Moja malenkost i ja – premijera radio drame

„I razmišljajući, učinilo mi se da postojeći red čovjekovog rasta i razvitka nije pravedan. Čovek se rađa kao nevino dijete, koje ne zna ništa o sebi, o svijetu, o grijehu, o poniženju, o prestižu, sve mu je novo i sviježe, sve mu je divno, jer mu je duhovni život nerazvijen. Poslije, živeći, stiče iskustvo, veoma dugo, veoma naporno, i čim potpuno sazri, javlja se misao o smrti. Umire slab, izmoren, očajan, pritisnut mislima o krivicama koje je sebi natovario na vrat, nezadovoljan zbog onoga što je u životu učinio, jer to najčešće nije želio, nezadovoljan zbog onoga što nije učinio, jer je to samo želio a nije se usudio, izbezumljen zbog besmisla iza sebe i neprozirne tajne ispred sebe. Smrtno uplašen, bez oslonca koji bi mu mogla dati samo uvjerenost da je živio jedino po odlukama svoje čiste savjesti, očajnički misli o vječnoj duši, o trajanju bez prestanka, o mogućnosti da negdje i nekad nađe ipak neki smisao. Tako završava neslavno, potpuno dotučen. A koliko bi bolje bilo da se rađamo kao starci, da polako postajemo sredovječni, postepeno zaboravljajući prvobitni strah od smrti, pa oslobođeni mladići, dovoljno lakomisleni da ni o čemu ne mislimo suviše ozbiljno, pa bezbrižna djeca, a da umiremo kao novorođenčad, ne znajući ništa ni o čemu, čisti kao zametak.“

Ovaj odlomak iz romana Tvrđava, Meše Selimovića koji upravo čitam dobar je uvod za premijeru radio drame Moja malenkost i ja, nastale prema pričama Milana Lukića, a u radijskoj adaptaciji Ivana Velisavljevića. Reč je o zbirci kratkih priča sa istoimenog bloga čiju mi je adresu Ivan poslao i mene su ove priče odmah razveselile. Tj. palo mi je na pamet na koji način se potrefilo da je u isto vreme na sva usta hvaljen krajnje osrednji Finčerov film, o čoveku koji se rađa kao starac, a potom raste naopačke i umire kao novorođenče. Dok je Finčer celu stvar napravio u melodramu, Milan Lukić u ovu matricu uklapa još jednu izvrnutost – grad u selu, iliti selo u gradu, lokalno u globalnom itd. a da usred te gungule i naopakosti pronalazi ljudski, zapravo dečji glas koji više bunca nego što razložno govori, ali u čijem buncanju se nalazi više plemenitosti nego u govoru kakve zrele osobe.

Antene koje neće da hvataju signale, roditelji koji neće da sazru i deca koja nikako da budu bezbrižna, žetva kukuruza i riljanje po netu, sve to čini nadrealne slike Milana Lukića suludim, ali takav je svet koji nas okružuje. Monolog i raspolućenost glavnog junaka, pristajao bi Bihnerovom Vojceku, po tome što ukazuje na posuvraćenost glavnog junaka koji je toliko bogat unutra, dok na spolja može samo da štrči svojom neuklopivošću u neki od ponuđenih klipova.

Dakle, Moja malenkost i ja, biće premijerno emitovana 3.juna, u 18 i 32 na Radio Beogradu (2. program).

Dramu je režirala Bojana Janković koja se, u duhu Milanove burleske, dosetila da uloge roditelja dodeli deci, Neveni Eskić i Luki Ugrici. U ostalim ulogama oglasiće se Vladimir Tešović, Miljana Kravić i moja malenkost, po prvi put pred mikrofonom, a usled narastajuće ekonomske krize primorana da se oglasi u ulozi spikera.

Drama traje 28 minuta i 45 sekundi, taman kolko može da se izdrži. Uživajte