петак, 01. мај 2009.

Rokumentarci vol. 3 (Black Metal: The Norwegian Legacy?/Wu: The Story of the Wu-Tang Clan/Afro-Punk)


Treći deo pregleda rokumentarnih dostignuća premazan je crnom bojom. Najtamnija nit povezuje dijametralno različita sazvučja pod zajednički imenitelj.

Počinjemo sa prošlogodišnjim delom Black Metal: The Norwegian Legacy? koje u svom fokusu ima otkrivanje misterije porekla najzločestijeg i najkontraverznijeg potpravca metalske muzike. Prvo što upada u oči je da je film, iako pomalo raspršen, dosta ozbiljno rađen.
Tu su intervjui sa nekim od bitnijih likova sa scene kao što je Garm iz Ulvera, Grutle Kjellson iz sastava Enslaved, jedan neidentifikovani član Dark Funerala (sve sa corpsepaintom), onda Amer iz Acherona koji priča u prijatnom ambijentu upaljenih sveća, Poljak iz Behemotha, Farani Tyr, Finci Impaled Nazarene (kojima, lepotom deficitarne, grupi metalke naoružane kožom i lateksom sede u krilu) Finntroll i Turisas, za koje nije baš najjasnije kako se stekli predispozicije za pojavljivanje u ovom filmu, imajući u vidu da je njihova muzika galaksijama udaljena od onoga šta u svojoj biti predstavlja blek metal.

Intervjui i izjave koje teku po nekom ne baš utvrđenom redosledu presecaju snimci živih nastupa bendova čiji članovi pričaju u filmu. Čini se da su ljudi koji stoje iza ovog filma mogli da se potrude pa da te pesme i potpišu, kako bi znali i šta, a ne samo koga slušamo.
Manje-više svi delovi blek metal mitologije su ok pokriveni, mada, iako nisam baš skroz siguran, ovaj film baš i nije najbolje sklopljen za neinicirane u ovaj kult. Čini se da je potrebno predznanje i emocija prema ovom žanru da bi film funkcionisao u glavi konzumenta. Kada su ti preduslovi obezbeđeni, gledaoca očekuju priče o geografskim preduslovima koji su doveli do rađanja norveške scene, sa sve pikantnim detaljima vezanim za piromansko/krvavu praksu koja ju je pratila u „mitskim godinama“.
Kako film odmiče, on se sve više udaljava od pitanja koje je u naslovu postavio sam sebi, pa tako imamo priliku da čujemo različita stanovišta o patriotizmu, nacionalsocijalizmu, satanizmu u blek metalu, dok oko hrišćanstva i nema baš puno neslaganja. Najviše mi se dopalo šta kaže Grutle iz Enslaveda: „Ljubav prema svom ne podrazumeva i mržnju prema drugom“. U jednom od hajlajta čitavog filma, Farani iz grupe Tyr nas upoznaju sa nesporazumom koji su imali sa nemačkim ogrankom Antifa, koji me je još jednom uverio da većina ljudi u svemu oko sebe vidi ono što želi da vidi, i da dežurni dušebrižnici/isterivači đavola nisu nužno srpski specijalitet.
Sve u svemu, vrlo interesantno, kako za fanove tako i za one druge, kojima će, u slučaju gledanja ovog filma, stereotipi o ovoj muzici biti u fatalnoj opasnosti.


Sledeća na redu je saga o bendu koji je underground ugođaj spojio sa komercijalnim uspehom i tako zauvek promenio lice hip hopa – naravno, reč je o sinovima Šaolina, sastavu Wu-Tang Clan. Film je režirao Gerald Barclay, koji članove benda poznaje iz mladosti, a sa njima je sarađivao potpisujući spotove Protect ya Neck i Mistery of Da Chessboxin’, koji i deceniju i po nakon nastanka figuriraju kao primeri nadmoći ideje nad budžetom.

Slično se može reći i za debi album grupe, mitski Enter The Wu-Tang: 36 Chambers koji je pravo niotkuda ušao u istoriju kao classic album hip hopa. Priča o devet em-sijeva koji su ucrtali Stejten Ajland kao do tada najmanje eksponirani deo Njujorka na mapu hip hopa, kao što reče jedan od radijskih di-džejeva koji su puštali njihove prve snimke u etar najvećeg grada Istočne obale, prikazuje ljude koji uprkos svemu „vole da rimuju reči“. I to je suština svega – ostalo dolazi kasnije, a nije malo – opet koristim citat iz filma – Wu-Tang Clan je iz osnova promenio pravila igre u hip hopu, prvi su dizajnirali sopstvenu liniju odeće, prvi u svetu hip hopa potrošili milion dolara za video spot, prvi shvatili da u svetu muzičke industrije možeš zaraditi novac jedino ukoliko imaš kontrolu nad onim što stvaraš.

Sada već legendarna priča o tome kako je bend imao ugovor sa Loudom, a svi ostali članovi sa nekom drugom diskografskom kućom, pa su pravo na Wu-Tang imali svi a zapravo niko spada u najlepše ispisane stranice istorije hip hop muzike. Stoga, ne čudi, što pri kraju filma kada se bend ponovo okuplja zbog povratničke turneje, u tour-busu 2006. spiritus movens benda RZA kaže: „Da, novac je glavni razlog održavanja ove turneje. Došlo je vreme da požanjem ono što sam posejao“.

Nije malo ljudi kojima nije jasan uspeh ove grupe, ali tu su brojni arhivski snimci koji sami za sebe svedoče kakav je ršum Wu napravio po Americi sredinom devedesetih – žurka povodom objavljivanja albuma na kojoj je maltene pola Njujorka, upsešne glave iz hip hop industrije koje isključivo biranim rečima pričaju o grupi te živi snimci na kojima se jasno vidi da apsolutno svi prisutni u publici znaju sve reči svih pesama – što je za jedan hip hop akt dostignuće ravno podvigu.

Najdirljivije poglavlje filma posvećeno je poslednjem periodu života najsumanutijeg člana grupe Ol’ Dirty Bastarda koji je nakon određenog vremenskog intervala provedenog iza rešetaka, umro pošto se skljokao na vratima studija. Neopisivo tužna priča o njemu otkriva manje sjajne aspekte bavljenja muzikom, tačnije precizne analize šta slava može da učini odnosima između ljudi koji se znaju čitav život. Njegova smrt kao da je trgnula članove benda koji su smogli snage da u godini objavljivanja ovog filma 2007, objave povratnički album koji nije ispod nivoa grupe ali je daleko od njenog zenita.
No, to ni u kom slučaju nije opasnost za karijere većine članova grupe, koji su se već snašli u drugim segmentima industrije zabave. Kao bonus ovog lepog filma tu je i spot za Protect ya Neck.


Za kraj, reč-dve o ostvarenju iz 2003. godine pod imenom Afro-punk. Kao što sam naslov kaže, ovaj film obrađuje prilično interesantnu temu crnaca u hardkor/pank okruženju a uglovi gledanja na ovaj fenomen variraju pa tako imamo i fanove i muzičare i aktiviste. Neobična montaža gde se izjave jednog ispitanika nadovezuju na drugog i tako u nedogled na početku pomalo izgleda sumanuto, ali do kraja filma potpuno opravdava svoje postojanje.
Film je većim svojim delom presek crnačkih iskustava u pank potkulturi. Kako jedan od intervjuisanih reče: For me, being a black man is already being a punk. Čujete li, crnci Evrope? Jedan drugi afro-panker, nešto kasnije u filmu, veli: Činjenica da sam crnac igra sve veću ulogu u mom životu što sam stariji.
Sa jedne strane žigosani bojom kože, a sa druge neprihvaćeni od većine onih sa kojima dele rasnu pripadnost, ispovesti crnačkih pankera otkrivaju tešku borbu sa porodicom i okolinom u osvajanju lične slobode, koji ti niko neće pokloniti. U jednoj od upečatljivijih izjava u filmu se kaže (parafraziram): „Mnogi misle da sam protraćio godine provedene u hardkoru, a ja dan danas mislim sve suprotno. To su bile godine učenja, jer su svi ti bendovi u svojim pesmama otvarali pitanja koja su imale snagu da zaokupe um i razviju ga.“ Tako se pank kao način mišljenja pokazuje kao moćno sredstvo u samoosvešćenja i ličnom napretku, te drugim fundamentalnim pitanjima čovekovog života, daleko od tričavih drečavih modnih konotacija kako ga na ovim prostorima (uglavnom) i dalje shvataju.
Intervjuisani su članovi grupa (tada još neafirmisanih) TV on the Radio, Dead Kennedys. Fishbone, Candiria, Cipher i mnogih mnogih drugih. Primetna je slast na usnama svih ispitanika kada se pomenu Bad Brains, najuticajniji hardkor pank sastav svih vremena.
Koliki je uspeh ovog filma svedoči činjenica da je prošle godine održan četvrti po redu festival koji deli svoje ime sa ovim ostvarenjem, a tu je i internet adresa. Neki novi crnci panka sada se lakše povezuju među sobom nego što je to bio slučaj u prošlosti.

Нема коментара:

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.