U društvu nepismenih koljača

Žmarci su ti koji su zaokupili celokupno biće vaskolike srpske javnosti od kad je obznanjeno da će američki potpredsednik Džo Bajden naredne srede u okviru svoje balkanske turneje posetiti i Beograd. Iz izvora bliskih Beloj kući provukla se formulacija da je predstojeća poseta Bajdena Srbiji prilika da se „resetuju odnosi između SAD i Srbije“.

Nije tajna ni vrapcima na grani kakvi su ti odnosi bili u prethodne dve decenije, ali pomalo ostaje zamagljeno šta je do takve promene dovelo. Boljim poznavaocima materije nije nepoznato da je Niksonovim i Tungovim potpisivanjem Šangajskog kominikea nekadašnja Jugoslavija kao takva izgubila smisao svog postojanja u američkim očima, za koje se kasnije ispostavilo da su ključne u neslavnoj sudbini ove privremene tampon tvorevine. Svi kasniji razlozi koji su poslužili kao objašnjenja – Miloševićev „nacionalizam“, Srebrenica, Račak itd. sa ove vremenske distance su samo ono što im je i bila namena – puki izgovori.

Zato će biti veoma zanimljivo videti u Beogradu čoveka koji je personifikacija američke politike prema Srbiji. Čoveka koji nije birao reči kada je pričao o Srbima, nazivajući ih „dripcima, nepismenima, koljačima, ubicama beba, hordom degenerika“ i sličnim kvalifikacijama koje samo isprani američki PR um može da smisli. Otisci njegovih prstiju lako se mogu pronaći na novčanicama brojnih muslimansko-albanskih lobista, a bio je i mirođija u KLINton-čorbi, koja je počela da vri 24. marta i nema nameru da se smiri u balkanskom loncu.

Raširenih ruku njega će dočekati verovatno najnesposobnija vlada u istoriji Srbije od ponovnog uspostavljanja višestranačja – Vlada koja na čelu sa svojim pravim premijerom Dačićem i suštinskim premijerom Tadićem sama sebe sapliće u međunarodnim okvirima – što posete državnika brojnih zemalja koje su priznale Kosovo samo pokazuju, a najavljena „normalizacija“ odnosa sa Crnom Gorom takav utisak dodatno cementira.

Dakle, Bajden, zbog čijeg će gostovanja biti odloženo i finale Lav kupa, dolazi u „prijateljsku“ posetu kako bi ispoljio svoju privrženost srpskoj lojalnosti. Pre nekoliko večeri na jednom TV kanalu gledao sam zanimljivu debatu o predstojećoj poseti američkog zvaničnika i bio nemalo iznenađen činjenicom da su se ljudi koji su mi predavali na fakultetu – a među njima su i moj profesor Predrag Simić, asistent Slobodan Marković i mentor Ivo Visković svi odreda, nekritički, a ne računajući uzdržanog Simića i, neskriveno ulizivački, založili za poboljšavanje odnosa sa SAD. Kao da smo mi ti koji o tome odlučujemo.

Nema sumnje da „pro-evropske“ snage u Srbiji trese optimistična drhtavica povodom posete „srpskog prijatelja“ ali to je samo još jedna u nizu pogrešnih procena političara i njihovih savetnika koji su se u prethodnih desetak godina dokazali kao nesposobni za vođenje ozbiljne državne politike, shvaćene kao javnog interesa. Nesposobni da razmišljaju na duže staze, oni u poseti Bajdena vide „istorijsku šansu“ u ugrađivanju srpskih interesa u američke, što nije loša taktika ali pod uslovom da se toliko ne kosi sa realnošću kao što je to slučaj u ovom trenutku. U momentu kada su sva njihova predizborna obećanja smrvljena u prah i pepeo, kada od materijalnog boljitka, osim za njih same, nema ništa, kada se zaposleni masovno otpuštaju ili im se smanjuju plate, a nema ni govora o nekom suštinskom približavanju sa moćnim evropskim državama, Bajden će sigurno dobro doći radi podizanja njihovog labavog rejtinga.

No, američki potpredsednik sigurno ne stiže u malu i obeščašćenu Srbiju raširenih ruku. To prosto nije politički stil Amerikanaca. S obzirom da je odlazeći američki ambasador Kameron Manter imao krucijalnu ulogu u sastavljanju ove vlade, zajedno sa gujom u nedrima svih dosovskih vlada Miroslavom Miškovićem, čovekom koji važi za omiljenog američkog partnera u Srbiji nakon Dragana Markovića Palme, koji se takođe istakao u ovoj operaciji, Bajdenov suštinski cilj je da privoli svoju malu decu iz Srbije da se okrenu članstvu u NATO, dakako sakrivenog iza eufemizma evro-atlantske integracije, što je samo jedna u nizu iverica drvenog rečnika kojim se služe naši zapadni prijatelji kada pričaju o nama.

Čak i ako se to desi, a desiće se ako Srbija ima želju da ikada uđe u EU, kao što njena „elita“ ima, to neće biti dugog veka. Ne treba biti preveliki mudrac za takvu procenu. Rat između SAD, njenih piona i Srbije se nije završio, iako se on uvek i vodio, i i dalje se vodi, isključivo u političkim vodama. Čak ni u najžešćim trenucima antagonizma, nijedan anti-američki Srbin (kakvih je većina) nije odbacivao sve američko.

Vreme je da se proguta i najveća žaba, pa stoga ne čudi da će Bajden svoje direktive prvo izdeklamovati srpskom vojnom vrhu, i to baš u istom trenutku kada se MPRI generali, poznati po učešću u akciji „Oluja“, nalaze u Prištini kako bi demokratski rešili pitanje multietničnosti u južnoj srpskoj pokrajini. Nema sumnje da će i taj obrok biti progutan zarad „svetlije budućnosti“ koja je počela skandaloznom odlukom sudinice Marine Klarić-Živković, no stranice ove knjige, koliko god pokušavali da okrenemo novi list, će se uvek vraćati na njen početak. Prinuđeni smo da iznova čitamo dok ne shvatimo da uprkos činjenici da u sve tamnijem medijskom mraku prostor dobijaju oni koji pričaju „da Evropa nema alternativu“, život uči da za sve mora postojati i plan B.

A uz ovakve prijatelje, neprijatelji nam zaista nisu ni potrebni.