The Thermals – Now We Can See (Kill Rock Stars, 2009.)

Sedmi album trija iz Oregona, već na prvo slušanje pleni zvukom vesele apokalipse.

11 pesama zdušno su odlaganje velikog praska sa bezbrižnošću deteta koje se igra na ivici provalije i mahnitošću čoveka koji nema šta da izgubi. “Now we can see there’s nothing we should be”, stih iz naslovne pesme, krilatica je cele ploče čiju pankersku srž otkriva, uprkos milozvučnoj glazuri većine pesama.

Now we can see zapravo je delo dvoje najupornijih ljudi iz benda – Kejti Foster (žene za ritam sekcijom) i Hača Harisa (pevača i gitariste, poznatog po razgolićavanju na koncertima), dok se Vestin Glas priključio bendu nakon što je album snimljen zauzimjući prohodno mesto bubnjara koje su, tokom postojanja benda zauzimali različiti muzičari.

U nekim od recenzija stihovi benda su nazvani “inteligentnim” (“we used to waste the world just to waste our time”), što se u velikoj meri uklapa u identitet izdavačke kuće za koju su po prvi put izdali album – Kill Rock Stars, poznate (i meni od skora) po izdanjima riot grrrl i nekih skrajnutih pank bendova. Naime, piše se da je ova izdavačka kuća i osnovana kako bend Bikini Kill ne bi ostao, kako kažu, “unsigned”. Na stranu što je čudno da izdavačke kuće koja se ponosi svojim levičarskim, antikorporativnim i tome sličnim vrednostima, nastaje iz krajnje korporativnog razloga kao što je potreba da izvesni bend postane “signed”, činjenica je da ona pruža zgodan okvir za The Thermals, posebno zato što Kejt Foster svira u jednom potpuno ženskom bendu All Girls Summer Fun Band.

Po svemu sudeći, The Thermals su bend sa velikim andergraund i kul stažom.

Nastupili su u seriji spotova Burn to Shine koje je osmislio bivši bubnjar grupe Fugazi. Potpuno genijalna ideja gde je poenta da bendovi nastupaju u kućama, predviđenim za rušenje, uz sagalasnost vlasnika. Ova donekle situacionistička ludost stvaranja usred rušenja, te radosnog srljanja u susret kraju kao svojevrsnom oslobađanju u velikoj meri boji aktuelni album grupe The Thermals – igra centripetalne i centrifugalne sile koja se naposletku pretvara u energičnu muzičku vrtešku.

Znam za sličnu ideju u Beogradu koja se, doduše, nije ustalila kao stalna praksa. Valjda zato što je rušenje samo po sebi ilegala i andergraund, mimo svih protokola rušenja i gradnje, pa samim tim alternativna aktivnost na koju nema svrhe kalemiti bilo kakav umetnički i alternativni koncept. Takoreći, mi živimo rokenrol, oni moraju da ga osmišljavaju. Blago njima na tolkim izazovima!

Tako da, dok do naših isparanih ušesa dođe, The Thermals zvuče prilično melodično. Što je, na neki način ok, jer The Thermals na najbolji mogući način žive ove kontradiktornosti i kroz svoje stihove i muziku ih priznaju, pozivajući, trima himničnim pesmama (Now We Can See, I Let It Go i When I Die) na kolektivni dert.