Srpski film (Srđan Spasojević, 2010)

Na fb zidu grupe za Srpski film jedan reče da ovaj film “ne može da se voli, ali mora da se poštuje”. E, sad mi je lakše. Davno mi je rečeno da filmovi uz koje se plače, po difoltu ne moraju biti filmovi koji su dobri. Mogu biti samo manipulativni. E, sad se ti snađi.

Međutim, čini se, ipak, da Srpski film, u najmanju ruku, baš želi da fascinira gledaoca, odnosno da kod njega izazove emociju, impresiju, odnosno, u svakom slučaju, najmanje kontemplaciju na kojoj se, u vezi sa ovim filmom toliko insistira. Dakle, nije reč o kjubrikovskom hororu tipa Isijavanje ili Paklena pomorandža u kom je užas izložen hladno, staloženo, u hirurškim rukavicama. Otuda je nejasno otkuda toliko insistiranje na simbolici, značenjima i teoretisanju svake vrste kada se Srpski film u najvećoj meri oslanja na tzv. eksploatacijske filmove koji svoju estetiku i grade na činjenici da su gospodari mesta u koja nijedna pametna glava ne želi da zaviri. I to im je ok, zato su i gledani, otuda i njihova moć što njihovi reditelji ne moraju, poput siroma’ fon Trira, da mesecima pred kansku premijeru sede u kolibi na kraju fjorda i izigravaju Čiča Tomu zabrinutog za stanje u univerzumu (uključujući i njihovu parohiju i sve okolne vodenice), niti da se izvlače na depresiju i filmskim kritičarima podnose lekarsko opravdanje za seckanje klitorisa čuvenoj francuskoj glumici koja nakon toga postaje kastrat i objavi tiražni kantautorski album, niti da citiraju Frojda i Hansa Kristijana Andersena koji je još onomad pisao horore samo to narod nije znao.
A, ovako, po ko zna koji put, udariše po Srbima, po Kosmosu koji ih sadrži, po posleratnoj situaciji, upecanim ribama i isukanim udicama, održivom razvoju itd. ne bi li opravdali gole sise Katarine Žutić kao metaforu.

Iako u izlaganju priče o bivšem porno glumcu koji se ponovo upušta u posao ima te autorske pretenzije da na junaka gleda pogledom Kjubrikovog majmuna, hladnim okom isprva neznajućeg, infantilnog posmatrača (prvi put u Srpskom filmu, porno film vidimo kroz oči dečaka, sina gl. lika), a kasnije, budući da se film razvija u metafilm i rediteljsku palicu narastajućeg košmara preuzima Vukmir, vlasnik porno-snaf vilajeta – i sveznajućeg, ciničnog posmatrača, tokom celog filma kola krajnje impresionističko baratanje elementima brojnih horor filmova (uz niz digresija i nedisciplinovanih izleta na opštu temu porno, snaf, mrak, ludilo) koje ovu vizuru zamagljuju gubeći tako na konkretnosti uvođenja srpskog čeljadeta u užase podzemlja, pa samim tim i pretpostavljenoj ubojitosti. A, za horror svake vrste najbitnije je da se ovom pozicijom posmatrača jednostavno ne igra tako gledalački, već da reditelj (i scenarista) ne napuštaju sedišta bez preke potrebe. Ovde se kreću ko leptiri sa cveta na cvet šmrčući sokove sve u šesnaest. Groteska koja smenjuje željeni trezveni ženeovski pakao sa prerušavanjem deluje nenamerno, kao jedina destinacija nakon isprobavanja niza varijanti na putu do, mora se priznati, poentiranja na samom kraju filma na koje sam se naježila.
Međutim, pri tom poentiranju na kraju ostaje neki utisak da vas je neko satima gnjavio, a onda rekao jednu pametnu, tešku za svariti stvar, i da vam je žao što do te poente nije vodila neka bolja priprema.
To poigravanje sa vizurama, te potpuno relativna rastegljivost vremena i prostora koja u sebi nema linčovsko autentično ludilo, ali ni psihološko pokriće od strane logike priče i junaka koje poseduje često navođeni film Nepovratno (navođen kao paralela sa Srpskim filmom), kod gledaoca izaziva ili bes zbog izlaganja užasu ili potpunu indiferentnost.
Indiferentnost kod gledaoca dolazi i od nerazrađenosti motivacije glavnog junaka za ponovni ulazak u porno svet, izuzev što je taj povratak neophodan da bi se film uopšte odvio. On navodno nema novca, što se po svemu što vidimo (npr.kuća u kojoj živi sa ženom i detetom) ne pokazuje kao baš dovoljan motiv. Da su i sami autori sumnjali da je ovaj motiv dovoljno očigledan, vidi se po ubacivanju niza izgovora, tipa – detetu treba platiti časove pevanja. Nalik Klopci Srdana Golubovića, i u ovom slučaju teško je poverovati da glavni junak baš mora da potegne za poslednjim sredstvima da bi on i porodica mu preživeli. U oba slučaja čudno je nemotivisan taj iskorak junaka, kao da autori pošto poto žele da rade sa zdravim primerkom srednje klase koji, da se ne lažemo, retko poseže za krupnim kriminalom i ilegalom, ali i da ga propisno ojade. Tako nastaje izmišljeni klasni primerak, daleko više nalik na junake širokog klasnog spektra iz američkih filmova, tj. bezlične evrimene. Iz istog razloga, lumpenproletarijat prikazuju kao iz stripova, jer je tako više kul, po mogućstvu da igra neka renomirana glumica ne bi li se više razgovaralo o tome kako je ona divna što je pristala da skine gaće, nego o tome kolko je lik koji igra stvaran u filmu (u tim se pohvalama skidanju gaća, a navlačenja fluoroscentnih perika, btw, jasno i vidi kolko smo odmakli sa beskompromisnošću, budući da od glumca ne očekujemo da radi svoj posao ako ga isti deranžira).
Za razliku od Klopke, Srpski film predlaže tu zanimljivu motivaciju za junakov iskorak – njega privlači mrak (scena u kojoj supruga pita da li on voli svoj posao, te u kojoj on samom sebi, nakon što je od dečaka sklonio pornić, ponovo pušta film u kom je igrao). Ova motivacija je zanimljiva, ali je izložena sasvim stidljivo, kao po priručniku Breta Istona Elisa – što se manje unosim, više će mi verovati da je junak psiho. Međutim, glavni junak u Srpskom filmu očigledno nije psiho, jer je to što njega privlači porno svetu nerazrađeno na mestima na kojim je mogla da bude pojašnjeno. Ovako ostavljeno na nivou dimnog signala, odnosno žanrovske pretpostavke, debelo se rabi kasnije tokom filma, u svim situacijama gde se pitamo zašto, pobogu, ne akne nečim Vukmira i ne vrati se kući na večernji Dnevnik. U tim situacijama, signalizira nam se da se junak loži na mrak, iako nam je potpuno nejasno zašto, ni kako. Kao neko ko je godinama radio u porno industriji, teško je i poverovati, bez dodatnog truda autora koji je izostao, kako to da je glavni junak zadržao talog tog žara, kako to da spram svog posla nije stekao hladnokrvnost i čak dosadu. Gradeći njegovu porodicu kao mirno ostrvo u kom je sve cakum-pakum zahvaljujući ženi koja je čak uspela da u domaćinstvo uklopi skrivenu policu za kolekciju njegovih filmova, autori nam ukazuju da je junak eventualno ugušen i smoren tim “lažnim” životom i da mu povratak u posao daje neophodnu dozu adrenalina, da se eventualno i loži na sliku sebe u porno filmovima. Međutim, glumom Srđana Todorovića, na šta ću tek preći, ovakva motivacija apsolutno pada u vodu, jer on tokom celog filma izgleda baš kao neko ko želi da se što pre vrati kući, ali je tu jer veruje u ideju filma.

Dijalozi u porodičnim scenama izveštačeni su poput dijaloga u porno filmovima, dok su replike u scenama koje se tiču Vukmirovog porno vilajeta uglavnom svedene na pozorišne monologe, i najviše podsećaju na teatralne političke govore i polufilozofska mrsomuđenja na televiziji, tribinama, i u ostalim zgodnim pozorišnim situacijama. Ovakva inverzija je možda bila namerna, budući da je lik Vukmira postavljen kao majstor scene po kojoj koncima, a kasnije i elektrošokovima pokreće glavnog junaka kao mrdalicu na grotesknom privesku, pa mu i priliči da neprestano filuje, drži govore i tako u filmu oliči sveto trojstvo srpske medijske sfere, javne kulture i infrastrukture društva – političara, umetnika i biznismena. Dok je, sa druge strane, porodica prikazana u amerikanizovanom ramu (kućica zaklonjena drvećem i džoging stazom, posuta jutarnjim pahuljicama i zabiberena nebuloznim internim pošalicama muža i žene), dakle stilizovana kao kućica za ptice. Međutim, ova inverzija i stilizacija je neuspešno izvedena, jer glumci (Srđan Todorović i Jelena Gavrilović kao bračni par, a Sergej Trifunović kao Vukmir) svoje uloge tumače u potpunosti u realističnom ključu. Trifunović kao da je jedva dočekao toliku količinu monologa i širinu proscenijuma da može da širi ruke i pokaže svu moć svoje dikcije i vokabulara, te belinu zuba, pa njegovi segmenti deluju samo pozorišno, bez svrhe te pozorišnosti o kojoj je gore bilo reči. Moglo bi se reći da je on neka vrsta programskog junaka, budući da na par mesta pokušava da poentira na temu odnosa umetnosti i života, ali to prelivanje sa govor junaka na govor autora filma, to glasnogovorništvo je na momente toliko osamostaljeno od filma, da deluje kao prepričavanje u čemu je kontroverza Srpskog filma, pre nego što iko od nas posumnja u istu. Jelena Gavrilović je naprosto previše prirodna i tiha za prenaglašeni ton celog filma, pa tako ponajviše postiže onaj glumački efekat evropske arti glumice zatočene u raljama preintelektualizovanog evropskog horor filma. Njoj se samo sve, u jednom trenutku, sruči na glavu, pa poput pomenutih heroina samo najednom procveta iz krvi B produkcije u Medeju, Antigonu i ostale heroine u togama koje se rađaju naprasno stvarajući kod gledaoca želju za premotavanjem unazad da vide makar kako se ta junakinja zove, jer su propustili njenu važnost, a nekmoli toliku silu transformacije i jada koja ju je snašla. Iako joj je pre toga dato ihahaj znakova da stvari nisu u redu, ona se, poput neke uspavane lepotice budi tek kad joj se maljem udari po glavi i kad u senci njene kuće zagine čitav buljuk manje važnih statistkinja (u ovom slučaju jedna koju stalno svi kinje, uključujući i redovnu Lenu Bogdanović kao Suđaju novog srpskog filma). Međutim, problem je što nju, kako priča odmiče, scenaristi i reditelj vraćaju u dimenziju metaforičnog, iluzornog i fantazmagoričnog u kojoj ona treba da predstavlja majku porodice i žrtvu, a jednostavno je njen lik pre toga toliko papirno i lahorasto urađen da efekat dramatičnosti potpuno izostaje (ako izuzmemo njegovo iznuđivanje čisto fizičkim maltretmanom, odnosno preočiglednom metaforom).

Posebna priča je Srđan Todorović čija uloga bi, kako su stvari postavljene u priči, trebalo da bude stub identifikacije za gledaoca. U građenju njegovog lika, ali i u angažmanu Todorovića za ovu ulogu ponajviše se vidi nedoslednost autora filma. Kao glumac za kog se, još od 80-ih, ali ponajviše ulogom u filmu Kako je propao rokenrol vezuje, te po spuštenom tonu glume, takoreći jednostavnom, neprenaglašenom prisustvu u svakom filmu u kom se pojavljivao, te generalno povučenosti iz bilo kakvih medijskih promovisanja druge vrste, pre svega vezuje predstava o normalnosti. Sad, neko će reći, kako normalnosti, gde je tu rokenrol, čiji je akter i simbol na ovim prostorima bio. Problem je što je rokenrol na ovim prostorima postavljen kao predznak za normalnost, za civilizovano izražavanje u svetu punom ludila, seljaštva i divljaštva koji nas dakle okružuje. Pošto je očigledno da Todorović u ovom filmu nije upotrebljen s namerom da se taj mit razruši, ili bilo kakvom svešću o tom mitu, može se samo reći da je on tu kao izvor normalnosti u ludom svetu. Otuda, izbor baš Todorovića za ovu ulogu, kao oca porodice sa mračnom prošlošću, pokazuje potrebu autora da se ograde i da svu beskompromisnost svojih impresija, ideja, i celu tu metaforu o društvu upute, da tako kažemo, iz civilizovanog, rokerskog ugla. Što je pomalo lejmerski i neinspirativno. Zbog čega gledalac sve vreme ima utisak da se u filmu okupilo par starova koji se prave da su mnogo besni i devijantni. Reč je prevashodno, dakle, o intelektualnoj provokaciji, koja je na našim prostorima slabo cenjena, posebno ako se prerušava u visceralnu.
Budući da ovaj film, možda čak u većoj meri komunicira sa srpskom kinematografijom skorijeg vremena, nego sa srpskim i društvom na Balkanu, možda bi logičnije bilo, ako se već biralo veliko glumačko ime, da se u ulozi oca našao Glogovac koji je neka vrsta našeg Toma Henksa – državni glumac za identifikaciju naroda sa tobož sebi sličnima, pritom posvedočeni otac, brat, stric, i generalno muško čeljade srpskih filmskih porodica. Ovako se, na ravni te komunikacije Srpskog filma sa srpskim filmovima, angažmanom Todorovića (koga u domaćim filmovima već neko vreme nema u bitnijim ulogama) proizvodi samo utisak vidljivog razgraničavanja tabora, pukog rivaliteta u filmskoj klasi koju autori filma žele da potcrtaju, ali sasvim bez pokrića.
Otuda je Život i smrt porno bande, po izboru glumaca, ali i po tretmanu motiva porno filmova, DB-a i svog viđenja društva, daleko dosledniji, pošteniji i precizniji. U slučaju Srpskog filma, stiče se pre svega utisak ogromne želje da se napravi neko ženeovsko ludilo u kom, tobož gledalac neće znati šta ga je snašlo. Međutim, ono što se dešava nije iskidana svest nekoga ko je stupio u haotični paralelni svet, već uglavnom nabijala inspiracija ikonografijom horora kao takvog, pri čemu su junaci samo papirnate tvorevine zatočene unutar te inspiracije i primorane da se u njoj snalaze.
Kao glavni junak u filmu, Todorović je, nalik Vlalukinu u Milošu Brankoviću, odviše natrefljen da ga ceo svet, u ovom slučaju porno industrija, progranja. To deluje po malo usiljeno, odnosno potapanje junaka u paralelni, sve fantazmagoričniji i luđi tok stvari deluje neuverljivo. Takođe je neuverljivo zašto se Vukmir baš na našeg junaka nakačio, budući da porno filmovi čije isečke vidimo u filmu i ne pokazuju neki preterani talenat ovog junaka, pa nam tako ostaje samo da poverujemo onome što priča njegova koleginica koju igra Katarina Žutić – da je reč o velikoj porno zvezdi koja voli svoj posao. Ali, pošto je i Katarina Žutić slabo uverljiva kao junakinja, onda i ta mogućnost pada u vodu.
Celokupna ikonografija porno sveta, po kostimima koji su korišćeni, perikama, enterijerima, a potom i izgledu porno, a potom i snaf, filmova čije delove vidimo u Srpskom filmu, neujednačena je mešavina naivne rekonstrukcije i kempi, treš preterivanja kojima pokušava da se prikrije odsustvo one prvobitne potke sa koje dramatično junaci isklizavaju u ludilo. Pošto nje nema, ni u plasiranju porodice na početku filma, ni u plasiranju motiva zbog kojih se junak upušta ponovo u posao, onda jednostavno ceo film deluje kao puno buke ni oko čega.
Sa rediteljske strane, a tome u velikoj meri doprinosi i scenario, od trenutka kada film počne da se odvija kao noćna mora glavnog junaka, ostaje utisak da su autori želeli više da fasciniraju gledaoca svojim poznavanjem horor filmova svih vrsta, nego što su uobličavali svet svog filma. Oduševljenje i beskompromisnost koje se često navode po recenzijama i u intervjuima naprosto se ne vidi jer ga guše nebrojene fusnote i slike zarad slika.
Što se značenja filma tiče, zanimljivo je da je u vezi sa Srpskim filmom upotrebljeno više izraza tipa metafora, alegorija, društveni komentar, simbolika, društveni presek i ostalo, nego u vezi sa filmovima Hanekea, Mudisona, Akina, i svih ostalih festivalskih Evropljana zajedno. To me navelo na razmišljanje koliko je bilo koja vrsta direktnog obraćanja gledaocu na koje, svojim filmskim izrazom i pričom Srpski film pledira, uopšte moguća, ako se, brže bolje, fandom krugovi, filmski autori i kritičari, utrkuju ko će bolje da ga prevede na jezik uljudnosti i kulturnog napretka nacije. Da nam svima bude bolje i da, gledajući njihov film, naučimo da preživimo. Sa druge strane, oni koji su na film reagovali zgražanjem i prizivanjem Boga da pomogne srpskom narodu čiju sodomu i gomoru ovaj film najavljuje odnoseći već u napred nebrojeno dečjih umova i tela u pakao razvrata, teško da su pravi dokaz katarze koju je ovaj film planirao da nam donese. Ljutnja koja se kod njih javila i nebrojene svađe po forumima koje se, pre ili kasnije, opet završe u kretenizovanoj raspravi ko je sišao sa splavova, a ko sa Dedinja, a ko i sa splavova i sa Dedinja, i ko kome sme da soli pamet, koga treba u zatvor, a koga za predsednika, samo govore o tome da mesijanski pokušaji poput Srpskog filma očigledno promašuju svoju metu pošto samo pokreću rasprave koje već postoje: ko smo mi Srbi i kako to sa nama treba.
Jer, oni kao nukleus za preispitivanje, provokaciju i angažman, uzimaju porodicu računajući na tradicionalno srpsko društvo, a porno film i DB kao predstavu kontrole, prisile i ponižavanja čoveka. Ove su paralele toliko očigledne, i toliko teorijski spojene da, sročene filmskim jezikom, proizvode samo utisak predvidivosti. Sa druge strane, one su toliko po liku različite od lika onoga za šta stoje, da je to za šta stoje i ovaj put od njih sasvim bezbedno.
KoImaVišeod18GodinaIImaNalogNaJutjubuMožePogledatiTrejlerOvde