уторак, 05. мај 2009.

O kritici i vređanju


Ne kaže se džabe: na mrtvog vuka i zecu se diže. U poslednjih nekoliko godina, isprvo stidljivo a onda sve otvorenije, ova dubokoumna poslovica primenjiva je i na polju samo-ruženja srpskog nacionalnog identiteta. Ono što je problematično je da ovakvu praksu mahom ispoljavaju uglavnom oni koji se najglasnije zalažu za poštovanje drugih naroda. Nameće se pitanje koje vapi za nepostojećim odgovorom: kako poštovati druge ako ne poštuješ sebe?

Dakle, na delu je simulacija kritike, u kojoj se jedinke vođene samozvanom elitom prosto utrkuju u novoustanovljenom sportu ruženja i prikazivanja što degutantnijih detalja naše svakodnevice. Slike krezubih ljudi, hronične nepismenosti, raspalih autobusa ili devastiranih autoputeva valjda imaju ulogu istovremenog iskazivanja individualne kritičnosti i nekakvog uvida u „realno“ stanje, kao da je ovo jedina zemlja u kojoj se može naići na takve prizore. Mudrija polovina nasdvoje odavno je ispalila sintagmu koja može poslužiti kao početni aksiom cele ove priče: „Dobronamerna kritika nikada ne zvuči kao uvreda.“

No, za deo naše samozvane elite ofarbane reformskim bojama granica na kojoj kritika prelazi u uvredu kao da ne postoji, a u dobronamernom duhu možemo i da se nadamo da je mnogi dobri ljudi nisu ni svesni. Ako kao pripadnika elite označimo nekoga ko svojim originalnim uvidima baca drugačije svetlo na realnost koja nas okružuje, inspirišući umove na ispaljivanje kapisla duhovnosti, dolazimo do poraznog saznanja da Srbija zapravo ni nema svoju elitu. Oni koji se za elitu izdaju, idu linijom manjeg otpora, diferencirajući sebe od naroda kome pripadaju tako što tom istom, u dobroj meri izludelom narodu bacaju dodatnu prašinu u oči. To je veoma lak put u kome nema ni poetike ni inspiracije a ni boljitka. Tu se više radi o isticanju belih tačaka na crnoj pozadini, gde samolegitimišuće jedinke kao da uživaju u nesreći u kojoj žive jer im ona pruža mogućnost da, kao, postave sebe kao pozitivan pol u odnosu na one koje ruže i od kojih se ovim simulatornim činom odvajaju, a zapravo samo parazitiraju na lešu sa sečivom u rukama. Narod, naravno, ne može da odgovori na takve niske optužbe koje nisu dostojne jednog intelektualca.

Uzmimo primer sveže objavljenog teksta Svetislava Basare kao paradigmatičan primer ove teze. Čisto da se zna, Basara je jedan od onih sa kojima se gotovo nikada ne slažem, ali zato često uživam u njegovim literarnim naporima. Ovog puta, slavom i nagradama ovenčani pisac pokušao je da da svoje viđenje uzroka koji dovode do rastakanja srpskog nacionalnog bića koji kao svoju posledicu ima rastakanje državne teritorije.

Već ta početna teza je dovoljna da ne sumnjamo u iskrenost Basarinih namera. No, kao što je već rečeno, ni ovaj tekst ne uspeva da zadovolji poetske i originatorske kriterijume, gušeći se u močvari samozadovoljstva i pritom upirući svoj blatnjavi prst u lake mete čime poništava ustanovljenu granicu između kritike i uvrede. Sve ono što autor pripisuje narodu kao bumerang se vraća njemu samom, te sa priličnom izvesnošću možemo tvrditi da je Basara ovog puta podlegao šićardžijskoj logici koju bi da pripiše drugima, kojima inače, hteo-ne hteo, i sam pripada.

Na ovoj tački otvara se pitanje uloge intelektualca u savremenom srpskom društvu. Ko ima pravo sebe da nazove tim imenom? Ko je taj koji tom titulom zaslužuje da bude nazivan? Po našem skromnom sudu, put ruženja je izraubovan i ne doprinosi nikakvom napretku na koji se pozivaju oni koji njim najradije hodaju. Nasuprot tome, uloga intelektualca je da prosvetli i pročisti, da poduči i inspiriše nemirne duhove – da ih izvede na neki drugi put – put nade i spokoja, put na kome vladaju dobro raspoloženje i ljubav, koji je obično motor ovakvih putešestvija. Prava ljubav je kad voliš uprkos svesti o nedostacima objekta/subjekta tvoje ljubavi. Reč je, dakle, o prevazilaženju.

Sopstvenim primerom, intelektualac svedoči o svojoj moralnosti i čistoti. Izdvajajući se, on skreće pažnju na mogućnosti, izbegavajući utabane staze. Istinski intelektualac ne hodi po gazovima dobrano obeleženim tragovima stopala – on stupa u nepoznato obasjavajući put onima koji žele da ga prate. A čak i među krezubim, izludelim i neprosvećenim srpskim narodom sigurno ima takvih jedinki. Ima ih mnogo. Treba ih samo isprovocirati blagom rečju i pouzdanim putokazom koji se može sažeti u kurs o ispravnom a ne poželjnom mišljenju. Drugim rečima, bitnije je „kako“ a ne „šta“ misliti.

Na žalost, premalo je pravih vodiča, a i oni su skrajnuti na margine u sveopštoj medijskoj histeriji poništavanja nacionalnog identiteta i povampirenju jugonostalgičarskog sentimenta, u kome su procesi srpskog samo-ruženja uvek imali pouzdan oslonac. Čak ni SFRJ, koja se u nekim, fanfarama osenčenim krugovima, izdaje za primer blagostanja ni u svojim najdotiranijim vremenima nije uspela ni da primiriše vodećim zemljama ovog sveta po osnovnim ekonomskim parametrima, te je stoga jasno da podgrevanje ovog državnog leša u novonastalim okolnostima i nema drugih osim negativnih aspekata na celokupno srpsko nacionalno biće u povlačenju ili čak nestajanju.

Sve ovo naravno ne znači da argumentovana kritika nije poželjna. Naprotiv, ona je preduslov da Srbi stanu rame uz rame sa najrazvijenijim nacijama sveta, od kojih će ih uvek odaljavati nepostojanje kolonijalnog iskustva. No, to se može reći i za mnoge nadiruće nacije u ovom trenutku – primeri Južne Koreje, Brazila i Finske su dovoljno upečatljivi. Nijedna od tih nacija nije poništavala svoj identitet zarad progresa, koji je u njihovim slučajevima evidentan. Nema razloga da tako ne bude ni u slučaju Srbije, i nema razloga da Srbe bude sramota svog porekla, naprotiv, oni su u mnogim stvarima i procesima bili regionalni pioniri, a iako u medijski zatrovanim očima tako ne izgleda, to je slučaj i sad. Neruženje je početni korak na putu ka poželjnoj budućnosti u kojoj će nacionalni žig biti garancija svetski priznatog kvaliteta, kao što je to slučaj sa onima na koje se ugledamo, a koji inače ne štede svoje resurse i energiju u ulepšavanje slike o sebi samima. Ne znam zbog čega bismo mi onda bili izuzetak u čitavoj toj priči.

1 коментар:

Анониман је рекао...

Nemam sta da dodam...
Bata

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.