Karl Jaspers - Pitanje krivice (Samizdat/Free B92)

Osokoljen pričom priznatije polovine nasdvoje kako je za vreme njenog studiranja jedna politički veoma angažovana asistentkinja podelila ovu knjižicu svim svojim studentima pa tako i njoj, reših da se bacim na nju, shodno mojim davnašnjim planovima. Listovi ove knjige, u stanju u kome je dospela do mene, ukrašeni su brojnim podvučenim i na druge načine markiranim rečenicama i pasusima. S razlogom.
Odmah sam se okanio nauma da vadim citate iz ove Jaspersove knjige, napisane neposredno po padu Trećeg Rajha, koji je za 13 godina svog postojanja piscu konstantno radio o glavi, što zbog njegovog neslaganja sa tom ideologijom, što zbog proste činjenice da mu je žena bila Jevrejka. Nisam vadio citate jer bi takav poduhvat završio prepisivanjem čitave knjige. Nevelika svojim obimom i bogata sadržajem, Jaspers je toplo i ljudski ispostavio račun verovatno najmračnijeg perioda nemačke istorije pripadnicima svog naroda .
Glavna crta ovog dela je stoprocentno Jaspersovo intelektualno poštenje u pristupanju najpipavijem od svih problema koji je, na sve ostale nedaće, tada snašao sluđene Nemce. On živo opisuje metež u nemačkom društvu nastao ulaskom Saveznika - ljude koji se za sitnu korist ulagaju novim vlastima, ljude koji agresivno priznaju svoju krivicu očekujući to isto od drugih, zgažen ponos nemačkog nacionalnog bića kao logičnu posledicu isfrustriranosti nastale nakon poraza u prvom svetskom ratu. Kako se ono kaže: "uspeh ima hiljadu očeva, neuspeh je siroče."
Kao pravi patriota, Jaspers poziva na razgovor i smirenost, na temeljno pretresanje posledica nacističke diktature, ali i uzroka koji su doveli do njegove pojave. Takvim metodom on hirurški precizno nalazi pukotinu koja dovodi do problema gigantskih razgovora - a problemi nastaju kao posledica nedostatka komunikacije. Željom da iznova počne taj proces, on u pogovoru napisanom 16 godina kasnije prenosi ocenu jednog svog prijatelja da je "Pitanje krivice" u vremenu svog objavljivanja, bila knjiga koja je podjednako namenjena Saveznicima kao i nemačkom narodu.
U svojoj detaljnosti, Jaspers je uspeo da od jednog namenskog dela stvori univerzalnu vrednost. Pravo je uživanje bilo pročitati ovu knjigu, koja sama po sebi nameće izvesne paralele sa sadašnjim srpskim trenutkom, koji bez obzira na ustupke i "poboljšanja", i dalje ostaje konstanta u našim životima.
Naravno, nacistička Nemačka i Slobina Srbija ne trpe poređenja u pogledu svoje prirode, osim po stepenu zgražavanja koje su proizvele kako u svetu, tako i na domaćem terenu. Tu leži i jedna, naoko mala, ali ipak suštinska razlika - dok je Hitlera sa vlasti skinula saveznička vojna sila, Milošević je otišao u istoriju zahvaljujući volji naroda.
Ta činjenica naravno nimalo ne skida odgovornost sa srpskog naroda, koji se zlonamerno pojavljuje već u uvodniku za ovu knjigu koji potpisuje neki stranac čije sam ime već zaboravio. Zbog takvih dušebrižnika, kako stranih tako i domaćih - politika i istorija na ovim prostorima i dalje ostaju emocionalne kategorije koje preprečuju ispoljavanje zdravog duha i razuma u promišljanju nedavnih istorijskih događaja. Zbog toga bi i ona nekadašnja asistentkinja i njeni sve brojniji istomišljenici trebalo (ponovo) da pročitaju "Pitanje krivice" jer , na primer, na stranama 40-41 stoji da "samo površna savest sebe proglašava nevinom. Uverenost u sopstvenu ispravnost priziva buduće ratove."