Black Moth Super Rainbow – Eating Us (Graveface)

Pošto je Tobacco prošle godine ostavio značajan trag u mom srcu sa albumom Fucked Up Friends, za koji i sa vremenske distance od (skoro) pola godine mogu da kažem da i dalje zaslužuje da bude tamo gde je (p)ostavljen na prošlogodišnjoj listi najboljih albuma nasdvoje, sa nestrpljenjem sam iščekivao susret sa njegovom matičnom grupom Black Moth Super Rainbow. Bojao sam se da se neće ponoviti Panda Bear priča – Person Pitch je za mene i dalje najbolje od svega što je iko ikad uradio iz Animal Collective trupe.

Eating Us neće pomračiti slavu Fucked Up Friends, ali ni ne ostavlja slepe mrlje u vidokrugu. Prepoznatljiv Tobacco zvuk je i ovde više nego prisutan i to ne treba da čudi, pošto je Black Moth Super Rainbow zapravo Tobacco sam. Naime, ovaj misteriozni umetnik koji ne voli intervjue, slikanja i publicitet i u svojoj „grupi“ prvo sve sam komponuje i odsvira pa tek onda pozove muzičare kako bi njegove kreacije mogle da se reprodukuju uživo.

Na ovoj ploči, rezultati su poprilično zbunjujući i zadivljujući u isto vreme. Tobacco je kompleksan umetnik u čijem se izrazu prepliću psihedelična i hip hop komponenta njegove ličnosti. Dok je ono što je potpisano samo njegovim imenom preteže na hip hop stranu muzičkog klatna, BMSR je prevashodno psihedelično iskustvo.

Gomila analogne elektronske opreme i nepopravljivo česta upotreba vokodera rezultiraju pomalo paradoksalnim ishodom koji je ujedno i najveća vrednost ove neobične ploče. Naime, iako je ovo nesumnjivo elektronski album, osećaj koji stvara prilikom slušanja je bez diskusije organski, gotovo naturalistički. Na mahove, ova ubitačna riznica songova podseća na rad grupe Air, ali je dakako mnogo sumanutija i „kiselija“, što je na ovoj skali vrednosti isključivo i jedino plus.

Šaputava priroda ovog izdanja bogom je dana za slušanje u večernjim časovima. Osećaju pomerenosti kumuju i reči pesama koje na prvu loptu liče kao da su izvučene iz bunara podsvesti, da bi se daljim vučenjem konopca uhvatio njihov meta-smisao.

BMSR su ovim izdanjem potvrdili svoj kultni, pomereni status koji će sigurno privoleti više ušiju oko njihovog rada. Ovaj album se sasvim lepo uklapa u teoriju koju sam nedavno imao prilike da pročitam po kojoj je pad američke moći u svetu u korelaciji sa gotovo pastoralnim zvucima sa ploča već pominjanih Animal Collective. Posmatrano iz te perspektive, ne čudi da Tobacco oseća da je ovo njegov trenutak pa je uporedo sa ovom pločom najavio još jedan album pod svojim imenom, na kome se nalaze snimci matori po deset i više godina, i on će najverovatnije uskoro biti seciran na ovom mestu.

The Low Frequency in Stereo - Futuro (Rune Grammofon)

I taman kad pomisliš da je vasceli indi-rok puvnuo u korporativni čabar pojavi se nešto ovako lepo skockano, fino i prijatno za slušanje. Pravi indi rok.
The Low Frequency in Stereo (TLFiS) je skupina neobično izdizajniranih norveških dečaka i devojčica za koje bi na nečuveno čovek pomislio da sviraju neku dosadnu njanjavštinu ili isprogramirani bes. Srećom, do ovog benda se dolazi tek kada se čuje šta ima u ponudi, pa se onda, eventualno, zadovoljni slušalac odluči da vidi kako dotične persone izgledaju.
Dakle, iako me ubeđuju u suprotno, nije sve popjulariti kontest, uteha je da ima nas na ovom svetu još uvek u dovoljnom broju koji suštinu stavljaju ispred imidža. Kako se da primetiti po koncepcijskom usmerenju ove ploče, ta suština je iskidana i iscepkana na komadiće ali je i dalje prisutna.
Može se reći da je Futuro neka vrsta zvučnog almanaha, novine koje će tek neki pročitati od početka do kraja, dok će se drugi zadržati na omiljenim rubrikama. Kristalna i ispeglana produkcija momentalno otkrivaju motorički preciznu i detaljnu kraut kičmu na koju se sasvim lako presađuju raznovrsni organi drugih fela te tako ovde imamo i čistokrvni happy-indi (prvi singl Starstruck), sving, post-rok, vidno obeleženi hinduistički ukrasi... Futuro je indi-kraut mish-mash bojanka koja je uporediva sa biserom sa početka godine - prvencem Škotlanđana The Phantom Band , ali je pitkija i vedrija od njega, čemu verovatno doprinosi i muško-žensko višeglasje kao još jedan zec iz bogatog šešira ovog ostvarenja.
Futuro prođe za tili čas, a daljim istraživanjem iznova se otkrivaju novi detalji koji dodatno pojačavaju povoljan utisak o ovom izdanju. Suprotno pop postulatima, ovo nije proizvod za jednokratnu upotrebu, pa stoga dobijamo paradoksalni efekat koji nekolicini nas produžava krhke živote.

Mesečni ciklus Džeka Bauera

Iako izbegavam, da gledam serije, jer su me neka iskustva poučila da ću, kad jednom počnem, postati manje gledalac, a više talac, zarozani penzioner koji stari sa svojim likovima posut mrvama večernjih obroka i pepelom sopstvenog leša koji gleda kako mu mozak i duša pasu na obližnjem parkingu a vreme prolazi, sa velikim zakašnjenjem i oklevanjem počela sam da gledam seriju 24. Trenutno sam u fazi apstinencije i imam ozbiljnu dilemu da li da i dalje gledam, iako znam da me čeka još pet sezona, a da jedan dan agenta Džeka Bauera traje mojih nedelju i po dana, čini mi se kao da se upuštam u krajnje nesigurnu, sadomazohističku vezu koja nikuda ne vodi. Pogotovu što znam da će Toni Almeida, moj omiljeni junak da zagine u nekom trenutku, što ne znam da li želim da vidim, niti znam kako će serija da izgleda bez njega.

Sve u svemu, zastala sam. Još tokom prve sezone zapalo mi je za oko sa koliko su pažnje urađeni ženski likovi u ovoj, ako to još uvek postoji, prevashodno muškoj seriji. Već tada, učinilo mi se da su one manje dobro urađeni pojedinačni likovi, a više proizvd jednog toka misli koji sa svakom novom junakinjom u obzir uzima prethodnu. Žene se u seriji 24 nadovezuju jedna na drugu kao teze i antiteze formirajući specifično žensko pleme – svet unutar sveta Džeka Bauera. Plima i oseka koja vlada serijom 24 i koja odnosi stare i donosi nove junake poseduje posebnu pravilnost kada je reč o ženskim likovima. Za razliku od muškaraca koji se pojavljuju isključivo prema potrebama zapleta, te su proizvod logike radnje, žene se pojavljuju prema nekoj drugoj logici – kao čista značenja. Naravno, palo mi je na pamet da ovo moje ubeđenje (gotovo očaranost ovakvim ženskim menama u seriji 24) možda potiče otuda što većinu ženskih uloga (izuzev uloga Bauerove supruge i ćerke) u seriji 24 mogu da igraju i muškarci (recimo, ulogu teroristkinje Meri Vorner, Bauerove jatakinje Kejt Vorner, dobre vile CTU-a, Mišel Farel itd.), te da mi sama činjenica da ih igraju žene stvara višak iščekivanja i neku vrstu začudnosti. Ali, ako se bolje pogleda, dame na ovim mestima nisu tu samo zarad stvaranja šarenila, niti zarad feminističkog istupa (eto, i žene rade kao agenti, teroristi itd.), već radi posebne dvosmernosti same priče u seriji – jer svet iz kog one dolaze sadrži poseban kod.

U većini slučajeva, on počiva na činjenici da Džek Bauer u najključnijim trenucima svoje potrage zavisi od žena. Iako u svakoj od konkretnih situacija, njegova akcija zavisi od junakinja sa obzirom na položaj na kom se nalaze (njihova dramaturška uloga), Bauer u svakoj od tih situacija učestvuje u posebnoj bici koja je samo na prvi pogled sadržana u konkretnom zapletu i akciji.

Jajašce ovog kolopleta sa ženskim likovima posejano je još u prvoj sezoni i predstavlja neku vrstu kanona koji se potom primenjuje, razrađuje i grana u drugoj sezoni. Nukleus čine Nina Majers, najbliža saradnica i poverenica, u prošlosti i ljubavnica Džeka Bauera spram njegovog porodičnog gnezda – supruge i ćerke. Iako se privremeni raskid između Džeka i Teri Bauer dogodio u prošlosti, kao i njegov život sa Ninom Majers u periodu raskida, repovi se vuku tokom svih 24 epizode da bi se pokazali kao fatalni.

Činjenica da je gnezdo razoreno u prošlosti, prevashodno zbog Džekovog celodnevnog posla tajnog agenta, te da je, u jednom trenutku zamenjeno ženom koja deli Bauerove poslovne tajne i teret opasnih zadataka, ukazuje na stalnu rastrzanost unutar lika Džeka Bauera. Budući da se predomislio, te da prva epizoda prve sezone počinje sa njegovim povratkom kući i pokušajem obnavljanja porodice, te potiskivanjem Nine Majers na mesto najpouzdanije saradnice i poverenika koja hladno kontroliše svoje emocije prema Baueru (što će se pokazati kao savršena maska) tokom cele serije funkcioniše kao posebna podvojenost u liku Džeka Bauera: svaki put, on pokušava da pobedi sve, da reši probleme, ali i da sačuva porodicu kao neokrnjeno gnezdo u koje može da se vrati. Ova želja se svaki put obnavlja i njen nosilac, nakon smrti Teri Bauer koju, nimalo slučajno, ubija baš Nina Majers, u drugoj sezoni postaje ćerka Kim Bauer.

Otuda, iako uobičajeni motiv u akcionim filmovima – nalaženje najslabije tačke glavnog junaka kako bi bio ucenjen, u slučaju Džeka Bauera postaje dublji motiv. To što su isprva Teri i Kim taoci terorista koji prete Baueru, nije samo motiv koji pojačava napetost i stavlja junaka u tešku situaciju. U drugoj sezoni Kim nije talac direktnih Bauerovih oponenata, ali jeste u opasnosti i stalno izmiče Bauerovim pokušajima da je drži na sigurnom. Tako, u obe sezone Bauer pokušava da stigne neprijatelje, ali i da stigne suprugu i ćerku koje mu izmiču kao neko obećanje jedinstva, zajedništva, muško – ženske ravnoteže.

Nina Majers – mislim da ova žena ne nosi džabe prezime čuvenog serijskog ubice. Najintrigantniji lik u prvoj sezoni serije, Nina je možda najuspešnije izvedena antifeministička teza – da su žene uvek žene. Makar bile na ravnoj nozi sa muškarcima, makar jednako uspešno radile isti posao kao i oni (u ovom slučaju, odlična agentica CTU-a, kojoj se ne može zameriti manjak inteligencije, spretnosti i hrabrosti), pre ili kasnije, njihovi motivi sikću iz legla uzburkanih emocija koje se odnose na muškarce. Zapravo, čini se da je Nina Majers do te mere pokušavala da bude profesionalna i da stoički podnosi činjenicu da je ostavljena, da je u prilici da Baueru pomaže da suprugu i ćerku smesti na sigurno, da je svoj ženski deo morala da izživi na kriminalni način postajući izdajnik CTU-a, SAD-a – hladno oružje u rukama terorista. Terorizam se ne samo na ovom mestu pojavljuje kao isključivo ženski element, jer će taoci stranih, pretećih snaga koje se nadvijaju nad SAD-om, predsednikom, pa i Bauerom posredno, i u drugoj sezoni pokazati kao žene koje kroz ovakve dementne akcije odlaze u antidržavno podzemlje kao u podzemlje svoje potisnute ženstvenosti i devijantne supstitucije porodice.

U drugoj sezoni, Nina Majers, do tada najbliža Bauerova sardnica, pojavljuje se kao hladna, preteća sila koje se Bauer plaši, koju želi da kazni, te nije čudno što njeno saslušanje postaje neka vrsta obračuna sa najvećom pretnjom u svetu potisnutih emocija u kom živi Džek Bauer.

Šeri Palmer – drugar koji mi je preporučio seriju ne uspevši da se suzdrži od najvećeg spojlera koji sam u životu čula, koji u velikoj meri obesmišljava moje gledanje ove serije, ali pitanje smisla odavno je nekako počelo da mi izmiče baš kao jasna linija između muškaraca i žena u seriji 24 te ga, čini mi se, ili grčevito učitavam ili potpuno potcenjujem što me sve više udaljava od istine, dakle taj momak, rekao je za Šeri Palmer, prvu damu u seriji, koja se za to mesto bori na ne preterani damski način: „sve vreme sam hteo da zadavim tu kučku!“ Neka ove reči uđu u zapisnik suđenja ženama iz serije 24, budući da je Aleksis iz Dinastije, antologijska kučka, malo dete za Šeri Palmer čija je omiljena rečenica: "ja to radim za tvoje dobro." Naime, ono što važi za Ninu Majers, važi i za Šeri Palmer, samo s duplom pregradom. Šeri krvari kolko i Nina Majers, samo koristi neke baš ultra invinsibl, pa doći do njene ženske srži predstavlja pravu muku. Ona nije dvolična, niti ima jedan fiksiran plan, već ima bezbroj lica koja se kameleonski transformišu. U više navrata, čak i gledaoca dovodi u sumnju da li se promenila i „shvatila gde je grešila“, što, naposletku, samo govori o gledaočevim očekivanjima da žena jednom mora da nauči. Šeri je, u tom smislu, tvrd orah. Nije za bacanje činjenica da Šeri biva saterana u ćoše tek kad se susretne lice u lice sa Džekom Bauerom pred kraj druge sezone, te da tada njena hrskavičava i savitljiva masa postaje kost koja se da oglodati. Kao da Bauerova sudbina nije samo da bude narodni heroj i uzdanica predsednika Palmera, već i da bude akter i očevidac priznanja svake žene grešnice. Šeri je zanimljiva i stoga što sa pozicije koja deluje gotovo kao ukras (žena predsednika SAD-a) deluje kao nepresušna otvaračica Pandorine kutije proizvodeći gotovo oralnu fiksaciju na laž, na bezbrojne opne pretvaranja koje valja sljuštiti da bi se ukazalo lice koje iza njih stoji.

Teri Bauer – samo ime kaže, supruga Džeka Bauera. U jednom trenutku, saslušavajući Ninu Majers u drugoj sezoni, Bauer joj otežava muke podsećajući je kakvu je ženu ubila, rečima (parafraziram): posmatrao sam je kako se na ulici obraća jednoj starici koju ne poznaje i divio sam se sa kakvom lakoćom i toplinom, bez straha priča sa strancima, eto takvu ženu si ubila! Teri je neka vrsta pozitivnog primera i predstave sna o pravoj ženi: spremna da se žrtvuje bez zadnjih motiva, brižna i spremna da oprosti izlete u preljubu, krhka, bez znanja o široj slici, uljudna, suzdržana... I mrtva.

Njenu ulogu, po svemu sudeći, pokušava da preuzme Kejt Vorner u drugoj sezoni, što ostaje da se vidi ako dozvolim da i dalje ostanem talac serije 24.

Kim Bauer – ćerka Džeka Bauera. Zapravo, u ovom slučaju, reč je o novoj generaciji žena koje odrastaju sa genom Džeka Bauera u sebi, pa su, samim tim, iskrene, hrabre i neka vrsta obećanja produžetka života Teri Bauer.

Džejmi Farel - već u startu obeležena kao dvolična, tako što na posao u CTU dolazi odevena za izlazak, jer nije ni slutila da državi prete teroristi pa je onako s vrata požurila da obavlja svoj posao. Da su muškarci uvek odeveni za akciju, dok ženski socijalni život ipak zahteva neku vrstu transformacije, Džejmi će dokazati do kraja prve sezone kada se ispostavi da je potplaćeni izdajica, a da su motivi za izdaju krajnje prizemni – položaj samohrane majke ne dozvoljava joj da bira između države i državnih neprijatelja. Ovu razinu prelaze sve žene u seriji i svaka se dovija na svoj način te za to biva propisno kažnjena ili nagrađena. Recimo...

Mišel Desler – na sličnom odevnom primeru kao i Džejmi, pokazuje upravo suprotno. Ona odbija da se presvuče čak i kada je odeća na njoj krvava što ukazuje na njenu transparentnost i požrtvovanost. Za nagradu, dobija najprincipijelnijeg junaka u seriji – Tonija Almeidu.

Alberta Grin i Lin – Ove dve principijelne i autoritarne žene pokazuju da ženski mural koji predano i gorostasno narasta u seriji 24 pokriva sve tipove kože bolje nego bilo koji woman friendly kozmetičar. Reč je o izuzetno principijelnim ženama čija je greška u tome što slepo slede pravila. Alberta koja u jednom trenutku biva postavljena za šeficu CTU-a, spoj je lepote jedne Šade i hladnokrvnosti sa kojom se izriče crno-bela istina jedne Sfinge. Njen problem je zaslepljena vera u funkciju koja joj je, na putu do stolice oduzela žensku intuiciju i uzdigla je na kartonski tron sa kog ne želi bilo kakvu saradnju. Samim tim, njena hladna lepota lišena je svakog seksepila i osuđena da, kao što ju je sistem smestio na tu poziciju, da je u jednom trenutku, tako nesvarljivu, istisne. Za razliku od nje, pravedništvo predsednikove pomoćnice Lin koja pokazuje zavidnu lojalnost od nje čini tek posrednicu između predsednika Palmera i svih koji žele da mu naude. U funkciji državnog prezervativa, Lin će da ga ispuši, pradoksalno, baš zato što nije dovoljno zla i dvolična.

Naposletku

Meri Vorner – teroristkinja iz buržujske kuće. Očigledno je da autori serije plediraju na odsustvo majke u životu Meri Vorner kao okidač za njeno uplovljavanje u terorističke vode i plotovanje protiv američkog društva. Kao i ove žene gore i Meri pokušava da pronađe svoje mesto pod kapom društva nad kojim bdi Džek Bauer. Međutim, budući da se njen otac u slobodno vreme bavi hobijem tajnog agenta CIA-e, a sestra Kejt Vorner ubrzo postaje najbliža saradnica Džeka Bauera, Meri Vorner je neka vrsta žene bez zadatka. Preostaje joj samo da se uda. Upravo u trenutku priprema za njenu svadbu, ispostavlja se da Meri nije bledolika, plavokosa mlada na vrhu torte, već sjebani masovni ubica na vrhu ledenog brega. U njenom odbijanju da prizna gde je bomba iako je pritiskaju Džek Bauer i novoosvojena žena od poverenja, Kejt Vorner, jasan je otpor lude Nine Majers, žene koja odbija da oda svoju tajnu i odveže čvor pred Bauerovom željom da otkrije istinu i sa novom ženom ode u zalazak sunca. I tako se krug ponovo otvara.

Svaka 24 sata Džeka Bauera imaju svoj mesečni ciklus. Čuvajte se.

(Nastaviće se... možda)

Death - ...For the Whole World To See (Drag City)

Zainteresovanost za pitanja reinterpretacije istorije savremene muzike prilično su dobar pokazatelj da je individua nepovratno zaražena elektrifikovanim klicama. Iz daljine slike su jednostavne i sažete. Primicanjem vidokruga primećujemo sve više gustih pora finog tkanja ispod uglačane površine. E jedan takav bod koji je do sada falio pripada grupi Death.

Ne, nije reč o utemeljivačima death metal žanra sa Floride predvođenih pokojnim wizardom Chuckom Shuldinerom, ovi momci crne puti (braća Hackney) stižu iz veselih sedamdesetih i obitavali su dosta severnije - u čeličnoj metropoli Detroitu. Bez previše ambicija, oformili su bend kako bi dodatno ubrzali i energizovali tada najsoničnija garažna iskustva na tržištu potpisanih imenima grupa Stooges i MC5.

Ali kao što to obično biva kada se korporativne zmije umešaju u priču, ovaj album je dugo čamio sklonjen od očiju javnosti. Momcima je brzo po osnivanju 1975. ponuđen ugovor, ali uz jednu klauzulu ispisanu sitnim slovima u kojoj je stajalo da bi bilo bolje da se odreknu svog škakljivog imena. Suprotno tržišnoj logici, kompromis u vidu savijanja leđa nije došao u obzir i tako je Death sa samo jednom singlicom iza sebe potonuo u mrak prošlosti, a neki od braće Hackney su se zatim otisnuli na put jedinstva sa Bogom, svirajući u gospel bendovima.

Više od tri decenije kasnije, nakon što je jedan od članova benda na tavanu našao demo snimke došlo se na uvek isplativu ideju unovčavanja prošlosti čime se opet potvrdila ona stara koja kaže da je pravda spora... ali dostižna.

I doista, šta god pročitali iz pera mrzovoljnih kritičara koji svoj posao shvataju kao trening nepotrebne strogoće nadomeštajući na taj način manjak istinskog stava, ovo pronađeno blago zaista pruža dragocene uvide u zanos, neiskvarenost, naivnost i silinu tadašnje rok scene. Od zagrevanja u vidu uvodnih Keep on Knocking i Rock-N-Roll Victim preko atraktivnih zakucavanja kakva su You’re A Prisoner i Freakin Out do vitalne rok muskulature na tragu Thin Lizzy kakva je Where Do We Go From Here te najviše klase demonstrirane u završnoj Politicians in my Eyes, nivo adrenalina ne napušta podeoke crvene boje.

Zub vremena nekim pločama ne može ništa.

Gun Outfit – Dim Light (Post Present Medium)

Daleko od svih meta-narativa i klasifikacija, primalni krik rokenrola odvajkada je bio sakriven u jednostavnoj potrebi da izađeš na scenu i podeliš svoju nutrinu sa svetom. Avaj, jednostavne stvari je po pravilu i najteže izvesti, no kada to nekom pođe za rukama i grlom, praznik može da počne.

Upravo je to slučaj sa ovim mini-LP izdanjem sastava Gun Outfit koji nam stiže iz prestonice riot grrrl pokreta Olimpije u državi Vašington, mesta koje je i Kurt Cobain svojevremeno rado posećivao pre nego što je otišao na korporativni put bez povratka. Konačnosti na Dim Light nema, reč je o izdanju koje nadilazi trenutak umešno ga transponujući u večnost.

Postoji jedna linija u porodičnom stablu američkog rokenrola čiji je najnoviji izdanak upravo ovo izdanje. Pođimo od Velvet Underground i njihovog beskrajno arogantnog lidera Lou Reeda. Rodoslov se zatim seli na Zapadnu obalu do punk iskustava grupe X, pa u cik-cak na drugu stranu kako bismo upisali i Husker Du, Dinosaur Jr. I Meat Puppets, puštajući da senka Sonic Youth lebdi iza čitavog rodoslova.

Dokinuši rodnost, vraćamo se na početak i spajamo ga sa krajem – slično Velvetima i Jutovcima i ovde je polna ravnopravnost proizašla iz potrebe, a ne konvencije. Prepleti muško-ženskih glasova daju ovom miniju sjaj dubine i zaokruženosti.

Uprkos činjenici da se i u rokenrolu sadašnjice, kao i u ostalim mitološki natopljenim relikvijama, svi kunu u bolju prošlost, ne sećam se kada sam poslednji put čuo eksplozivnije izdanje od ovog. U furioznih 27 minuta spakovano je deset numera od kojih se ne zna koja je više nabijena energijom, emocijom i rešenošću da se porazbijaju svi zidovi.

Dovoljan je samo jedan tretman izloženosti izvoru zvuka radi provere ovih teza, a magija jednostavnosti će se pobrinuti za ostalo.

O kritici i vređanju

Ne kaže se džabe: na mrtvog vuka i zecu se diže. U poslednjih nekoliko godina, isprvo stidljivo a onda sve otvorenije, ova dubokoumna poslovica primenjiva je i na polju samo-ruženja srpskog nacionalnog identiteta. Ono što je problematično je da ovakvu praksu mahom ispoljavaju uglavnom oni koji se najglasnije zalažu za poštovanje drugih naroda. Nameće se pitanje koje vapi za nepostojećim odgovorom: kako poštovati druge ako ne poštuješ sebe?

Dakle, na delu je simulacija kritike, u kojoj se jedinke vođene samozvanom elitom prosto utrkuju u novoustanovljenom sportu ruženja i prikazivanja što degutantnijih detalja naše svakodnevice. Slike krezubih ljudi, hronične nepismenosti, raspalih autobusa ili devastiranih autoputeva valjda imaju ulogu istovremenog iskazivanja individualne kritičnosti i nekakvog uvida u „realno“ stanje, kao da je ovo jedina zemlja u kojoj se može naići na takve prizore. Mudrija polovina nasdvoje odavno je ispalila sintagmu koja može poslužiti kao početni aksiom cele ove priče: „Dobronamerna kritika nikada ne zvuči kao uvreda.“

No, za deo naše samozvane elite ofarbane reformskim bojama granica na kojoj kritika prelazi u uvredu kao da ne postoji, a u dobronamernom duhu možemo i da se nadamo da je mnogi dobri ljudi nisu ni svesni. Ako kao pripadnika elite označimo nekoga ko svojim originalnim uvidima baca drugačije svetlo na realnost koja nas okružuje, inspirišući umove na ispaljivanje kapisla duhovnosti, dolazimo do poraznog saznanja da Srbija zapravo ni nema svoju elitu. Oni koji se za elitu izdaju, idu linijom manjeg otpora, diferencirajući sebe od naroda kome pripadaju tako što tom istom, u dobroj meri izludelom narodu bacaju dodatnu prašinu u oči. To je veoma lak put u kome nema ni poetike ni inspiracije a ni boljitka. Tu se više radi o isticanju belih tačaka na crnoj pozadini, gde samolegitimišuće jedinke kao da uživaju u nesreći u kojoj žive jer im ona pruža mogućnost da, kao, postave sebe kao pozitivan pol u odnosu na one koje ruže i od kojih se ovim simulatornim činom odvajaju, a zapravo samo parazitiraju na lešu sa sečivom u rukama. Narod, naravno, ne može da odgovori na takve niske optužbe koje nisu dostojne jednog intelektualca.

Uzmimo primer sveže objavljenog teksta Svetislava Basare kao paradigmatičan primer ove teze. Čisto da se zna, Basara je jedan od onih sa kojima se gotovo nikada ne slažem, ali zato često uživam u njegovim literarnim naporima. Ovog puta, slavom i nagradama ovenčani pisac pokušao je da da svoje viđenje uzroka koji dovode do rastakanja srpskog nacionalnog bića koji kao svoju posledicu ima rastakanje državne teritorije.

Već ta početna teza je dovoljna da ne sumnjamo u iskrenost Basarinih namera. No, kao što je već rečeno, ni ovaj tekst ne uspeva da zadovolji poetske i originatorske kriterijume, gušeći se u močvari samozadovoljstva i pritom upirući svoj blatnjavi prst u lake mete čime poništava ustanovljenu granicu između kritike i uvrede. Sve ono što autor pripisuje narodu kao bumerang se vraća njemu samom, te sa priličnom izvesnošću možemo tvrditi da je Basara ovog puta podlegao šićardžijskoj logici koju bi da pripiše drugima, kojima inače, hteo-ne hteo, i sam pripada.

Na ovoj tački otvara se pitanje uloge intelektualca u savremenom srpskom društvu. Ko ima pravo sebe da nazove tim imenom? Ko je taj koji tom titulom zaslužuje da bude nazivan? Po našem skromnom sudu, put ruženja je izraubovan i ne doprinosi nikakvom napretku na koji se pozivaju oni koji njim najradije hodaju. Nasuprot tome, uloga intelektualca je da prosvetli i pročisti, da poduči i inspiriše nemirne duhove – da ih izvede na neki drugi put – put nade i spokoja, put na kome vladaju dobro raspoloženje i ljubav, koji je obično motor ovakvih putešestvija. Prava ljubav je kad voliš uprkos svesti o nedostacima objekta/subjekta tvoje ljubavi. Reč je, dakle, o prevazilaženju.

Sopstvenim primerom, intelektualac svedoči o svojoj moralnosti i čistoti. Izdvajajući se, on skreće pažnju na mogućnosti, izbegavajući utabane staze. Istinski intelektualac ne hodi po gazovima dobrano obeleženim tragovima stopala – on stupa u nepoznato obasjavajući put onima koji žele da ga prate. A čak i među krezubim, izludelim i neprosvećenim srpskim narodom sigurno ima takvih jedinki. Ima ih mnogo. Treba ih samo isprovocirati blagom rečju i pouzdanim putokazom koji se može sažeti u kurs o ispravnom a ne poželjnom mišljenju. Drugim rečima, bitnije je „kako“ a ne „šta“ misliti.

Na žalost, premalo je pravih vodiča, a i oni su skrajnuti na margine u sveopštoj medijskoj histeriji poništavanja nacionalnog identiteta i povampirenju jugonostalgičarskog sentimenta, u kome su procesi srpskog samo-ruženja uvek imali pouzdan oslonac. Čak ni SFRJ, koja se u nekim, fanfarama osenčenim krugovima, izdaje za primer blagostanja ni u svojim najdotiranijim vremenima nije uspela ni da primiriše vodećim zemljama ovog sveta po osnovnim ekonomskim parametrima, te je stoga jasno da podgrevanje ovog državnog leša u novonastalim okolnostima i nema drugih osim negativnih aspekata na celokupno srpsko nacionalno biće u povlačenju ili čak nestajanju.

Sve ovo naravno ne znači da argumentovana kritika nije poželjna. Naprotiv, ona je preduslov da Srbi stanu rame uz rame sa najrazvijenijim nacijama sveta, od kojih će ih uvek odaljavati nepostojanje kolonijalnog iskustva. No, to se može reći i za mnoge nadiruće nacije u ovom trenutku – primeri Južne Koreje, Brazila i Finske su dovoljno upečatljivi. Nijedna od tih nacija nije poništavala svoj identitet zarad progresa, koji je u njihovim slučajevima evidentan. Nema razloga da tako ne bude ni u slučaju Srbije, i nema razloga da Srbe bude sramota svog porekla, naprotiv, oni su u mnogim stvarima i procesima bili regionalni pioniri, a iako u medijski zatrovanim očima tako ne izgleda, to je slučaj i sad. Neruženje je početni korak na putu ka poželjnoj budućnosti u kojoj će nacionalni žig biti garancija svetski priznatog kvaliteta, kao što je to slučaj sa onima na koje se ugledamo, a koji inače ne štede svoje resurse i energiju u ulepšavanje slike o sebi samima. Ne znam zbog čega bismo mi onda bili izuzetak u čitavoj toj priči.

Premijera Glorije Skot

Danas, u 18 i 32, na 2. programu Radio Beograda , biće emitovana premijera radio drame "Pustolovine Glorije Skot", prema zbirci priča Mime Simić koju je za radio adaptirao Ivan Velisavljević, a režirala Staša Koprivica. Traje pola sata i ja se baš ponosim ovom emisijom.

Doc Zone - Porndemic (CBC Canada)

U svojoj novopronađenoj ljubavi prema televizijskim sadržajima, nabasah na emisiju Porndemic kanadske televizije CBC. Film Robina Bengera na do sada neviđeni način prikazuje svet internet pornografije.
Već u prvim minutima saznajemo da je tzv. "adult business" zaslužan za brojne načine plasiranja sadržaja na netu, koje danas smatramo za normalne i opšte prihvaćene. Video-streaming, ostavljanje komentara, notiranje favorita - sve je to izmišljeno zarad publikovanja digitalne golotinje. U toj priči, prvo su kratkih rukava ostali stari magovi pornografije poput Lerija Flinta, za vreme čijih izjava za svaki slučaj ide titl jer čovek jedva govori.
Pošto je, citiramo Flinta "Duh pušten iz boce i neće biti vraćen", sada se vodi rat između prve i druge generacije porn-net biznismena - onih koji naplaćuju svoje usluge i onih drugih, koji eksplicitne sadržaje nude besplatno. Prema ekonomskim zakonima, džabe-likovi polako preuzimaju tržište, a plaćenima (jednog od njih intervjuišu na njegovom ranču na bog-te-pita koliko hektara, tu je štala sa konjima, sve to zarađeno putem neta) ostaje samo da prete tužbama.
Svoju ispovest pruža i jedan kanadski tužilac koji se bavi internet kriminalom iz čijih izjava jasno vidimo tačnost gore citiranih Flintovih reči. Biznismeni iz ove branše kažu da se sve liberalizovalo tokom Klintonove vladavine i da je postojala izvesna bojazan da će se to promeniti sa dolaskom Buša na vlast, pošto je on uživao podršku određenih klerikalnih krugova kojima su sadržaji za odrasle odvajkada trn u oku. Pornomani su onda rešili da testiraju novu vlast tako što su pustili najtvrđe moguće slike na Mrežu. Pogađate, ništa se nije dogodilo.
Tu se kompleksnost slike koju daje ovaj film ne iscrpljuje. Posećeni su i agenti koji na svojim skupim laptopovima prikazuju beskrajnu listu mejlova od žena zainteresovanih da uđu u porno biznis, tu su i bivše kurve koje sada rada "mnogo lakše i više zarađuju" mazeći se za galantnu gospodu pred veb kamerama, a posebno je obrađen i problem navlačenja na porno sadržaje tako što zaštićeni "svedok saradnik" priča o tome kako mu je pornografija zamalo uništila brak.
Priča se zatim seli među one "čudnije nastrojene", pa tako gledaoci mogu da vide ljubitelje sado-mazohizma na delu, dok debeljuškaste gazde sajtova slavodobitno tvrde da je i ljudska mašta nemoćna da zamisli šta sve čoveku može da bude fetiš. Kako kažu - trenutno je u modi klovnovski fetiš i tzv. balon fetiš.
Jedna Kanađanka, psiholog, je sprovela istraživanje u Kanadi koje je tražilo odgovor na pitanje koliko su deca izložena Internet sadržajima za odrasle. Rezultati koje je dobila su, očekivano, bili frapantni, ali kada je poželela da nastavi i proširi svoje istraživanje dočekao je hladan tuš. Naime, niko, ni iz države, ni iz privatnog sektora, nije bio voljan da pruži potrebna finansijska sredstva. Prema podacima iz emisije, evropska deca su još ugroženija od američke, jer mobilne telefonije sa starog kontinenta nisu stavile zabranu sadržaja ove vrste u svojim mrežama.
Za kraj priče o ovoj industriji, za koju je u ovoj emisiji/filmu iznet podatak da obrće više love nego filmska i muzička industrija zajedno, završna reč je data porno-futuristima. Naime, na sajtu Red Light Center nalazi se video igra u kojoj možete da kreirate svoj lik i u realnom vremenu srećete druge korisnike (preko 3 miliona!) radi virtualnog seksa na atraktivnim lokacijama poput noćnih klubova i bazena. Tvorci ove igre kažu da njihov izum ima terapeutska svojstva, pohvalivši se da je njihov program/igra posebno popularna među vojnicima u Iraku i Avganistanu pošto im je to jedini način da budu sa svojim suprugama. Prikazane su i druge futurističke mogućnosti seksa na daljinu, tako da u skoroj budućnosti u širokoj potrošnji možemo očekivati naprave koje će verodostojno simulirati dodir.
Potpuno ludilo.

Karl Jaspers - Pitanje krivice (Samizdat/Free B92)

Osokoljen pričom priznatije polovine nasdvoje kako je za vreme njenog studiranja jedna politički veoma angažovana asistentkinja podelila ovu knjižicu svim svojim studentima pa tako i njoj, reših da se bacim na nju, shodno mojim davnašnjim planovima. Listovi ove knjige, u stanju u kome je dospela do mene, ukrašeni su brojnim podvučenim i na druge načine markiranim rečenicama i pasusima. S razlogom.
Odmah sam se okanio nauma da vadim citate iz ove Jaspersove knjige, napisane neposredno po padu Trećeg Rajha, koji je za 13 godina svog postojanja piscu konstantno radio o glavi, što zbog njegovog neslaganja sa tom ideologijom, što zbog proste činjenice da mu je žena bila Jevrejka. Nisam vadio citate jer bi takav poduhvat završio prepisivanjem čitave knjige. Nevelika svojim obimom i bogata sadržajem, Jaspers je toplo i ljudski ispostavio račun verovatno najmračnijeg perioda nemačke istorije pripadnicima svog naroda .
Glavna crta ovog dela je stoprocentno Jaspersovo intelektualno poštenje u pristupanju najpipavijem od svih problema koji je, na sve ostale nedaće, tada snašao sluđene Nemce. On živo opisuje metež u nemačkom društvu nastao ulaskom Saveznika - ljude koji se za sitnu korist ulagaju novim vlastima, ljude koji agresivno priznaju svoju krivicu očekujući to isto od drugih, zgažen ponos nemačkog nacionalnog bića kao logičnu posledicu isfrustriranosti nastale nakon poraza u prvom svetskom ratu. Kako se ono kaže: "uspeh ima hiljadu očeva, neuspeh je siroče."
Kao pravi patriota, Jaspers poziva na razgovor i smirenost, na temeljno pretresanje posledica nacističke diktature, ali i uzroka koji su doveli do njegove pojave. Takvim metodom on hirurški precizno nalazi pukotinu koja dovodi do problema gigantskih razgovora - a problemi nastaju kao posledica nedostatka komunikacije. Željom da iznova počne taj proces, on u pogovoru napisanom 16 godina kasnije prenosi ocenu jednog svog prijatelja da je "Pitanje krivice" u vremenu svog objavljivanja, bila knjiga koja je podjednako namenjena Saveznicima kao i nemačkom narodu.
U svojoj detaljnosti, Jaspers je uspeo da od jednog namenskog dela stvori univerzalnu vrednost. Pravo je uživanje bilo pročitati ovu knjigu, koja sama po sebi nameće izvesne paralele sa sadašnjim srpskim trenutkom, koji bez obzira na ustupke i "poboljšanja", i dalje ostaje konstanta u našim životima.
Naravno, nacistička Nemačka i Slobina Srbija ne trpe poređenja u pogledu svoje prirode, osim po stepenu zgražavanja koje su proizvele kako u svetu, tako i na domaćem terenu. Tu leži i jedna, naoko mala, ali ipak suštinska razlika - dok je Hitlera sa vlasti skinula saveznička vojna sila, Milošević je otišao u istoriju zahvaljujući volji naroda.
Ta činjenica naravno nimalo ne skida odgovornost sa srpskog naroda, koji se zlonamerno pojavljuje već u uvodniku za ovu knjigu koji potpisuje neki stranac čije sam ime već zaboravio. Zbog takvih dušebrižnika, kako stranih tako i domaćih - politika i istorija na ovim prostorima i dalje ostaju emocionalne kategorije koje preprečuju ispoljavanje zdravog duha i razuma u promišljanju nedavnih istorijskih događaja. Zbog toga bi i ona nekadašnja asistentkinja i njeni sve brojniji istomišljenici trebalo (ponovo) da pročitaju "Pitanje krivice" jer , na primer, na stranama 40-41 stoji da "samo površna savest sebe proglašava nevinom. Uverenost u sopstvenu ispravnost priziva buduće ratove."

Rokumentarci vol. 3 (Black Metal: The Norwegian Legacy?/Wu: The Story of the Wu-Tang Clan/Afro-Punk)

Treći deo pregleda rokumentarnih dostignuća premazan je crnom bojom. Najtamnija nit povezuje dijametralno različita sazvučja pod zajednički imenitelj.

Počinjemo sa prošlogodišnjim delom Black Metal: The Norwegian Legacy? koje u svom fokusu ima otkrivanje misterije porekla najzločestijeg i najkontraverznijeg potpravca metalske muzike. Prvo što upada u oči je da je film, iako pomalo raspršen, dosta ozbiljno rađen.
Tu su intervjui sa nekim od bitnijih likova sa scene kao što je Garm iz Ulvera, Grutle Kjellson iz sastava Enslaved, jedan neidentifikovani član Dark Funerala (sve sa corpsepaintom), onda Amer iz Acherona koji priča u prijatnom ambijentu upaljenih sveća, Poljak iz Behemotha, Farani Tyr, Finci Impaled Nazarene (kojima, lepotom deficitarne, grupi metalke naoružane kožom i lateksom sede u krilu) Finntroll i Turisas, za koje nije baš najjasnije kako se stekli predispozicije za pojavljivanje u ovom filmu, imajući u vidu da je njihova muzika galaksijama udaljena od onoga šta u svojoj biti predstavlja blek metal.

Intervjui i izjave koje teku po nekom ne baš utvrđenom redosledu presecaju snimci živih nastupa bendova čiji članovi pričaju u filmu. Čini se da su ljudi koji stoje iza ovog filma mogli da se potrude pa da te pesme i potpišu, kako bi znali i šta, a ne samo koga slušamo.
Manje-više svi delovi blek metal mitologije su ok pokriveni, mada, iako nisam baš skroz siguran, ovaj film baš i nije najbolje sklopljen za neinicirane u ovaj kult. Čini se da je potrebno predznanje i emocija prema ovom žanru da bi film funkcionisao u glavi konzumenta. Kada su ti preduslovi obezbeđeni, gledaoca očekuju priče o geografskim preduslovima koji su doveli do rađanja norveške scene, sa sve pikantnim detaljima vezanim za piromansko/krvavu praksu koja ju je pratila u „mitskim godinama“.
Kako film odmiče, on se sve više udaljava od pitanja koje je u naslovu postavio sam sebi, pa tako imamo priliku da čujemo različita stanovišta o patriotizmu, nacionalsocijalizmu, satanizmu u blek metalu, dok oko hrišćanstva i nema baš puno neslaganja. Najviše mi se dopalo šta kaže Grutle iz Enslaveda: „Ljubav prema svom ne podrazumeva i mržnju prema drugom“. U jednom od hajlajta čitavog filma, Farani iz grupe Tyr nas upoznaju sa nesporazumom koji su imali sa nemačkim ogrankom Antifa, koji me je još jednom uverio da većina ljudi u svemu oko sebe vidi ono što želi da vidi, i da dežurni dušebrižnici/isterivači đavola nisu nužno srpski specijalitet.
Sve u svemu, vrlo interesantno, kako za fanove tako i za one druge, kojima će, u slučaju gledanja ovog filma, stereotipi o ovoj muzici biti u fatalnoj opasnosti.


Sledeća na redu je saga o bendu koji je underground ugođaj spojio sa komercijalnim uspehom i tako zauvek promenio lice hip hopa – naravno, reč je o sinovima Šaolina, sastavu Wu-Tang Clan. Film je režirao Gerald Barclay, koji članove benda poznaje iz mladosti, a sa njima je sarađivao potpisujući spotove Protect ya Neck i Mistery of Da Chessboxin’, koji i deceniju i po nakon nastanka figuriraju kao primeri nadmoći ideje nad budžetom.

Slično se može reći i za debi album grupe, mitski Enter The Wu-Tang: 36 Chambers koji je pravo niotkuda ušao u istoriju kao classic album hip hopa. Priča o devet em-sijeva koji su ucrtali Stejten Ajland kao do tada najmanje eksponirani deo Njujorka na mapu hip hopa, kao što reče jedan od radijskih di-džejeva koji su puštali njihove prve snimke u etar najvećeg grada Istočne obale, prikazuje ljude koji uprkos svemu „vole da rimuju reči“. I to je suština svega – ostalo dolazi kasnije, a nije malo – opet koristim citat iz filma – Wu-Tang Clan je iz osnova promenio pravila igre u hip hopu, prvi su dizajnirali sopstvenu liniju odeće, prvi u svetu hip hopa potrošili milion dolara za video spot, prvi shvatili da u svetu muzičke industrije možeš zaraditi novac jedino ukoliko imaš kontrolu nad onim što stvaraš.

Sada već legendarna priča o tome kako je bend imao ugovor sa Loudom, a svi ostali članovi sa nekom drugom diskografskom kućom, pa su pravo na Wu-Tang imali svi a zapravo niko spada u najlepše ispisane stranice istorije hip hop muzike. Stoga, ne čudi, što pri kraju filma kada se bend ponovo okuplja zbog povratničke turneje, u tour-busu 2006. spiritus movens benda RZA kaže: „Da, novac je glavni razlog održavanja ove turneje. Došlo je vreme da požanjem ono što sam posejao“.

Nije malo ljudi kojima nije jasan uspeh ove grupe, ali tu su brojni arhivski snimci koji sami za sebe svedoče kakav je ršum Wu napravio po Americi sredinom devedesetih – žurka povodom objavljivanja albuma na kojoj je maltene pola Njujorka, upsešne glave iz hip hop industrije koje isključivo biranim rečima pričaju o grupi te živi snimci na kojima se jasno vidi da apsolutno svi prisutni u publici znaju sve reči svih pesama – što je za jedan hip hop akt dostignuće ravno podvigu.

Najdirljivije poglavlje filma posvećeno je poslednjem periodu života najsumanutijeg člana grupe Ol’ Dirty Bastarda koji je nakon određenog vremenskog intervala provedenog iza rešetaka, umro pošto se skljokao na vratima studija. Neopisivo tužna priča o njemu otkriva manje sjajne aspekte bavljenja muzikom, tačnije precizne analize šta slava može da učini odnosima između ljudi koji se znaju čitav život. Njegova smrt kao da je trgnula članove benda koji su smogli snage da u godini objavljivanja ovog filma 2007, objave povratnički album koji nije ispod nivoa grupe ali je daleko od njenog zenita.
No, to ni u kom slučaju nije opasnost za karijere većine članova grupe, koji su se već snašli u drugim segmentima industrije zabave. Kao bonus ovog lepog filma tu je i spot za Protect ya Neck.


Za kraj, reč-dve o ostvarenju iz 2003. godine pod imenom Afro-punk. Kao što sam naslov kaže, ovaj film obrađuje prilično interesantnu temu crnaca u hardkor/pank okruženju a uglovi gledanja na ovaj fenomen variraju pa tako imamo i fanove i muzičare i aktiviste. Neobična montaža gde se izjave jednog ispitanika nadovezuju na drugog i tako u nedogled na početku pomalo izgleda sumanuto, ali do kraja filma potpuno opravdava svoje postojanje.
Film je većim svojim delom presek crnačkih iskustava u pank potkulturi. Kako jedan od intervjuisanih reče: For me, being a black man is already being a punk. Čujete li, crnci Evrope? Jedan drugi afro-panker, nešto kasnije u filmu, veli: Činjenica da sam crnac igra sve veću ulogu u mom životu što sam stariji.
Sa jedne strane žigosani bojom kože, a sa druge neprihvaćeni od većine onih sa kojima dele rasnu pripadnost, ispovesti crnačkih pankera otkrivaju tešku borbu sa porodicom i okolinom u osvajanju lične slobode, koji ti niko neće pokloniti. U jednoj od upečatljivijih izjava u filmu se kaže (parafraziram): „Mnogi misle da sam protraćio godine provedene u hardkoru, a ja dan danas mislim sve suprotno. To su bile godine učenja, jer su svi ti bendovi u svojim pesmama otvarali pitanja koja su imale snagu da zaokupe um i razviju ga.“ Tako se pank kao način mišljenja pokazuje kao moćno sredstvo u samoosvešćenja i ličnom napretku, te drugim fundamentalnim pitanjima čovekovog života, daleko od tričavih drečavih modnih konotacija kako ga na ovim prostorima (uglavnom) i dalje shvataju.
Intervjuisani su članovi grupa (tada još neafirmisanih) TV on the Radio, Dead Kennedys. Fishbone, Candiria, Cipher i mnogih mnogih drugih. Primetna je slast na usnama svih ispitanika kada se pomenu Bad Brains, najuticajniji hardkor pank sastav svih vremena.
Koliki je uspeh ovog filma svedoči činjenica da je prošle godine održan četvrti po redu festival koji deli svoje ime sa ovim ostvarenjem, a tu je i internet adresa. Neki novi crnci panka sada se lakše povezuju među sobom nego što je to bio slučaj u prošlosti.