A, za vikend - Romantika

Više puta mi se desilo da, kad se u društvu pomene neka pesma, bend, knjiga ili film, na sam pomen tog nekog naslova, svi se razneže i jedni druge nekako nežno pogledaju. Iako se retko ide dalje od tog prepoznavajućeg pogleda, čak i kad me ovaj lanac gluvih telefona dokači, osetim ko da smo se svi otkucali na ulazu u neku fabriku emocija. Onda u 17:00, svako može kući da se odmara i digne sve četri u vis. A, emotivni staž kuca li kuca.
Na indigo večerima bila sam ukupno možda pet puta i svaki od tih puta imala sam utisak čudne podvojenosti. Naprasno, svi oko mene, pa i ja, postanemo isključivo duhovna bića koja reaguju na određene pesme, npr. na Smitse. Nežni osmesi, širenje ruku - najednom smo svi nevini ljudi usred smogom zagušenog grada. Iako svakodnevno preživljavamo, čini se da nećemo preživeti ništa. Povijena ramena, serkanje o stvarima koje su nam promenile život iako se razvijamo po ko zna kojim pravilima koje nit znamo, nit oćemo da ih priznamo. S druge strane, neki deo mozga, potpuno neromantični deo mozga, uglavnom je veoma živ, posmatra sebe, odvojio se, seo za sto, puši ne zato što je nesrećan i nevoljen, nego da bi nešto radio s rukama ili sa ustima i prilično sumnja u svu tu euforiju i bolećivost, posebno u svoju. Jer zna da mogu da mu sede na mozgu a da će da izdrži. Preosetljivost i nekakvi tanani sentimenti koji postoje ruku pod ruku sa nekakvom krajnje autističnom, prilično nezainteresovanom polovinom koja zna da je ova druga laž. Zapravo, ne toliko da je laž, koliko da tu drugu polovinu u tom trenutku ostavlja po strani. Da čuva kuću, šporet, posao, bolesti, gadne životne sitnice za koje tu nema mesta.
Lakše je saosećati sam sa sobom, nego sebe prihvatiti. Bolesti, jadosti, teškoće postaju romantične – ko deo neke montažne sekvence, iako nas sutradan napadaju sa dosadom bezopasnih komaraca koji se čak ne daju ni smiriti u nekom lepo komponovanom kadru. Bol, nevolja i problemi prevashodno su dosadni, lupaju u glavu ravnomerno-rastućom snagom čekića Pere Kojota, i nikad ne razbiju skroz Pticu trkačicu u dnu tvog dupeta. Nosimo ih svakodnevno, ko cegere s pijace. I to one, kupljene na pijaci, sa naštampanom palmom sa strane. Al, najednom, to što svakodnevno pronosimo kroz grad postaje veliko, dramsko, moramo pod hitno da ga rešimo, na što radikalniji način. I tako svaki put. A, mimo tih romantičnih zidina, bez problema se otkucavamo svuda, za jedenje i jebanje.
Pesme čine da osetimo kako ćemo automatski da umremo ako nas neko ostavi ili prevari, da nismo u stanju baš ništa da preživimo, iako i tekako jesmo, da nas boli onda kad nas samo svrbi, da volimo, onda kad nam se samo jebe, da nam se jebe onda kad nam je samo dosadno. Zbunjuje činjenica da ono što navodno slavi život, dušu i štagod suštinsko, odbija da zna za tvoj život i za tebe celog. Oće samo tvoju višnju na vrh torte, jer torta goji, a i nisi je dobro umesio. Nisi imao jebeni recept.
Al, da krenem od početka. Romantika i svaka vrsta bolećivosti u onom klasičnom smislu oličenom u cveću koje se poklanja dragoj osobi, lepim, nežnim rečima bez dvosmislenosti zgadila mi se kad me je sestra povela ko sekundanta na neki sastanak, koji u stvari to i nije bio. Čvareći se sa nekakvim buketom ruža koji je moja sestra dobila na zadnjem sedištu kola, stavljala sam ciglu po ciglu između sebe i njih dvoje na prednjem sedištu, osećajući kako mi se stvara kiselina u želucu na rečenice koje je taj bio u stanju da izgovori, tipa: „kako je lepo kada sipi kiša, možeš da šetaš a da ne pokisneš“. Pogađala me zapravo nekakva nasilnost u tom tobož nežnom pristupu. Laž koju sam mogla da namirišem iako je bila pokrivena velom njegovog afteršejva i njenog dezodoransa, sadržala se u tom obraćanju samo jednom deliću čoveka preko puta tebe, dok se ostatak bića ostavlja u strašnoj usamljenosti. Da, ko neki nosač, čeka ispred vrata sa kaputom preko ruke. I ja sam se ostila usamljenom i poželela da izađem iz kola i oprobam tehniku sporog kišnjenja ne bi li se izvukla iz te neprijatne situacije. Zapravo, mrzela sam što sam svedok takve jedne glupe i besmislene scene. Da nije bilo mene, ona bi, možda, za njih dvoje imala savršen smisao. Ili ne bi, pošto se pokazalo da je ovaj savršeni romantik koji je umeo danima da serucka o Balaševićevoj muzici i uglavnom povraća emocije mesto da ih iskazuje smatrajući to za romantiku, kasnije, pri najmanjoj, svakako ne preterano romantičnoj situaciji, odjebao tu istu devojku. Valjda je bila odviše pokisla.
Naposletku, opservacija o kiši se pokazala tačna: voli čovek da kisne, al ne baš kada pljušti i grmi.
Drugo iskustvo je bilo lično moje, kad sam avanzovala sa zadnjeg sedišta na suvozačko mesto u toj razdrndanoj kočiji. Mesto cveća, dobijala sam muzičke albume, što me na trenutak zavaralo da sam, za razliku od svoje sestre, koja je bila na tom salašarskom nivou, imala neku vrstu urbane romantike. Takoreći, pametnije romantike. Al, dođavola, i to je jedno golo govno, pošto sam osetila kako i moj mali stoji ispred vrata sa kaputom preko ruke i pazi da ga ne vide. I dok smo mi slušali New Order koji je ozvučavao prazninu između nas, on je čučao i stideo se. Jer ne razume i što je najgore, ne oseća. Tad sam otkrila da emocije takođe poseduju radničku klasu. Kao i emotivni nobles.
Poenta s romantikom, oličenom u nizu pesama, je što ih je najbolje slušati nasamo. Što su one uglavnom pisane i otpevane pred ogledalom. Što je gomila tih romantika što me okružuju do te mere zaluđena emotivnom masturbacijom, da čak i kada peva pesme o nekakvim malim trenucima u životu zapravo toliko udaljena od života i spremna da porekne ogromni deo sebe koji se ne uklapa u ovu ikebanu. Ako voliš Smitse niko ti drugi nije potreban. I tako imaš dvoje koji veruju da vole jedno drugo, kad u stvari oboje vole Morisija. I to mi se, u jednom trenutku, desilo. Doduše, imali smo istog ljubavnika - Miku Antića.
Da su emocije, kad se iskazuju, uglavnom prokisle, ucrvljale i nekako veštačke, pokazalo mi se baš mnogo puta, i uglavnom ih pripisujem okoštalosti jezika, ali i brzopletosti ljudi da ga koriste ne bi li opisali ono što misle da osećaju pre nego ga osete. Ovo znam i na ličnom primeru. Pritisak neki da se objavi status svoje duše, da se izgugla prava reč nekako je veliki, mada umišljen, pa se dosta stvari uzima zdravo za gotovo.
E, sad, izgledalo je mnogo iskrenije kad sam više počela da se zanimam za muziku, ili barem za ljude koji slušaju muziku i u njoj traže i upisuju svoje mape. Kao da je svako tražio svoj otisak, neku mogućnost da bude sam i komotan, a opet sa drugima.
Kad sam prvi put slušala Smitse, bila sam kompletni duduk za muziku, tako da nisam znala kolko je blanko emotivnih čekova napisano na njegovo ime. Al, tu sam opet došla u ćorsokak. Jer, u većini slučajeva, reč je samo o komplikovanije ispisanim lažima, zbog čega sam došla u ozbiljnu krizu glede romantike. Ispalo je da nije pitanje koja vrsta romantike je iskreni odraz nečijih emocija, nego je li romantika po sebi uopšte iskrena. Ili je tu iz čisto narcisoidnih razloga, da nekome pruži ulepšanu sliku o njemu samom.
Nasdvoje smo, ko što se dalo videti, više puta puštali muziku. Bar u mom slučaju, reč je bilo o nekakvoj generacijskoj muzici koja, da tako kažem, dira u dušu. I poenta cele priče je da se ta romantika svela na neku vrstu monologa: nežnost i bolećivost prema samom sebi. Ne znam da li je ikada bila nešto drugo.
Iako se te neformalne komune stvaraju pod izgovorom zajedničkih interesovanja, i da se ljudi vide, a sa prigodnim, ispovednim saundtrekom, razgovori su uglavnom distancirani i uglavnom lišeni bilo kakvog jedinstva i lepote. Iako ne i želje i potrebe za tim. Pošto sam deo toga, iako ne stalni, nego nekako pridruženi, ovo me stavlja u neku neugodnu poziciju stalnog iščekivanja da se nešto desi. Što je, razumem, poenta svih noćnih izlazaka, iščekivanje neke čarolije, nekog čuda – da mrtvi prohodaju, da se rode neke ideje, neka jedinstva, ali ljudi se naprosto stalno mimoilaze iako svi pričamo o tome šta nas pogađa, vređa, šta nam godi. Možda je, u svemu tome, zapravo romantična jedino težnja.
Ima vikend drogiraša, pa ima i vikend romantika. Tako, cele nedelje žive neki civilni život, jebu, jedu, ne osete ni ekser u tabanu, al kad dođe vikend naprosto ih sve strefi. Pitanje je sad, ko je iskren: onaj u indigo vikendici, il onaj drugi, na kom su kuća, poso i sve te neromantične stvari. I ima li uopšte svrhe spašavati romantiku kao neki pojam, pomeranjem njenih granica na na prvi pogled neromantične stvari ili je izmestiti na polje arhaične i zamišljene utopije kojoj se teži.
Kako god, nikad više neću ostaviti onog malog da me čeka pred vratima. Pokloniću mu jedan cvet iz jebenog buketa da u njega sočno pljune prašinu što mu ovaj grad sateruje u pluća. Red je i on da se počasti.
p.s.
znala sam da ću u jednom trenutku iskoristiti ovu sliku. otkad sam je uslikala, visila je ko puška na zidu:)