opijatskog matinea: Trifun bombaš. Reč je o dokumentarcu Slađana Stojanovića, o starcu iz sela Binovce koji iz dana u dan, već godinama, pokušava da iskopa neeksplodiranu bombu koja mu je pala u dvorište za vreme NATO bombardovanja Srbije 1999. godine.

Iako u filmu ima traga humora, pre svega zbog krajnje apsurdne situacije u kojoj ovaj dekica sa sizifovskom upornošću „okopava“ najkrupniji plod u bašti dok se okolne komšije (siroti Romi kojima, pored svih nedaća, fali još samo Trifun i njegova kjubrikovska saga) hvataju za glave, jer nema nikoga ko bi ga sprečio da ih sve digne u vazduh, teška drama mili u dubini ove priče, baš kao što mili iz dubine jame u koju je bomba zarivena.

Na užem planu, priča govori o nebrojenim gelerima koji su se raspršili nakon bombardovanja, a kojih možda nismo ni svesni, koji nas rade iznutra i sa kojima živimo kao sa šipkom u nozi, pa nas prostruji samo kad izmilimo na sunce i kad od sebe samih očekujemo nežnost . Međutim, mene je daleko više potresao obod priče u vidu senke koja natkriljuje Trifuna, a to je usamljenost ovog čoveka. Jer, u ovoj priči nema one solidarnosti i berićeta iz bajke "mama za tatu, tata za deku..." u kojoj porodica čupa repu. Kako je potencijalna eksplozija rasterala porodicu – ženu i decu, Trifun je ostao da okopava bombu kao glavnog neprijatelja. Upravo ta svest o onome što tera decu da se razbeže, mene je pogodila, jer većina staraca pokušava da shvati zašto ostaju sami i, kako je reč o nezaustavljivom procesu, o zaboravu, odlascima i rastancima, ne preostaje im drugo nego da prihvate sebe kao usamljeni panj.

Nazovi to suicidom, inatom, ponosom, nekim lokalnim dertom... priča nudi katarzu u liku čoveka kome je dosta straha i laži političara, koji je odlučio da krene u susret pretnji. Da stane bombi na crtu. Da joj doaka lopatom, traktorom i parom žilavih šaka. Moguće je u Trifunu videti predmet sažaljenja, onog ko je samo produžetak ekipe na Trgu koja na čelima nosi mete, prkoseći nevidljivim bombašima i mašući pesnicama u vazduh, ali nemoguće je ne prepoznati u sebi jednog Trifuna: čoveka kome je dosta prigušene pretnje, gadne usamljenosti, tupog podnošenja, i koji želi da prekrši pravilo koje žrtvu i trpioca deli od prsta koji je odozgo pritiska. Prepoznati tu želju za konačnim obračunom. Koji nije poza, ni trenutni izliv besa, već misija.

Dakle, gledajte sutra Trifuna, jer nisu svi Vranjanci nežni! Hm, ili jesu...

Brisani prostor

Bila sam nedelju dana bez kompjutera, jer se pokvario. Iako mi se to i ranije dešavalo, ovaj put mi je nekako posebno teško palo. U par navrata imala sam utisak ko da me u sobi dočekuju goli zidovi. Bilo je tu i olakšanja, jer su sa kompjuterom otišli i svi započeti poslovi koje sam odlagala, kao i čitav niz nekih malih nerazrešenih dilema: da li da gledam film ili slušam muziku, da li da skidam film ili seriju ili da sredim foldere, kako da odgovorim na ovaj mejl, da li da ostavim komentar, itd.

Olakšanje je bilo pomešano sa bojazni. U vezi sa internetom. Kad čitam nešto, vodim dijalog sama sa sobom, a kad sam pred internetom, često se raspravljam u glavi sa milion nekih glasova. Naletiš slučajno na jednog koji kaže ovo, pa na drugog koji misli nešto drugo, na gomilu ljudi koji nešto rade, brane, za neke palce se zalažu, podižu i obaraju vrednosti. Konstantno ratno stanje. U odsustvu ove buke, milion ovih prozora, čulo se samo jedno pitanje: a šta ćeš sad?

Činjenica da mi je neko ispod nogu istrgao stepenište, okuke, ćoškove, da je predamnom neki bedni pravolinijski prostor u kom mogu samo ko zarobljenik da idem od ugla do ugla i zamišljam kako je „napolju“, prilično me zbunila.

Sva mašta i moć bilo kakve apstrakcije, lutanja po nekim svojim prostorima ko da je odjednom bila amputirana. I nije najgore što internet oduzima vreme. Mnogo je gore što oduzima prostor. Onaj duhovni, kakav god da je. Jer, u njemu isto tako ima prozora i prozora, zavijutaka, neistraženih uličica, a sama činjenica da je mehanički moguće otvarati i izlistavati prozore na internetu mene je odvikla od kretanja po svom prostoru koje nema tulbarove i ostala vesla.

To mi je palo na pamet.

Cursive - Mama, I'm Swollen (Saddle Creek)

Sedmi album sastava iz Omahe tipičan je primer na koji način funkcionišu geleri nekadašnje bombe od nezavisne gitarske scene. Ukratko rečeno, reč je o još jednoj žrtvi korporativnog poimanja samosvojnog muziciranja.
To je pomalo šteta, jer bend koji deli neke svoje članove sa indie predmetom obožavanja zvanim Bright Eyes (Cursive su sugrađani Conora Obersta) nesumnjivo zna da napiše pamtljivu numeru uz koju se može prođuskati po podijumu i istovremeno se osetiti drugačiji. Šljampavo simpatični glas pevača i gitariste Tima Kashera ima na umu reči koje u boljim trenucima ploče ozbiljno odudaraju od proseka indie ponude koji se često graniči ili čak s obe noge upada na teritoriju besmislenosti (da ne navodim mnogobrojne primere).
A kada smo već kod boljih trenutaka ploče, to je u svakom slučaju prvi deo ove ploče, na koji su redom rasporođeni sve sami budući singlovi pamtljivih melodija i domišljate lirike na tragu razbrajalica. Ali čak i tu, Cursive preuzimaju formulu metal dinosaurusa iz osamdesetih pipajući po mraku šta bi moglo da se svidi publici, šta bi moglo da bude hit u Švedskoj itd... Slično Van Halenu i ostaloj stadionskoj braći i ovde je se naštimovano pod konac ali upada u uši profesionalizam shvaćen kao odrađivanje, što je najbitnija karakteristika čitavog izdanja.
I pošto su tinejdžeri u telima zrelih tridesetogodišnjaka na početku izdanja ispucali sve svoje najubojitije metke, od sredine ploče slušalac je ostavljen na milost i nemilost filerima. Oni i na ovoj ploči nesumnjivo imaju funkciju po kojoj su i dobili ime - služe za popunu prostora. Nama koji do muzike dolazimo za badava to i ne proizvodi bol u duši, ali onima koji plaćaju originale zasigurno nije lako sa ovakvim pločama.
Ipak, sa Mama, I'm Swollen mi se desilo nešto interesantno - uprkos svim njegovim nedostacima i moje nepomućene svesti o prisustvu istih, ja uživam u njegovoj prvoj polovini načičkanoj hit-singlovima od kojih se izdvajaju druga From The Hips i sledeća I Couldn't Love You. U tih osam i po minuta, koliko vremenski gledano zauzimaju ove pesme, krije se i smisao postojanja ove ploče koja će ubrzo biti zaboravljena.

Uvrede i kompromisi

Ne moram posebno da pričam o tome koliko je niska kultura razgovora u našoj zemlji. Ne moram ni da kažem koliko u ovoj državi ima nemorala i lopovluka. To više nisu ključna pitanja, ključno je što se ovakve karakteristike nazovi sistema generišu iz nas samih.

Vrlo je lako izbaciti uvredu iz usta, teško je što ona kasnije ne može da se vrati tamo odakle je potekla. Kao i psovka, i uvreda je znak nemoći i manifestacija moći reči, koja ispada razornija od svih mišića, tenkova i protiv-vazdušnih odbrana.

Izreći uvredu je slatko, njena gorčina dolazi tek kasnije, prateći savest kao zloslutna senka. To je zato što se u 9 od 10 slučajeva uvreda iskopava iz podsvesnog. I onda se kao ključno pitanje u stvari nameće ovo: zbog čega je taj podsvesni rezervoar toliko pun?

Odgovor je jednostavan. Reč je o kompromisima. Kompromisi su krivi za sve. Kompromis je reč koja u svom originalnom značenju ima pozitivan predznak, ovde je kompromis uvek pakt sa đavolom. Iako svi pljuju, puni gorčine po ovom nazovi sistemu, istovremeno oni kroz mehanizme kompromisa traže svoje mesto u tom nazovi sistemu koji im se toliko gadi. Na taj način, onome što bi po svaku cenu trebalo da se menja, daje se neosporan legitimitet.

Neki to nazivaju plivanjem u okolnostima, i traže opravdanja za takve postupke, al jebo ti taj život kad si mrtav. Jebo ti te frižidere, stolice, automobile i stanove kad ih stičeš na taj način. No, ovde je moral isključivo u verbalnom obliku – u realnosti, on je za slabe, za ljude koji ne umeju da se ugrade i žive život koji će probuditi zavist okoline. Zbog svega do sad rečenog, ovaj nazovi sistem je truo, jer leži na trulim temeljima. Politički gledano, ni reformisti ne beže od „srpskih“ metoda zarad lične promocije, a bogami i „patriote“ vole da čapnu od „stranjskog“ jer je slatko. Na javnoj pijaci koja simulira javno mnenje Srbije dele se frazetine i parole, a sve je u stvari golo sranje.

Još od škola, koje ničemu ne služe jer proizvode debile, preko fakulteta koji tim debilima dele diplome, do radnih mesta na kojima čekaju položaji, taj sistem se samostalno generiše zbog sitnih koristi i jadnosti, a najbolje u tim disciplinama čekaju „uspesi“. Gutaju se govna zarad višeg cilja. A ti ciljevi su toliko sićušni da se od njih samih ni mi više ne razaznajemo.

Zato i jeste sve pod znakom pitanja. Pazite šta kupujete, pazite kome verujete. Neviđeno je teško, ali nisu bezveze najuzvišenije stvari baš one koje nemaju cenu. Ne verujte im kada kažu da to nije tačno.

Sledeći mehanizme preovlađujuće naopake logike u kojoj su kriminalci uspešni poslovni ljudi, bivši titoisti neo-liberali i borci za ljudska prava, a mizantropi lažni rodoljubi, svaki put kada vam kažu da ste budala, znači da ste nešto uspeli da promenite, ma koliko malo da ste uspeli da pomerite stvari iz zatrovanog ležišta. Otiskujući se na put kojim spasavate vašu dušu, pokušaće sve da vas unize, uostalom tako je u Srbiji – svaki put kada uradiš nešto ispravno na kraju te grize savest. Ne znam da li nas je i šačica, ili nas nema uopšte, ali na nama je da ne klonemo duhom. Taj najteži put je jedini ispravan.

Get up, look around

And you will see the lies

That I see each and every day

I deal with them in my own way

I try to breed myself right

I try to breed my thoughts right

All you people stand against me

Your talk behind my back

The threat of your hostility

Induces my attack

What the fuck should I do?

To make myself a man

What the fuck should I do

I'm doing the best that I can

I'll never give up my pride

And I'll never surrender my hate

You on the opposite side

You're the one who made me this way

Suppressed anger for all these years now

Disgusting people, you stand and point at me

They are all but the pathetic

Embarking on a crusade that is so damn addictive

Therefore their prosperity

It will never ever be granted

What's up with this world?

What the fuck, I can't breathe

Pray for the forgiveness as you're stripped of your rights

White collared people always seem to decide

Ask yourself a question, do you need to conform?

With the brain-washing games that are engaged to restrain now

The power to cure the power to kill

The power is ours we'll use it at will

Worthless

Complexed is society, waging pressure upon our backs

And punishing our methods with their profits

These lashes killing and it pushes down, breaking our knees deep into the ground

And faulting, on the preside, once again I just can't decide

What's up with this world, what the fuck I can't breathe

Books of knowledge showing their glint forms of torture

Dropping the oppressor is our only solution

Psychanalytical ways will never ever succeed

In finding a way into our brains and motives

Our lives are neglected our thoughts are invaded

But we had fought for conformity?

Get up and step to conformity

This is not the end

Worthless