AMBIENT Spec. Vol. 2: Emeralds - What Happened (No Fun Productions)

Drugi deo našeg ambijent mini-specijala donosi nam još jedan album sa početka godine koji je dugo bio odložen na stranu. Za razliku od Mountains, na What Happened anđeli su skupili svoja krila.
Novo ostvarenje sastava Emeralds iz Ohaja već u prvoj temi Alive in the Sea of Information pokazuje svoje zube. Svemirski zvukovi dočaravaju haotičnost vremena u kome živimo, sve te sitnice bez kojih ne možemo da zamislimo naše živote, iako ih baš te sitnice u velikoj meri obesmišljavaju.
Ambijent koji Emeralds prezentuju zahteva fokusiranost slušaoca - ovaj drone nije toliko milozvučan i anđeoski već više stavlja akcenat na tamniju stranu svemira, ne prezajući ni od otvorenih zvučnih pretnji koje na sreću ne igraju na kartu šoka i traume radi šoka i traume, što je rak rana većine žanrovskih aktova. Pregršt sinti preliva, upotrebe raznoraznih pomagala u cilju dočaravanja klaustrofobije otvorenog prostora dosta podseća na radove nemačkih grupa iz sedamdesetih poput cenjenih Tangerine Dream.
No, jedna stvar mora da se raspravi: ovaj album nije preterano strašan za slušanje. U prvi mah možda može proizvesti šok kod nepripremljenog slušaoca, ali u svakom slučaju vraća uloženi trud ušima koja se naviknu na uspostavljena pravila igre.
Ko je željan novih zvučnih iskustava, neka se naoruža strpljenjem, i hrabro se otisne u beskraj. Uveriće se da u mraku svetlo ipak sija najjačim sjajem.

Rejmond Karver - Katedrala (Narodna knjiga, 1991)

Postoje imena književnika koje čujete izgovorene šapatom tu i tamo, pa kada jednom na to obratite pažnju, provalite da se o njima zapravo dosta priča za jednog književnika. E Rejmond Karver je jedan od tih, što se ono kaže, zapalo mi je za uho njegovo ime, pozajmio sam knjigu iz gabaritne biblioteke dugokosije polovine nasdvoje, čisto da vidim o čemu se radi. Posle pročitane "Katedrale" mogu da kaže da sam zadovoljan.
Čitava Karverova poetika bi mogla da se svede na jednu reč a to je svođenje. Svođenje reči, svođenje izraza radi dobijanja dubine glavna su tehnika ovog Amerikanca. Uzgred budi rečeno, ja veoma volim američku književnost - sviđa mi se koliko se američki pisci razlikuju od američke birokratije i uticaja na svet. Za razliku od prostora iz koga dolaze, gledano ovdašnjim očima, ameropisci su životni.
Ova zbirka kratkih priča je upravo takva - životna, utemeljena u porodičnim realnostima običnih zbunjenih ljudi iz američke niže klase. Njihovi portreti su verni, oni žive svoje male i ni po čemu specijalne sudbine. Sklonjeni daleko od očiju javnosti, oni traže rupe u svojim sudbinama a bogami vole i da potegnu flašu.
Svojim jednostavnim konciznim rečenicama Karver lako drži pažnju čitaoca, a njegove storije imaju ponešto i od filmske magije. On ne osuđuje svoje junake, niti patetiše, već se u svojim rukotvorinama uspešno drži po strani.
U svakom slučaju bolji od Poa, i talentovaniji od Somerseta Moma, Karver je dve decenije nakon svoje smrti dospeo do polarizovanog statusa u svetu: mnogo je onih koji ga poštuju i sa uvažavanjem pominju njegovo ime, a ništa manje onih drugih koji smatraju da je njegov opus precenjen. Sve to zavisi od ugla iz koga se njegove kratke priče posmatraju: u njima možda nema velikih životnih, filosofki izvedenih istina ali im se odsustvo životne potke ne može osporiti. I to je dovoljno.

AMBIENT Spec. Vol. 1: Mountains - Choral (Thrill Jockey)

Kad se pomene ambient kao muzički pravac, to može da pretpostavlja mnogo stvari koje baš i nemaju dodirnih tačaka. U stvari odvojeni su tankom linijom gde je sa jedne strane neviđena pretencioznost koja se prodaje kao avangarda, a sa druge istinska mogućnost da se dočaraju neku svetovi koji nevidljivi lebde u nama i oko nas.
Generalno, nisam neki preveliki ljubitelj ovakvog izraza, ali ljudi smo menjamo se. Tako je treći album bruklinskog dueta Mountains mesecima čamio u mom hardu čekajući svojih pet minuta. Preslušan jednom, ostavljen je za neka bolja vremena. Čekanje se isplatilo pa je došlo i njegovih pet minuta.
Vrlina ovog albuma sastoji se u tome što je prilično jednostavan i veoma brzo počinje da deluje. Gusta tkanja prijatnih droniranih (kako ova reč zvuči ružno, iako sama po sebi ne podrazumeva surovost) zvukova presečena je prelepim akustičnim pasažima. Stoga nije iznenađenje da ovde imamo posla sa zbilja opuštajućom, anđeoskom muzikom.
Choral je jedno od onih ostvarenja koji se slušaju do kraja kada se puste, album koji je kao celina vredniji od pojedinačnih tema koje se međusobno dopunjuju. Detaljno strukturisan i izbalansiran, on proizvodi prijatnu tenziju koja proizvodi klimakse kosmičkih razmera u kome tonovi i šumovi imaju podjednaku zastupljenost.
Idealno za sitne noćne kontemplativne sate, Mountains su potpisali vrlo dobar ambijentalan album, u boljem smislu te reči.
Majspejs

Rokumentarci vol. 1 (NYHC Documentary/We Jam Econo: The Story of Minutemen /You’re Gonna Miss Me)

Sa ovo malo godina internet iskustva iza sebe, prvobitno sam koristio torente za skidanje albuma koje nisam uspevao da nađem na uobičajen način. Onda sam malo pomalo krenuo da ispunjavam filmske želje nadahnutijoj polovini nasdvoje, dok mi na kraju nije sinula ideja da bih i sebi mogao da ugodim na taj način.
Tako dođosmo do rokumentaraca koje sam odavno želeo da pogledam a tek sad se naoružao strpljenjem i da dođem do njih. U međuvremenu ih se skupila prava gomila, pa je, kako i sam naslov kaže, ovo tek prvi deo sažetaka mojih rokumentarnih iskustava.

Svi mi imamo neki album, film itd. koji godinama tražimo po netu al’ nikako da do njega dođemo. Jedan od mojih nedosanjanih i dugo željenih artefakata je bio NYHC Documentary iz 1995, režisera Franka Pavicha (haha, na samom početku špice tu je i Velebit productions). Konačno ga nađosmo, pa čim smo ga skinuli bacismo se na gledanje, iako sam kasnije otkrio da sam mogao da ga pogledam i na netu.

E sad, pošto sam ja između ostalog odrastao uz njujorški hardkor devedesetih, koji je, kako mu samo ime kaže, predmet interesovanja ovog rokumentarca, ne očekujte od mene da budem previše objektivan u procenjivanju vrednosti živih nastupa grupa Vision of Disorder ili Madball iz meni omiljenih perioda njihovog stvaralaštva – trenucima kada ove bendove svet još uvek nije u potpunosti prihvatio kao etalone vrednosti njujorškog gitarskog žara, dok u samom Njujorku ovi bendovi jednostavno rulaju. Osim njih, tu je i sveprisutni Rick iz 25 Ta Life, još tada sav iscrtan kao slikovnica te članovi bendova koji se baš i nisu proslavili u godinama koje su usledile kao što je Crown of Thorns.

E sad, dok sam ja euforično divljao uz himne svoje mladosti, pop polovina nasdvoje prezentovani sadržaj i nije našla za pretereano zanimljiv, što pretpostavljam da znači da je ovaj film prevashodno interesantan fanovima i ne toliko zanimljiv ljudima koje metalizirani hardkor ne zanima, iako se i na njih mislilo, pa muzički delovi filma imaju titlovane reči pesama zastupljenih izvođača. Šta da se radi, meni je bilo neopisivo interesantno da vidim simpatične korovke koje imaju istetovirano „Suffer“ na unutrašnjoj strani donje usne, u znak ljubavi prema omiljenoj VOD pesmi, prilično tvrdu priču o odrastanju u Njujorku iz ugla glavnih protagonista ove filmske storije, koji uglavnom rade na građevinama kao fizički radnici, dakle nešto kao dizeli sa gitarama, ne računajući Krišne iz grupe 108 koji su u meditaciji našli duhovni mir.

Posebno je intirigantan osvrt na nasilje na koncertima ovog tipa i konstatacija da se „manje klinaca povređuje na nastupima nego na hokejaškim treninzima“, čime se dobro zadire u konvencije koje propisuju koje se nasilje toleriše a koje ne, što bi bar nama ovde trebalo da bude veoma poznato. Sve u svemu, da je možda za dlaku kraći bio bi odličan, ali ako ste fan obavezno pogledajte.

Ni za drugi film ne mogu da budem baš objektivan u proceni, jer kada bi me pitali koji bi album nosio na pusto ostrvo onda bi to verovatno bio Double Nickels on the Dime grupe Minutemen. Ovaj film iz 2005. u punom sjaju prikazuje potpunu genijalnost ovog teksaškog trija koji i više od dve decenije po prestanku sa radom nakon tragične pogibije debeljuškastog i nadasve simpatičnog pevača i gitariste D. Boona inspiriše bendove u rasponu od Brutal Truth preko Calexico do Uncle Tupelo. Nije šala, zar ne?

Sa korenima u pank ideologiji i slobodarskoj tradiciji, ovaj sastav je od svih američkih sastava nastalih u hardkor inkubatoru najubedljivije uspeo da pronađe svoj prepoznatljivi zvuk koji ni pre ni posle njih niko nije uspeo da iskopira. Dakle, reč je o bendu-unikatu, kruni velikog prijateljstva D. Boona i ludog basiste Mikea Watta, grupi u kojoj svako od muzičara svira svoju pesmu a sve to opet zvuči neviđeno kompaktno, i još pesme ne traju duže od dva minuta a opet je u njima više nego u čitavim opusima nekih nazovi-važnih bendova. I pritom ne znaš šta je to što oni sviraju, znaš da je sve što ti padne na pamet a opet u isto vreme nije ništa od svega toga. Zaista malo bendova može da se pohvali tako nečim.

Osim Mikea Watta i bubnjara Thompsona (mrzi me da gledam kako se zove), tu su i brojne druge kolege i prijatelji iz kojih prosto zrači počast prema jednom od najuticajnijih nezavisnih bendova svih vremena. Tu su neizostavni Ian McKaye, neiozostavni Thurston Moore, tu je Flea, tu su ortaci iz kultnog sastava Saccharine Trust, tu su prijatelji i rodbina – i svi se zajedno dive zaostavštini tri teksaška ljubitelja običnih ljudi i radničke klase koji su u svojoj klasnoj borbi uzeli instrumente za jedino oruđe, zaostavštini koja je velika zato što je iskrena i proživljena. Potražite i uživajte.

Naravno, i treći i poslednji film u ovom predugačkom postu prikazuje životnu storiju još jednog mog muzičkog heroja – ludog genija Rokyja Eriksona. O filmu You’re Gonna Miss Me, Nenad Pejović je sve već napisao, i to fascinantno, meni samo ostaje da ptovrdim da je reč o vrlo zanimljivom materijalu koji u pozadini karijere kultnog rok muzičara krije njegovu potpuno opičenu familiju, Rokyjeve fascinantne metode odmaranja, sve zajedno sa njegovim pisanim izjavama da on ne pripada ljudskom rodu već da je vanzemaljac. Istinski umetnik koji je morao da umom dotakne Sunce, pre nego što će ga to Sunce kompletno spržiti, živi u svom svetu dok se članovi skroz posvađane porodice prosto otimaju u njega u veri da će mu baš oni najbolje pomoći. Slika i prilika američkog načina života sa pilulama na noćnom stočiću, aktivnom načinu života i gomilom psihijatara i ostalih psihoterapeuta. Meni najfascinantniji detalj filma ostaje Rokyjev nezainteresovani izraz lica na bini dok Butthole Surfers pevaju njegovu pesmu koju je zajedničkim snagama trebalo da izvedu. Batholi se smeškaju pokušavajući da ga privole da im se pridruži u pesmi, no on je već odavno umom napustio ovaj svet.

Akron/Family – Set ’em Wild, Set ’em Free (Dead Oceans)

Nakon što je grupu napustio originalni član Ryan Vanderhoof, kako bi živeo u budističkom Darma centru, desetkovana eksperimentalna trojka Akron/Family je promenila izdavačku kuću, prešavši sa Girine Young God na etiketu Dead Oceans. Sve u svemu, sedam godina nakon osnivanja, Akron/Family je na mnogo polja bio na novom početku.

Sudeći po pesmi koja otvara ovaj album, a ujedno je i prvi singl imena Everyone is Guilty, grupi je prijala promena – reč je o toploj, poletnoj, perkusijama nabijenoj pesmi koja se negde na pola transformiše u znalačku prog-rok onaniju. Počevši od sledeće kompozicije, simpatičnog indie pesmuljka River (možda i najjače kompozicije na celoj ploči), Akron/Family se više vraćaju na svoj teren divljeg istraživanja folk nasleđa.

Mnogi indie rock puristi bi pri slušanju prve dve trećine albuma zadovoljno uskliknuli – pa ovo je skroz naskroz ploča za mene, sve sa nežnim, pastoralnim tonovima, sviračkom zrelošću i obilnim dozama euforije spakovanim u folk/country uspavanke. Ali, ono što Akron/Family izdvaja iz grupe bendova ovakvog usmerenja kojima se više ne zna ni broja a svi su odreda „revolucionarni“, je njihova istinska alternativnost.

Praktično nema kutka savremenog muzičkog nasleđa u koji grupa nije zavirila na ovoj ploči – probajte sami – improvizacija, folk, pop, funk, prog rok, elektro – sve je to Akron/Family dekodirao u sopstveni koordinatni sistem, što Set ’em Wild, Set ’em Free svrstava u uglavnom podnošljivijeg rođaka prošlogodišnjeg masterpisa Money sastava Skeletons.

Kada kažem uglavnom, i to sa prozvanim indi fanovima na umu, mora se istaći da je kraj ploče ostavljen istinski elektrifikovanom hororu od kojeg će nenaviknute uši pobeći glavom bez obzira. No eto, Set ’em Wild, Set ’em Free je ploča za koju su njeni tvorci planirali da ima što širi zvučni obim i može se reći da su u svom naumu uspeli.

Play Value (OnNetworks, 2007)

Mora da su prošli eoni u mom životu otkad sam poslednji put sa pažnjom pratio neki sadržaj originalno koncipiran za televiziju. Za to su televizijski stvaraoci sami krivi: u poslednjih nekoliko godina, a posebno sa uplivom reality-show bala smeća na naše kanale – oni uporno pokušavaju da mi zaokupiraju pažnju nečim što me realno apsolutno ne zanima. Ne ide.

Time je moje iznenađenje bilo veće kada sam u tri dana maltene dva puta pogledao sve epizode serijala Play Value, na koji sam, kada bismo verovali u slučaj, skroz „slučajno“ nabasao. Osim toga što je ova serija sama po sebi informativna, duhovita i zabavna, ona podseća na vrednosti za koje su TV programi originalno bili osmišljeni: vrednosti obrazovnog karaktera.

Predmet ove serije je istorija video igara. Vešto osmišljena, montirana i producirana – Play Value postavlja standard vrhunskog TV programa. Video igre kao tema posebno je pogodna za argumentovano razbijanje mitova koje generalno prate pop kulturu. Same video igre, u domaćim okvirima bije glas da je reč o aktivnostima za malu decu, uz „prosvećeno“ trućanje o „gubljenju vremena“ i „pogubnom uticaju na psihu“.

No, dovoljna je samo jedna epizoda pa da uzbudljiva storija o genezi možda i najvećeg pop kulturnog fenomena s kraja prošlog veka krene sama da se odmotava pred očima gledaoca, vraćajući u sećanje „još samo jedan!“ refleks, konstituisan tokom iščekivanja crtaća u detinjstvu .

Neverovatno potkovani sagovornici u seriji iz epizode u epizodu uvode nas u zanimljive i često neverovatne storije koje su sastavni deo mitskog panteona video gaminga – prvi automati, Pacman, ratovi igračkih konzola, hladnoratovski triler vezan za otimačinu oko autorska prava za najpopularniju video igru svih vremena - Tetris, kontroverze oko video igara koje su na teritoriji SAD podgrevali korumpirani srbomrsci poput Džoa Libermana i Hilari Klinton. Lagano i suvereno, objašnjeni su mehanizmi funkcionisanja ove kreativne industrije, grane koja u šou biznisu generiše najveći novac, veći i od masnih čekova koji prate izradu filmova.

Tajna uspeha ove serije je što ne ulepšava stvarnost ali istovremeno ni ne insistira na grozomornim detaljima po svaku cenu, iako je izrabljivačkoj prirodi glavnih igrača u igračkom biznisu posvećena dužna pažnja, obradom neverovatne količine važnih informacija u minimalnom intervalu vremena uz spretno korišćenje anegdota i poređenja sa poznatim akterima iz panteona pop kulture.

Ako bismo morali da u jednoj reči sumiramo kvalitet ove serije, onda bi to bila uravnoteženost. Uravnoteženost u pristupu koja čini da ovaj sadržaj bude podjednako zanimljiv i uzbudljiv kako zagriženim gejmerima koji će iz cuga progutati ovu seriju, tako i potpunim laicima, za koje će Play Value sigurno biti tačka inicijacije u svet video igara. Sadržaji poput ove serije dobar su znak da pravilnom upotrebom mogućnosti televizije, i dalje ima nade za ovaj masovni medij.

PlayValue (sve epizode)

Beogradski fantom (2008.) – Jovan B. Todorović

Te vetrovite večeri, nas dvoje smo napravili filmski sendvič u Domu Sindikata. Beogradski fantom je imao tu nesreću da smo odmah zatim gledali film koji nas je oduvao gore nego vetrina što je zavijala oko bioskopa. Istvudov Gran Torino je pregazio Fantomovog poršea, pa su se utisci o Todorovićevom filmu nekako zametnuli i povremeno iskrsavali u sećanju kao da smo, pre Istvuda gledali trejler za neki film. Tek sada dolaze do svesti i nepravda se ispravlja, pošto teško da bilo koji film može da se meri sa Gran Torinom.

Jovana Todorovića se sećam po jednom studentskom radu Hu-čovek zvani armija, duhovitom kung-fu filma koji se odvija na kineskoj pijaci i dokumentarcu Lov na Nirdalu. U oba slučaja, reč je o potrazi za bajkom i legendom u prozaičnoj realnosti, bez naglog odvajanja ove dve ravni. Na sličnom tragu je nastao i Beogradski fantom.

Beogradski fantom je mešavina igrane i dokumentarne forme, pri čemu su dokumentarni delovi daleko bolji. Problem sa igranim delovima je što su ostali zaglavljeni između rekonstrukcije (nalik scenama rekonstrukcije zločina iz emisije Insajder) i igrane forme. Iako je izbor glumaca perfektan (pri poređenju sa realnim parnjacima iz dokumentarnih segmenata), igrani delovi više naginju ilustraciji zbivanja, nego njihovom razvoju.

Dokumentarni delovi filma, iako rađeni isključivo u formi intervjua sa više aktera i svedoka iz vremena beogradskog Fantoma, daleko su bolji – mnogi od sagovornika zadržali su žar tadašnjeg uzbuđenja, angažmana i generalno emocija koje su ih vezivale za ovu čudnu gradsku pojavu.

Koloplet dokumentarnog i igranog rađen je pod lenjirom, što od pojave Fantoma stvara udaljenu, gotovo stilizovanu predstavu. Otuda Beograd kakvog ga vidimo u odličnoj najavnoj špici ili o njemu saznajemo iz priča sagovornika ne liči na Beograd u igranim sekvencama koji deluje kao pozorišno svedena, simbolična i tek naznačena i skicirana rekonstrukcija. Ovo stvara čudan utisak da je sa jedne strane velika ljubav reditelja za priču o Fantomu, njegovu intrigantnost (što se vidi po trudu da se snimi što više trka automobilima, na otvorenim ulicama...) a sa druge suzdržanost i smernost sa kojom se ona skicira.

Iako je još jedna nemušta uloga Milutina Miloševića, nakon Georgija, učvrstila šmekerskiju polovinu nasdvoje u uverenju da je reč o pozeru, pa je gunđao pri nemalo svakoj njegovoj pojavi, meni se baš svidela misteriozna aura koja se stvorila oko Miloševića zahvaljujući ulogama Gavrila i Fantoma. Ako se prisetimo, igrao je još jednu fantomsku pojavu u seriji Košarkaši –samoukog košarkaša koji dolazi niotkuda, sa ulice, bez profi opreme i isto tako odlazi u senku. Milutin Milošević je na dobrom putu da postane glumac-pojava džejmsdinovskog kalibra.

Naposletku, Beogradski fantom poseduje čudesnu eleganciju, ispoliranost i suzdržanost krimića jednog Melvila – pravo osveženje u hordi raspričanih, prebukiranih domaćih teatralija.

Scraps of Tape - Grand Letdown (TenderVersion)

Najsažetije rečeno, treća studijska avantura švedskog sastava Scraps of Tape predstavlja krunu dosadašnjeg opusa grupe. Slično kolegama sa, kvalitetu okrenute etikete, hvaljenim i voljenim September Malevolence, i ovaj bend na svojoj novoj ploči približava klasičan post-rok ugođaj pop senzibilitetu služeći sa na tom putu post-hardkor i indie vinjetama.
Rezultat je delikatna i dramatična, emotivno nabijena ploča. Tekstovi su intimistički i neretko vuku na one stvari koje isključivo sebi samom/j mrmljate u bradu, čime se na efektan način stvara prisnost između benda i slušaoca. Pesme The Long Silence i Filler svakako su hajlajti ove vrste na Grand Letdownu.
No, tu se aduti ne iscrpljuju - uvodna Bring the Heavy i završna Master Blaster koja svojim intenzitetom podseća na numeru Ellis Fear Chloe, još jednog kultnog švedskog benda ovog žanrovskog usmerenja Ellis the Vacuumchild, prikazuju bend u odličnoj instrumentalnoj formi. Brižljivo skockani, strpljivi aranžmani koji u sebi kriju nagle promene tempa zatiču Scraps of Tape u svojoj punoj stvaralačkoj zrelosti.
Imajući u vidu sve rečeno, nema mesta sumnji da je Grand Letdown ploča koja cementira zvučni identitet bendova sa TenderVersion etikete. To u ova hibridna vremena nije mala stvar - lelujati u različitim sazvučjima i otkriti svoj mali, do sada neistraženi kutak.
Odlična ploča.

Scraps Of Tape - Grand Letdown from A Tenderversion Recording on Vimeo.

Papirne mesije

Potreba samoproklomovane srpske inteligencije da po svaku cenu ima mesiju odavno je anahrona i govori koliko je ovde lako proglasiti se za pametnog, ali jedna stvar posebno upada u oči. Naime, sama ta anahrona potreba se u sred brdovitog Balkana ostvaruje na anahron način.
Prvo su se svi koji „drže do sebe“ kleli u Vuka, a oni „civilizovaniji“ u Vesnu Pešić. Onda je svima Koštunko bio hit, a otkad su roknuli premijera svi trube o njegovim vrednostima, koje, jel’ te, najdoslednije sprovodi političar kome su, po sopstvenom prizanju, džipovi miliji od magaraca. Znači, stvarno nije naivan. No, nije ovde o tome reč. Politička osnova ovde nije dovoljna, pa je u duhu misli Karla Marksa potrebno potražiti nadogradnju. Tu ulogu na sebe preuzimaju „nezavisni mediji“.
Pomalo komično, ako se ima u vidu da štampani mediji svuda u svetu kome težimo polako umiru i prepuštaju prostor besplatnim, mahom elektronskim sadržajima. No, našim omiljenim skribomanima ni to nije problem. Njih jednostavno ima svuda i oni o svemu imaju svoje mišljenje.
Sam mehanizam stvaranja novinarskih zvezda podseća na zakonitosti koje je odavno postulirao i u praksi primenio šou biznis – nađe se zlatna koka pa se onda cedi do poslednje kajgane. Slobodna misleća bića, poštovani auditorijum, cenjena publika gubi svoje osnovne atribute i postaje masa, masa koja odobrava svaku na hartiji ili po virtualnom prostoru ispisanu reč svojih spasitelja, svojih etalona normalnosti, nešto nalik na manipulaciju dečjom radošću koju rado primenjuju kreativne industrije namenjene najmlađima: ako nemaš to i to, onda si truo. U prepevu prigodno spevanom za naš slučaj: ako ne ceniš tog i tog, nisi kul! Kritički otkloni, nezgodna pitanja ili slobodna razmena mišljenja nisu u duhu ovog vremena.
I dobro, ko su Vlade Georgijevi naše pisane reči?
Ima ih nekoliko koji su imali kritičnu masu čitalaca iza sebe neophodnih na penjanje na Mont Everest srpskog javnog mnenja. Prvi je, dakako, bio, Pera Luković – njegova besprekorno alkoholizovana žongliranja sintaksom, na tankoj liniji između esencije demencije, srpskog i engleskog zaista i jesu bili pogodni za prve korake divljenja nedonoščeta zvanog srpsko javno mnenje, uhvaćenog u dremci nakon višedecenijskog gušenja čaršavom samoupravnog i nesvrstanog kroja.
Nakon 5. oktobra, revolucionarna retorika čika Pere je zazvučala pase, i iako su joj događaji poput atentata na premijera išli na ruku, ona nikada nije zasijala kao pod miloševićevskom čizmom te se Pera brzo našao na platnom spisku nekada mrske ružičaste imperije, prosipajući u slobodno vreme žuč nemoći po udarnim stranama splitskog Feral Tribjuna. Došlo je vreme za umivanje, i tu se kao poručen pojavio nekadašnji Lukovićev saradnik Teofil Pančić, takođe čovek koji se razume u sve i svja sa posebnim otklonom ka društvenim pitanjima. Mirotvoračka postjugoslovenska optika bila je dovoljno britka da zakukulji nepritajeni Pančićev auto-rasizam, ukoliko pođemo od pretpostavke da je on ipak Srbin, iako se, pretpostavljam, oseća (post)Jugoslovenom/Evropljaninom.
Ceo taj, fino upakovani stil bio je dovoljno zašećeren medovinom od naoko bezazlenog humora koji je u sebi skrivao preterani obzir prema Drugom, i potpunu bezobzirnost prema Svom, sve shvaćeno u geografsko-etničkom smislu te reči. Ta naopaka logika koju je Luković patentirao, a Pančić usavršio ponekad je klizila ka potpunom apsurdu argumentacije tanje od kora za gibanicu.
I iako Pančić i dalje danonoćno piše, i poput Sartra u posleratnoj Francuskoj razvrstava podobne i nepodobne pisce (on se, jel te, bavi i književnom kritikom, između ostalog, ah da piše i knjige), njegova slava je pomračena. Ne od aspiratora u pokušaju – poput multimedijalnog Živkova, koga, kao, ništa ne zanima al na kvar sve vidi, ili pojavama koje klize ka margini kao što su „regionalne spisateljske zvezde“ poput nekada obećavajućeg Arsenijevića, kako vetar puše Jergovića, te primernih srbomrzaca Bazdulja, Nikolaidisa i Ilića, koji su i u ova nevremena uspeli da ispišu hrpe književnih bisera što se svojom debljinom znoje ispod miški naprednih evropeizovanih beogradskih prolaznika, onih za koje je novinar NIN-a Zoran Ćirjaković (inače u vrhu crne liste ovde opisanog kružoka, zajedno sa prvacima NSPMisli i Mirjanom Bobić Mojsilović) genijalno primetio da „sada stavljaju sveske „Peščanika“ u prostor na policama koji je do početka devedestih pripadao sabranim delima Dobrice Ćosića.“
I ko je onda sad na tronu? Dame i gospodo, Boris Dežulović.

Iznuđivač saosećanja

Njegova spisateljska energija se graniči sa nemogućim – gde god da se čovek okrene, on ima neku svoju kolumnu. Strah me je, da kad se sledeći put mašim za vrata frižidera, da će me i tamo između kefira i rol-baklava sačekati nova mudra poslanica razdraganog Splićanina na privremenom radu u Beogradu.

Apsolutno omiljen, apsolutno podržavan; jedni hvale njegov autorski opus (pisac nekoliko knjiga koje sam učtivo odbio kada su mi ponuđene – ionako bi skupljale prašinu pored dela Marka Vidojkovića i feminističkog zbornika), drugi kao Bibliju čitaju njegove tekstove (koji se po obimu opasno bliže formatu svetog sadržaja, formiranog vekovima), a trećima je kul što se preselio na Vračar i šeta simpatičnog kera. Za prvo nisam merodavan, za drugo izjavljujem da je neopevano smeće, za treće nemam šta da dodam.
I onda sam se ja, kao dežurna crna ovca, po ko zna koji put našao u škripcu – od ljudi čije mišljenje cenim, čuo sam da je duhovit, da zna da piše, da ima bonuse i bonuse.. itd. Kao jedan od članova trojke koja je bila motor uvenulog Feral Tribjuna, Dežuloviću se mora skinuti kapa za konstantno podjebavanje Tuđmana tokom devedesetih. No, poglavnik je preminuo pre ima već deset 'dina, a danas se takođe mora od nečeg živeti. I dok srpske estradne kolege prenebregavaju činjenicu da je i Franjin ratni drug preminuo, pa pišu kao što su pisale dok je bio živ (i u međuvremenu ozbiljno zaličile na onog protiv koga su se borili/bore se/boriće se), i Dežulović je shvatio da se zlatni rudnik angažovanog novinarstva – vesele devedesete - nikako ne zaboravljaju – pa su mu tekstovi, oni koje sam ja do kraja uspeo da pročitam bez preskakanja, uglavnom natopljeni patosom uneređivanja ovih prostora.

Poput dežurnih domicilnih denacifikatora, i Dežulović nema sumnju u koga treba da upre prstom da bi pokazao na krivca, ne štedeći na upotrebi inflatornog pojma genocida u opisivanju nekih regionalnih entiteta, iako mu se najveće etničko čišćenje nakon WWII događalo maltene pred nosom. Jeste, Sloba je kriv, ali je još krivlji narod koji ga je birao. Tako dolazimo na teren primarne evropske tekovine na ovim prostorima – srpske krivice – što je tema u kojoj se nekadašnji Tuđmanov protivnik a sadašnji srpski brat izuzetno snalazi.
Kada mu to odgovara, on će nas uputiti u tajne jednakosti između četništva i ustaštva , što je omiljeni državotvorni hrvatski sport, koji i Dežulović rado praktikuje (ili prakticira). Ali, kao i za većinu angažovanih skribomana i za njega istorija uglavnom počinje 1991. godine. Srpskoj samozvanoj javnosti preko su potrebna tumačenja ovog samozvanog autoriteta, čime se dokazuje provincijalnost našeg kosmopolitskog krema.
Naš kosmopolitski krem je još odranije poznat po mantrama koje u svega nekoliko rečenica objašnjavaju složenu stvarnost koja nas dve decenije drži na kratkom lancu. Kada dođemo na vrući teren ratnih zločina, tu deluje mantra „da svako treba da se bavi svojim zločinima“. I iako je napisao knjigu „Pesme iz Lore“ , dakako, da bi dokazao da svi Hrvati ne žele da zatru sve Srbe sem ako nisu u komšiluku, Dežuloviću, za razliku od njegovih srpskih kolega u branši ne smeta da piše uglavnom o srpskim zločinima. E sad zamislite nekog srpskog novinara da u hrvatskim listovima piše o hrvatskim zločinima? Znam da ne možete, tamo, za razliku od ovde, postoje neke linije koje se ne prelaze i budite uvereni da ih ni blistavi Dežulovićev um ne prelazi, čak ni u ovoj ovde tuđini.

I tako je Dežulović nedavno na Lukovićevom poligonu prošlosti izabrao desetogodišnjicu početka agresije na Srbiju kako bi se, drakulićevski rečeno, pozabavio srpskim ćutanjem o drugima a sve u formi stilske vežbe. I iako sam od ranije bio upoznat sa njegovim dvostrukim aršinima po kojima je koketiranje sa militarnim hrvatstvom šala, a flert sa srpskim nacionalizmom arhetipska budalaština, iako ova dva fenomena sliče kao jaje jajetu, ovaj tekst me je veoma pogodio, baš kao i neke druge domaće reakcije na ovaj dan. Iako nisam žensko, pretpostavljam da se žrtva silovanja uvek nakon tog gnusnog čina oseća kao krivac. E o tome se radi, samo me ti heftaj, a ja ću još da vičem „volim te“!

U tendenciozno napisanom tekstu koji kao da vrišti – sve što vam se dogodilo ste zaslužili, jer, zar ne, to je poenta, Dežulović lukavo preuzima optiku običnog, ljudskog ugla, pa onda sve pospe patetikom u prahu, na radost svojih zapenušanih čitalaca od kojih se iznuđuje saosećanje. U njegovom tekstu, NATO projektilima pridružile su se i lobanje preminulih sa one strane, lobanje nevinih koje je ubila srpska ruka, kao da je kategorija poginulih a nevinih Srba prećutno zabranjena tajnim dekretom (a kao da nije). Ovakav nategnut kontekst ne predstavlja ništa novo, ali je veoma maliciozan i razoran sa moralne tačke gledišta, na koji se iz sve snage poziva po sistemu „Dragi moji Srbi (cinizam), budite ljudi prema drugima, a ostanite životinje prema sebi samima, jer posle svega, vi još uvek niste ljudi“. Hvala, ali Ne hvala!

Sve to veoma podseća na u ’ladnoj vodi proprano suđe iz dobro poznatih marketinških kujni koje su stvorile potresne medijske priče o napadnutim Slovenijama i Hrvatskama, te nenaoružanim Bošnjacima, žrtvama agresije od do zuba naoružanih Srba varvara koji su u pola noći izbacivani iz svojih kuća, pa naposletku jadnim Albancima sa Kosova kojima nije priznato pravo na terorizam, ali im je priznato pravo na muku te pravo na korišćenje najsavremenije vojne opreme na te iste Srbe koji ritualno kolju decu i žene, jer im je samo krv na pameti. Onih belosvetskih marketinških kujni iz kojih se danonoćno prolamala priča o progonu Albanaca i srpskim kolateralnim žrtvama, srpskim zverima i srpskim varvarima – srpskim civilima primerno dehumanizovanim po poslednjoj postmodernoj modi, onih dehumanizovanih srpskih civila koji izazivaju Dežulovićevo sažaljenje jer su „mislili da je sve pošlo naopako sa naoružanjem OVK 1998.“. A kao nije? I ko ih je to naoružao? Isti oni koji su nedugo zatim na sav glas trubili o "prekomernoj upotrebi sile" srpskih snaga.

Deset godina kasnije, dok se i na zapadu sve češće čuju artikulisani glasovi kojima je jasno šta se to tada dogodilo, to nikako ne važi za Dežulovića – on se kao pijan plota drži licemernih opravdanja starih republičko-pokrajinskih granica SFRJ u novom kvazi-državnom ruhu, opravdavajući svaki srpski jauk „besprizornim“ srpskim zločinima što je jednačina koja važi u slučaju kada ljude posmatramo kao brojeve i pod uslovom da Srbi nisu ljudi. Obrni-okreni, sabiraj i oduzimaj, rešenje Dežulovićeve teoreme je vazda isto – Srbi su krivi, bili oni zločinci ili žrtve, i zdravo đaci, toliko za danas. Primena ovakve nakaradne logike autora kvalifikuje za počasnu funkciju samo još jednog u nizu članova skribomanskog hora koji konstantnim terciranjem na iste srpske teme ima jednu jedinu svrhu - da same svoje članove uveri u istinitost sopstvene propagandne poezije, u čije ime su na oltar slave žrtvovali svoja cenjena i poštovana imena.

No, ništa od svega me nije začudilo: ruševine Srbije nalaze se u temelju državnih razloga karikaturalnih državica nastalih na zgarištu nekadašnje Jugoslavije, još jedne kratkotrajne istorijske karikature. Ali postjugoslovenske pojave poput Dežulovića same po sebi stavljaju prst na čelo: koliko puta moramo da se razdružimo pa da skroz između sebe raskrstimo?

Posle svih krvavih orgija i prebacivanja krivične loptice s terena na teren post-jugoslovenskih zapadnjačkih protektorata (nije zgoreg reći da je i sama Jugoslavija bila državna formacija na tom tragu, što je njeno razbijanje samo potvrdilo),aj’ da se malo svi okrenu sami sebi i ostave Druge na miru, Druge koji im ni „u ona srećna vremena bratstva i jedinstva“ nisu bili po volji.
Sledeći...

The-Dream - Love vs. Money (Radio Killa/Def Jam)

U dekadencijom potpuno hipertrofiranom svetu komercijalnog crnog zvuka, nije neobično da u neko doba traženim producentima padne na pamet ideja da se i sami okušaju sa ove strane miksete. Avaj, ti pokušaji su po pravilu bili daleko od interesantnih - primeri P. Diddyja, Timbalanda, Kanyea Westa i Pharella dovoljno su slikoviti za čemerne ishode ovakvih avantura.
Srećom, postoje i ljudi koji su odista renesansno nastrojeni i imaju neophodne kapacitete za preživljavanje u ova multimedijalna vremena. The-Dream je uporedo gurao obe strane ove priče - između ostalog ovaj čovek je potpisao Rihannin daleko najuspešniji singl "Umbrella", a šljakao je za tovar love i sa poznatim estradnim likovima s one strane bare kao što su Usher i Mariah Carey (koje The-Dream prijateljski podjebava u pesmi Put It Down).
Hehe, znam šta sam pomen ovih imena proizvodi u digestivnom traktu naših malobrojnih čitalaca, ali, da se ne lažemo, drugi solo album ove vrednice indikativnog naslova Love vs. Money je remek-delo. Ni više ni manje.

Ne sećam se kada sam sa više uživanja slušao neko izdanje ovog tipa, biće da je u pitanju debi solo album Missy Elliot. The-Dream, za razliku od mnogih svojih izvikano alternativnijih kolega (većina "indie" bendova koji vam padaju na pamet), potpisuje niz pesama na kome praktično nema slabe karike, čime reformiše album-format u preovlađajuće singl-orijentisanom izrazu. Drugim rečima, ovde je spakovano 14 pesama koje bi sve odreda mogle da budu hit-singlovi i udarne pesme na pločama većine drugih izvođača.
Čudesni bastard synth-popa, future soula, hip hopa i naravno rn'b-a u svom spektakularnom sadržaju ne beži od kanonizovanih postavki čitavog žanra: do nepodnošljivosti materijalno viđenje romantike nije očišćeno od pretežnih kičastih ukusa, a da slika bude kompletna tu su u vidu gostiju nepodnošljivi Kanye West i Mariah Carey, dok je za street cred zadužen Lil Jon. Začudo, nijedno od ovih gostovanja nimalo ne smeta, čak naprotiv - kompozicije Walking on the Moon (feat. Kanye West) i My Love (feat. Mariah Carey) prosto ruše sve pred sobom. Od ostalih favorita izdvajamo zaraznu Right Side of My Brain, uvodnu Rockin' that Shit (u singl verziji Rockin' that Thang), Take You Home 2 My Mama, epsku dvodelnu naslovnu kompoziciju i Fancy, pesmu čiji naslov govori sam za sebe.
Crnačko krilo američkog šou biznisa nas odavno nije počastilo ovakvim masterpisom. Koliko sam do sada imao prilike da vidim, ovaj album je za sada zaglavljen na brojci od oko 250 hiljada prodatih primeraka u SAD, ali kvaka je u tome što će se ideje sa ove ploče tek čuti na tiražnim pločama brojnih drugih izvođača. Pošto The-Dream-producent sigurno još nekoliko sezona ne mora da brine za svoje finansijsko stanje, The-Dream-izvođač je neka vrsta trijumfalnog kreativnog oduška sa malo dužim rokom trajanja od onoga na koji su nas prodavci šljašteće magle inače navikli.