65daysofstatic - We Were Exploding Anyway (Hassle)

Kad smo već dotakli Šefild u prethodnom postu, da brzinski recenziramo i ovaj album, novi u opusu benda koji dolazi upravo iz ovog grada. Nešto mi ne ide ove godine sa recenzijama albuma, evo imam ih bar 15 na lageru o kojima bih mogao da pišem, pa je ovo zgodna prilika da bar malo smanjim tu listu.
65daysofstatic je bend bez kojeg je nemoguće napisati smislenu istoriju instrumentalne muzike novog milenijuma, a u toj rekapitulaciji ključno mesto bi zauzimao njihov debi The Fall of Math (2004) kao eksplozivno osveženje od tihovanja stvaranih prigušenim melanholičnim gitarama, koje su tada vladale scenom. Umesto toga, Englezi su ponudili letalni koktel elektronike i rok muzike, istovremeno i dovoljno prijemčiv, a i prilično progresivan.
Uporedo izbacujući EP izdanja i neumorno koncentrirajući po turnejama, momci iz sastava su se još i držali na drugom LP albumu One Time for All Time, objavljenog godinu dana kasnije, a oseka ideja, oličena u blagom prelaženju u dens jato se mogla osetiti na Destruction of Small Ideas. Uprkos gostima poput Circle Takes the Square, već na tom albumu nije bilo ničeg suštinski novog u arsenalu živahnih Ostrvljana.
Avaj, tada sledi ključni potez - mesto predgrupe na evropskoj & američkoj turneji sastava Cure i momentalni izlazak iz žanrovske anonimnosti. Posle još jednog EP izdanja, grupa pravi pomalo neuobičajenu pauzu od dve godine (presečenu "živim" albumom iz Njujorka), da bi se sad vratila ovim albumom u kome od ranije izraženi dens elementi bivaju još jače potcrtani, tako da možemo govoriti da je Prodigy (još jednom) dobio svoje naslednike.
Mali problem se ogleda u tome što je Fat of The Land 1997. godine zvučao neobično sveže (a i danas zvuči OK), dok se tako nešto za ovu neumitnu eksploziju od albuma teško može reći, budući da je sklepana uglavnom od generički sklopljenog materijala sa posebnim akcentom na "rejvovanje". Da ne bude zabune, na ovoj ploči ima nekoliko pesama (otkad slušam muziku na mp3 plejeru sve mi je teže da popamtim naslove pesama) koje bih, kada bih ga slušao, voleo da čujem na radiju umesto nekih drugih, ali ne i da ih sam sebi pustim, a numeru Come to Me (i one smaračke posle nje) u kojoj je loopovan glas Roberta Smitha čak ni to. Problem je u tome što ovo nije muzika ni za kuću ni za grad, već za stadione, na koje, i kada odem, idem iz potpuno drugačijih razloga.

The Full Monty (Peter Cattaneo,1997)

Uživajući u svakoj sekundi ovog genijalnog filma, pitali smo se, onako samo za nasdvoje, kako to da domaća kinematografija nije u stanju da iznedri film kao što je The Full Monty, iako je većina pretpostavki tu. Radnička klasa je devastirana i za nju rapidno nema i neće biti posla, a imamo i humor koja nas krasi sve ove godine, koji se možda nekima i popeo na vr'... glave, ali se mora priznati da je sa nama šale nikad dosta.
I gde onda zapinje? Osim ranije iznetih, surovo tačnih početnih teza da većina ljudi koji se u ovoj zemlji bavi filmom nema baš puno veze sa životom u njoj, što rezultira neuverljivim scenarijima baziranim na neproživljenim činjenicama dođosmo do još jedne bolne istine. Naime, u Srbiji je umetnost luksuz i tako se i percipira, kao nešto što je per se strano narodu iz kojeg bi trebalo da potiče, dok je u Velikoj Britaniji umetničko izražavanje narodna stvar koja je predominantno na strani puka, jer iz njega dolazi, zbog njega postoji i njemu se obraća. Srpska umetnost jeste većim svojim delom (uglavnom površno) kritički intonirana prema srpskom narodu, i zato je, tako isforsirana i beživotna, tu gde jeste - sa Zonom Zamfirovom kao njenim najboljim (a zapravo retkim dobrim) izdankom u poslednjih xxx godina.
Za razliku od domaće skorojevićke prakse, u Ujedinjenom Kraljevstvu levičari, kao što je genijalno primetio AKVAMARIN, nisu gadljivi na reč socijala. Nažalost, to je slučaj na brdovitom Balkanu gde su ideološke karte izmešane, pa su levičari zapravo najgrđi desničari, a desničari jedini istinski revolucionari koji u nedostatku sistema protiv kojeg bi se borili, moraju taj isti sistem da stvore, jer on, činjenica, ne postoji već decenijama, osim tamo gde ne treba - npr. kada neki jadnik bez leđa treba da dobije preko pičke samo zato što je bio Srbin petkom ili da se bimbo ćerkica nekog lokalnog mudonje, naravno školovana u inostranstvu od "pošteno zarađenog" taticinog kapitala, još poštenije zaposli.
Zato smo u nedostatku domaćih ostvarenja koja bi umetnički/sa ukusom hvalili i bodrili srpskog "malog čoveka", prinuđeni da uživamo u britanskim iskustvima. The Full Monty zatiče šestoricu nezaposlenika iz Šefilda, nekadašnje industrijske žile kucavice Velike Britanije, a onda groblja radničke klase usled procvata tercijarnog ekonomskog sektora, kako su prinuđeni da progutaju ponos i probaju da dođu do preko potrebne love bavljenjem muškim striptizom.
Ova urnebesna komedija je osim svojih humanističkih i socijalno-političkih aduta (sličan onima koji krase npr. fenomenalnog Bilija Eliota) ujedno i fantastičan uvid u krizu muškosti koja potresa Zapadnu civilizaciju u prethodnih pola veka. Na prvi pogled smešna, ovo je zapravo jetka storija koja hirurški precizno dotiče brojna pitanja savremenog života kao što je dostojanstvo glave porodice, kretenizam razvoda koji se prenosi na decu ili samoubistvo kao ultimativni eskapizam od "najboljeg od svih svetova". Godine koje su prošle od objavljivanja ovog filma samo su dodatno pojačale njegov fokus tj. još bolje rečeno, njegovu umetničku vrednost.

Dolphins into the Future - The Music of Belief (Release The Bats)

Kao što je u fudbalu jačina timova na papiru jedno, a njihova igra na terenu nešto sasvim drugo, tako i u muzičkom komosu uvek naleti nešto iz potpunog mraka i promeni do tad ustanovljena pravila igre. Na ovom mestu možete s vremena na vreme da pročitate ponešto vezano za ambijentalne stvaraoce, ali niko od njih nije dobio medijsku pažnju kao što je to slučaj sa Lievenom Martensom u poslednjih nekoliko meseci.
Martens dolazi iz Belgije i ovo je njegov drugi album pod delfinskim imenom. Da bi sve bilo u numeričkoj tradiciji, na ovoj ploči nalaze se samo dve teme, od kojih je prva iz cuga zauzela pola sata trajanja, dok je druga podeljena na devet delova različitog kvaliteta. Za muziku verovanja koja nas čeka na ovom mestu suštinski je bitno istaći da predstavlja muzički produžetak pojedinih radova Helene Petrovne Blavacke, osnivačice teozofskog pravca i poznate okultistkinje pretprošlog veka. U skladu sa tim, Martens svoju muziku nudi kao pomagalo u procesu pobuđivanja vizije Boga ili "unutarnjeg Ja" zainteresovanog slušaoca.
Opskrbljen ovim njuejdž saznanjem, preslušao sam nekoliko puta ovaj album i uprkos raznim zvučnim prijatnostima, od nekog posebnog Boga ni traga. Verovatno zato što je Bog svuda i u svemu. Da recenzija ne bi skliznula u spontani teološki traktat reč-dve o samoj sadržini ploče. Martens u prvoj temi The Voice of Incorporeality preuzima ulogu vodiča na samo okeansko dno, gde u pravoj pomorskoj atmosferi posle određenog perioda prilagođavanja slušalac biva stopljen sa svojom mokrom okolinom. Primetna je želja da se proizvede trans, ali se tokom ovih pola sata premalo toga događa da bi muzika konstantno ostala u fokusu pažnje. Iako pobuđuje lepa, životna osećanja, vremenom ovaj glas biva prebačen u drugi plan ili je to samo slučaj sa mnom.
Pošto nas je pokvasio u vodi, u drugom delu ploče, DitF u igru ubacuje i ostale elemente. Tako devetodelna The Observations Through The Halocline of the Worlds ima svoje i vazdušaste i vatrene i zemljane trenutke. Za razliku od prve teme, ovde ne manjka dinamike, ali je problem u kvalitetu ovih delova, koji polako ali sigurno pada što se više bliži kraj ploče.
Kao i svaki hajp, i ovaj je našao svoje fanatike ali i one kojima se ono što se nudi nikako ne dopada. Kao i obično, istina je negde na sredini. The Music of Belief vam verovatno neće pomoći da spoznate Boga, ali će vam pružiti nekoliko bogougodnih trenutaka, što nije mala stvar, svakako ne manja od činjenice da je ovo poslednje izdanje švedske etikete Release The Bats koje je štampano na kompakt disku, mediju koji je odavno u kliničkoj smrti kada govorimo o njegovoj prvobitnoj (muzičkoj) inkarnaciji.

Lucky Number Slevin (Paul McGuigan, 2006)

Pomalo je čudno kada među glumcima u uvodnoj špici tek na kraju nabasate na ime Brus Vilis, pošto je opšte poznato da ovaj spasilac sveta uvek ima posebno mesto tim povodom. Prvo, u najgorem slučaju drugo. Ali, Lucky Nember Slevin je ostvarenje čiji su autori imali očiglednu zamisao da ponude nešto drugačiju zabavu od one koju inače očekujete kada naletite na imena holivudskih teškaša na samom startu. I to ima i pozitivne i negativne aspekte, a videćemo i zašto.
Uglavnom kad pomisliš na triler u poslednjih X godina znaš da ti naracija neće dati previše prilike za iznenađenja, pa čak i kad te iznenade, pretpostavio si i tu mogućnost. Na kraju krajeva, zbog toga se trileri i gledaju. E ovaj triler ima toliko komplikovanu priču, koja je ispričana na još komplikovaniji način, kako bi se opasnost od kladioničarskg usklika "znao sam" svela na šestu decimalu.
Kada je već takav slučaj, onda nije preterano reći da je Lucky Number Slevin film za filmadžije. Kao što postoji muzika za muzičare, koji ih obožavaju kao najgrđi fanovi zato što ni u ludilu ne mogu to da odsviraju, iako je, fakat, pretenciozno. Slično posmatrano, ni priča Jasona Smilovica (jes' neki naše gore list, podrobnijih informacija nemam) neće ostaviti zavisnike od obrta, kocke, pucnjave i adrenalina ravnodušnim, nalik dogodovštinama Lua Šortina.
Ali, tamo gde Kapelani ubacuje fenomenalan humor kako bi bar malo opustio narativnu kravatu oko vrata čitaoca, Lucky Number Slevin dodatno steže mašnu na simboličkom planu, koja se nudi da na brojnim izdizajniranim nivoima bude protumačena kao genijalna, ali joj nedostaje one jednostavne lepršavosti da bi bila baš tako percipirana. Realnije je kladiti se da će velika većina gledalaca odustati pre raspertlavanja, a oni koji uspeju da skinu cipelu, moraće malkice da zapuše nos. Ne zato što je priča potpuni krš, već zato što je previše znoja proliveno na nju.
Osim univerzalne telesne izlučevine, nije se štedelo ni na novčanicama. Sem (pokazaće se ključnog) Vilisa, tu su i Džoš Hartnet, Ben Kingsli, Morgan Frimen i Lusi Liu (pronađite uljeza), dok je mesto režisera okupirao Škot Paul McGuigan, inače potpisnik još jednog atipičnog ostvarenja novije proizvodnje - filma The Acid House

Spectre - Death Before Dying (Wordsound)

Skiz Fernando aka Spectre aka Ill Saint, ne miruje ni u ovoj, 2010. godini. Pošto je lane učestvovao u dve diskografske avanture - prvo sam u kolaboraciji sa brojnim emsijevima sa svih strana sveta, a zatim i u društvu njegovog omiljenog majstora ceremonije Sensationala, bilo je pitanje trenutka kada će se dobro uhvaćena ritmika u pogledu objavljivanja nove muzike nastaviti. I eto ga.
Za neupućene, Spectre je jedan od rodonačelnika tzv. illbient zvuka, koji pravo iz njujorškog podzemlja locira sredokraću između reggaea, duba, hip hopa, junglea i drum n bassa, zabeleženu na brojnim izdanjima njegove etikete Wordosund. I to sve nekih desetak godina pre pojave dubstepa, čiji je eto, Fernando udaljeni rođak, ali se ne može pohvaliti medijskom pažnjom koju je dobila obojena britanska omladina. Utešno je to što Spectre sve ove godine uspeva da zadrži kultni status među poštovaocima, što u svetlu izumiranja diskografske industrije, u kojoj su prvo manje ribe na udaru, ima dodatnu težinu.
Nova ploča zatiče Spectrea u vraćanju svom osnovnom zvuku prisutnog na prve dve solo ploče ovog autora - Illness (1995) i Second Coming (1997). Na prvi pogled malo čudno, ali Spectre je veliki poznavalac ozbiljne muzike, pogotovo duvačkih deonica, koje znalački inkorporira u prljavi i mračni hip hop/dub milje povremeno sečen rasnim crnačkim ženskim vokalima. Nalik svojim prijateljima iz Wu-Tang Clana, i on je slab na govorne semplove iz starih filmova koje neštedimice prosipa po svojim bitovima.
Ne bi trebalo zaboraviti da je logika Skizovog rada bliska starim didžejevima - u njegovom zvučnom carstvu često dolazi do nadopunjavanja dva-tri sempla, njihovog nadmetanja i prevlasti, pri čemu svaki originalni isečak biva oplemenjen novim kvalitetom koji nije posedovao u sirovoj verziji, pre obrade. Spectre je dovoljno iskusan i umešan u kombinovanju različitih zvukova i njihovom preinačenju u prepoznatljivi mračnjački sentiment, da njegovi kolažni marifetluci okultne snage imaju sve kvalitete komponovanja.
Death Before Dying je poligon za ispoljavanje svih onih kvaliteta koji od ranije krase Fernanda, i ne donosi ništa suštinski novo, pa za dugogodišnje fanove predstavlja pocupkivanje u mestu ili čak korak unazad. Kao da je i sam Spectre bio svestan ove činjenice, te nas pri kraju čeka i komad Step Inna Dub koji narušava stilsku monolitnost, prevodeći čitavu priču u atar elektro-duba, mnogo podesnijeg za objavljivanje pod imenom Dubadelic (inače Fernandovog psuedonima za istraživanje tih sazvučja). Daleko od toga da je tema loša, samo joj nije mesto na ovoj ploči. Krajnji utisak je negde na pola puta između osrednjeg i vrlo dobrog, ako na stranu ostavimo intimno veliku reputaciju ovog stvaraoca u očima pisca ovih redova.

Black Widow feat. Laila

The Cooler (Wayne Kramer, 2003)

Obično se kaže da ko ima sreće u ljubavi nema na kartama i obrnuto, ali Cooler Waynea Kramera obrće i simplifikuje ovu narodnu umotvorinu tako što je glavni junak ovog filma potpuni luzer u svim sferama svog života. Prosto, ova glava je ubijena u pojam.
Nakon što je ostao dužan brdo para na kocki, Bernie Lootz je intencionalno osakaćenog kolena primoran da u jednom kazinu radi kao Cooler, lik koji svojom nesrećom čuva kockarnicu od neprimerenih gubitaka. Kad nije na "poslu", Bernie sedi u svojoj neuglednoj sobi, primoran da po čitavu noć sluša seksanje glasnog komšiluka, dok ga danju opseda sin koji mu žicka lovu kako bi nastavio sa svojim raskalašnim životom. Dobrim delom svog trajanja, The Cooler je umešna analiza depresije savremenog čoveka.
Onda u njegov život uleće Natalie, koja sa sobom unosi zrake Sunca i borba Bernieja sa svojim realnim i učitanim malerom može da počne. Oponašajući život ovaj film na kraju prerasta u san koji odvaja pobednike od gubitnika, unoseći dinamiku koja ovo ostvarenje odvaja od drugog nastavka serijala Pusher, sa kojim deli početne postavke.
Vrednost Coolera je u višedimenzionalnosti priče, koja na svom simboličkom planu prati borbu gazde kazina Shellyja Kaplowa da od svoje kuće ne napravi industriju zabave koja privlači turiste, osiguravajući tako klasu prohujalih vremena koje novo doba gazi i melje u paramparčad. U tom smislu, posebno je efektna uloga pevača Buddyja Stafforda koju je maestralno na svojim plećima izneo Paul Sorvino.
I ostali glumci su na visini zadatka - William H. Macy, čiji rad i polivalentnost poštujemo iz radova Paula Thomasa Andersona, dobro se snalazi u zahtevnoj roli, a prilično uverljiv je i Alec Baldwin kao sirovina na čelu kazina (haha, ovaj stih treba da prodam Karleuši). Tako The Cooler prolazi kao korektno, višeslojno ostvarenje kojima nas Industrija snova sve ređe čašćava.

Demagoški preplet: Skupljam smeće, gledam žuto, vidim crveno/ Postmoderno vraćanje korenima

U ovo doba sav pošten radni svet spava, pa nije u mogućnosti da čita ovaj tekst dok je vruć, iako je petak veče/subota ujutro. Kako sad to, pa zar nije subota dan kad se bleji i odmara od naporne radne nedelje? (Inače, u toj priči su najglasniji neradnici i zabušanti) Pa možda je i bio, ali više nije.
Crno na belo, neki pametnjaković se setio da je vreme da iz podruma propalih ideja izvuče još jednu staru tekovinu nikad življeg titoizma. Počelo se sa nesvrstanima, nastavilo sa žonglerskim oscilacijama između istoka i zapada, a sad je došlo vreme za veliko spremanje Srbije. Valjda je ministarstvo za životnu sredinu došlo na ovu genijalnu zamisao da se prikupi smeće, baci u đubre i još pride pospeši solidarnost i zajednička svest, a usput još malo učvrsti poljuljani ugled srpske vlasti.
I tako je plan iz starih svezaka prepisan i prekopiran. Više nema smaranja sa starom hartijom, kao nekad dok smo išli u osnovnu školu, a i BajoneTu je u međuvremenu istekao rok trajanja, pa je red da i svom smeću odzvoni. Za naše dobro. Ekologija. Svest. Ideologija. Fale samo pioniri sa maramama i kapama i ozbiljni partizanski prvoborci da pomognu u ovom komunalnom spremanju. Grad je oblepljen "duhovitim" i "nevinim" bilbordima koji imaju problem i sa animacijom najmlađe publike, za čije se dobro sve ovo i radi.
Ekološka svest je poželjna, ali sama svest, bilo koje vrste, nije dirigovana odozgo, već se spontano javlja. Ovo što ćemo imati sutra je klasično skretanje pažnje sa problema i još jedan tačkica u nizu otužnih primera samoreklamerstva nesposobne vlasti koja se odvažila da uposli nezaposlene ruke. Vlasti koja je na tu poziciju došla sa pričom da se razlikuje od onoga što je bilo, a da tu razliku ne može da ispolji ni na jedan jedini način. Zlobnici će primetiti da u ovoj konstrukciji fali Beli Šengen, ali to je prazna priča za nekoga ko nema šta da obuče ili šta da pojede jer nema gde da radi. Dakle, za veliku većinu. Kad izuzmemo taj nazovi plus ostvaren voljom Zapada šta ostaje? Ništa.
Zato Vlast na čelu sa Borisom Tadićem organizuje titoističke uravnilovke. Komunalnim službama pomagaće zainteresovani građani i đaci, koje niko nije pitao da li su zainteresovani za ovu akciju, već su oni odabrani kao neophodni kao kolorit još jedne potpuno promašene priče kojom se dodatno zloupotrebljava ionako zloupotrebljeni faktor čistoće.
U ovoj daltonističkoj akciji u kojoj se pogledom u žuto vidi sve jača crvena boja, odjedanput nikome više nije problem što je tranzicija postala prazan pojam koji označava praksu u kojoj bogati postaju još bogatiji, kriminalci još veći krimosi, a pauperizovani nikad veća sirotinja. Ni evropski partneri nisu previše zabrinuti čitavim razvojem situacije, oni takvih moralnih problema odavno ni nemaju. Njima je svejedno ko vlada, dokle god je taj neko lojalan.
Lažnog solidarizma je već bilo, i to povodom najgluplje akcije veka u kojoj je trebalo da gladujemo zato što ima dosta gladnih, kao da će oni na taj način postati siti, a sada ćemo naprasnim čistunskim porivom pomoći mnogima da se operu, kad već ni Sava ni Dunav to nisu uspeli.No, manimo se sad tih priča i pozabavimo se lepšom stranom života. Da, u pravu ste, reč je o kulturi. Na pomen Marine Abramović u mnogim krugovima momentalno nastane muk koji ponekad prekine škripa zuba puna strahopoštovanja. "Velika" performans umetnica napravila je umetničku reputaciju u Njujorku, dive joj se mnoge zvezde kao što su Lejdi Gaga i Bjork, koje su sa još nekoliko hiljada obožavalaca pohrlile u čuveni Gugenhajm kako bi prisustvovale performansu "The Artist is Present".
U samoj zgradi ih je za jednim stolom čekala Marina i to šest dana u nedelji, sedam sati dnevno, spremna da za sve to vreme gleda u oči dovoljno hrabre da joj se pridruže u seansi. Neki su satima sedeli, neki nisu dugo izdržali, bilo je i suza, ali je kajmak opet pokupila Abramovićeva, proslavljena umetnica koja se prethodnih nekoliko decenija istakla sličnim performansima.
Iako slavljena od domaće "liberalne" elite i svih koji se tako osećaju, kao lice neke bolje Srbije koja postoji samo u njihovim mislima, priznajem da mi izmiče bilo kakva vrednost ovog performansa. Iako se sa njim duboko ne slažem, postavka Raše Todosijevića u kojoj su stolovi sa porcijama pasulja i flašama piva poređani u oblik svastike je mnogo poetičnija, efektnija i... umetničkija. Dobro, to je stvar ličnog ukusa, ali bi svako ko je sa pažnjom gledao prvi deo Kuma trebalo da zna da današnji slavni umetnici nemaju veze sa umetničkom vrednošću per se, već više sa njihovim snalaženjem u svetu lobija i interesnih grupa, da ne pominjem neke grublje a jasnije pojmove.
Konkretno, na takav zaključak me navela sama Abramovićeva u dve situacije, iako sam je jednom pre toga slušao na radiju kada je na mene ostavila korektan, civilizovan utisak. No, činjenica da je pre neki dan u Njujorku primila od tamošnjeg konzula crnogorski pasoš, u sklopu priprema za reformisani Cetinjski bijenale 2012, na čijem će čelu biti, sam za sebe govori o unosnim dometima kako njene umetnosti tako i nje same.
Uostalom, umetnost u opštem smislu je odavno privezak na političko-ekonomskom ključu sistema. To dozvoljeno, kontrolisano i isprazno ludiranje najčešće lišeno svakog smisla je dotirano od strane država koje izdvajaju ogromna sredstva u svrhe peglanja svog imidža kroz akciju akcentiranja razlika i sloboda ali tako da sam taj sistem ne dovode nikako u pitanje. Na taj način umetnici su dovedeni u poziciju koju su u srednjem veku imale dvorske lude koje plaća sam dvor kako bi na svoj način delima pričali o njegovoj raskoši. Podrazumeva se da je svaka subverzija tu proračunata i iskalkulisana tako da se ne može nazvati subverzijom. Iako živimo u "najslobodnijem od svih sistema" dobro se zna kakav tip ("poželjne") umetnosti otvara riznice fondova i sefova čije ključe drži... država. Ovakva konstrukcija pretpostavlja i odanu "publiku" koja se lako mobiliše medijskim sredstvima. Uostalom pitajte prvog gradskog fana eks-naše umetnice sa velikim e, šta je to tako fascinantno u njenoj umetnosti osim činjenice da je... uspela, i shvatićete otprilike poentu ove priče.
Nešto pre postmodernog vraćanja svojim korenima, Abramovićeva, rođena Beograđanka, je važila za srpsku umetnicu te se kao takva i obratila srpskoj javnosti pred majske izbore 2008. godine kada je posebno mlade pozvala da glasaju za "demokratsku opciju". Ako mi je sa razlogom muka od četnika iz Srednjeg Nojsacliblingena kraj Fridrihsšhafena, Gornjeg Misurija i Novog Južnog Velsa, ništa me manje ne iritiraju i pokroviteljski "demokratski" glasovi iz tri pizde materine.
Prosto rečeno, umetnik, pogotovo svetski poznat, ne bi tek tako dozvolio da isprlja svoju reputaciju valjanjem po kaljuzi najjeftinije političke propagande. Na domaćem terenu tu stvari stoje mnogo jasnije: nešto pre Marininog poziva iz daleke tuđine da se glasa za "jedinu moguću opciju", čitao sam i intervju pozorišne režiserke Tatjane Mandić-Rigonat u kome se malo pričalo o pozorištu, a malo više o politici.
Negde u to vreme je bila sva ona frka oko jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti, te Mandić-Rigonat tim povodom nije odolela a da zapenjeno ne primeti da je "DSS pun demagoga, a da je politika te stranke čista demagogija." Nije puno prošlo, Koštunica je sazvao nove izbore a zatim i sišao sa vlasti.
Nedugo pošto je formirana nova koalicija, Tatjana Mandić-Rigonat je postala direktor ansambla Drame Narodnog pozorišta. Od tada se, vrlo neočekivano, nije izjašnjavala o demagogiji.

Šta će žena sama u Svetskom prvenstvu

Ove godine se stiče neprijatan utisak da se neko ozbiljno zapitao šta sa ženama u vreme „fudbalske groznice“. Iako zaista ne pamtim kad mi se neka žena požalila što joj muž non-stop gleda fudbal, ova fiksacija da ženi, u vreme Svetskog prvenstva, pošto poto treba dati neku ulogu, daje zaista farsične rezultate.
Ok, pored već tradicionalnog nasađivanja golih žena na lopte i cele te igre sa fudbalskim čarapama, te generalno upošljavanja žena ko seksualnih objekata u predigri za Svetsko prvenstvo (npr. Dina Prelević na naslovnoj strani Plejboja, Nataša Bekvalac u fudbalskim podvezicama i ostali mošnjičavi „šutni me u dupe“ fazoni), na TV-u se ovih dana može videti glanc novi set reklama, pravljen specijalno za „sezonu fudbala“.

Nema spora, žiška je prilika, valja je iskoristiti i, svakako, žena kao čestica u slobodnom padu, skroz besposlena u periodu Svetskog prvenstva, postaje klovn. Nema uloga koja mlatara nešto rukama ispred ekrana, šizi, brblja, kenja, sedi na glavi. Pa šta će pisac reklame nego da posegne za jedinim ženskim likovima koji su mu ugravirani u mozak – histeričnim ulogama Seke Sabljić i hladnim kučkastim glancanjima tepiha Cece Bojković, pa te oštrokondže samo ispaljuju iz tv topa da ometaju muškarce.

Inteligentniji i kreativniji brejnstormeri došli su na ideju da je ovo, baš zbog viška testosterona, vreme da se „ispoštuju“ žene. Cure im bale na to što su otkrili ovu ciljnu publiku na holdu. Tako će žene, osim beskonačnog vremena koje troše na džangrizanje, imati priliku da na samom početku prvenstva okrenu ćurak i zdime u bioskop. Jašta! I to čak tri dana pre! Filmski festival pod prostosrdačnim, pidžama parti nazivom „Ako ne gledaš fudbal, dođi sa drugaricom u bioskop“ pravi je riot grrrl potez. Ok, filmovi su bezveze, ali bitan je gest, moliću lepo. Pa to je revija, promenada, nemaju žene pametnija posla nego da opet idu u neudobni Sava centar da gledaju sate vaćarenja Koko Šanel i Igora Stravinskog, ili memoare Sare Džesike Parker o samootkrivanju u američkom selu. Ipak, i ova „znamo i mi, žene za jadac“ diverzija, sudeći po nazivu, daje ženi (doduše, ne i njenoj drugarici) mogućnost da joj se fudbal sviđa. Ipak, neko je tu mislio na one malobrojne žene koje bi možda mogle da gledaju sport s trčanjem i loptom (jer treće opcije za njih, u to vreme, nema i šlus!).
Još je suptilniji i pažljivi prema ženama bio sajt B92 koji je markantno, kao da se to podrazumeva, u svom specijalu o Svetskom prvenstvu otvorio rubriku Ženski ugao. Dok gledaš one tabove, rekao bi da je Ženski ugao tu od davnina, prosto je to toliko nonšalantno i bez ikakve pompe samo dodato. To što prethodnih godinu dana teniserke rade, il odbojkašice, verovatno sve radi Novak Đoković sa veštačkim repićem. To su žene marsovci. Sad mora da se istakne Ženski ugao, da se napiše, za slučaj da žene osete da nisu pozvane na celu žurku.
Dakle, naravno, oduvek je postojao taj neki ugao na loptu – al kad ga otvoriš nađeš dva teksta o modi u dizajniranju fudbalskih dresova. I tu već pukneš od smeha. Dok muškarce, dakle, zanimaju vesti – ko s kim igra, kad je koja utakmica i dal se neki igrač povredio od čega zavise rezultati – žene te sitnice i cela drama takmičenja ne zanima, već isključivo kako se sa vunenog prešlo na sintetički dres i kako i kada su fudbaleri odlučili da skrate gaće.
Da je samo neko za stolom bio iskren, pa rekao da se žene tokom Svetskog prvenstva ne osećaju baš tolko dramatično usamljeno da neko kleštima mora da ih izvlači iz njihovih mišjih rupa u kojima se ne trči, ne navija, nego samo visi o muškoj nogavici koja, kad se udalji, s konca raspara ceo ženski svet, te da je rekao da i one žene koje, kao i mnogi muškarci, ne vole fudbal, ne pate preterano od toga i da mentalno odsustvo svojih partnera zapravo koriste da rade ono što se njima radi i čak s olakšanjem sačekaju da im se muškarci sklone s puta, da je, dakle, samo neko rekao da se s tom farsom ne preteruje, prištedelo bi se na tim projekcijama bezveznih filmova, na tekstovima o gaćama i generalno na celoj toj papazjaniji.
Ovako sav fokus na „ženski ugao“ ispade okruglo pa na ćoše.

:)

The Gaslight Anthem – American Slang (SideOneDummy Records)

Pre neki dan sam u knjizi o Red Hot Chilli Peppersima naišla na deo u kom se kaže kako je ovaj bend u jednom trenutku, putujući kolima, pored auto-puta napravio mali koncert jer im se sviralo. Čuli su ih oni koji su se tada tuda provezli. Takvu sliku stvara album ’59 Sound četiri desperadosa iz Nju Džersija, The Gaslight Anthem. O ovom smo albumu već pisali, a da nisu bile puke pohvale svedoči činjenica da ovo remek-delo i dalje stoji u folderu “za kuću” iz kog puštamo muziku kad god treba da se diže atmosfera i gostu da do znanja da je došao u kuću u kojoj se ne izuva.

Od te montažne, putujuće muzičke šatre s prethodnog albuma, na ovom su ostali samo tragovi od kočnica srčane vožnje, po koja razbijena flaša i ogromna želja da se ta magija ponovi. Zapravo, ta metafora nije baš dobra (kao većina metafora, uostalom). U pitanju je šatra pretvorena u dvoranu u kojoj se zna šta će biti na repertoaru – prljavi ples za koji je Patrik Svejzi plaćen da ga izvede sa ženom bogataša koja voli da se oznoji u haljini od hiljadu dolara, kaže mu shame on you i sutra zatraži istu predstavu.

Ne treba grešiti dušu - cela mitologija stare raspojasane Amerike, prašnjave od brzih automobila, je ponovo tu, ali na nivou repertoara koji ide na zicere i oponaša prethodno pogođen ugođaj.

Pojedine pesme - najviše druga Stay Lucky ili Boxer – i dalje su oprljene istom vatrom, koja je na ostalim uglavnom uspešno sanirana i obuzdana, naizgled u svrhu “zrelosti” benda. Međutim, bend nije sazreo krećući se u nekom drugom smeru od onog koji je prozujao prvim albumom kao zapaljeni fitilj jake bombe. The Gaslight Anthem su se zadržali na istom mestu sa namerom da usavrše iste stvari. Otuda celim albumom provejava neki tužan utisak izanđalosti i ponavljanja. U pitanju je ista springstinovska teritorija na kojoj The Gaslight Anthem nisu ukrotili nijednog novog konja, već vozaju one koje su savladali u prethodnom albumu.

Obično se pred bendove postavlja taj suludi zahtev da moraju da se razvijaju i od albuma do albuma menjaju. Neko ko je voleo ’59 Sound voleće svakako i American Slang i prećutaće da je reč o albumu koji se ponavlja. Ja ga slušam, ali u suštini i ukratko mu zameram što nema vatrometa koji se rasprskavao bukvalno iznad svake pesme na ’59 Sound.

Metak za zlikovca - Live at Underground Studio (Slušaj najglasnije)

Debi album beogradske instrumentalne četvorke je Bogom dani poligon za komparativne analize u polju delovanja čitave domaće "rok" scene. Ako pođemo od imena, sa zadovoljstvom možemo konstatovati vrednosni obrt od negativnog ka pozitivnom. Naime, nekad je bilo Oružjem protivu otmičara, sada je Metak za zlikovca.
Činjenica da su momci i devojka (za bubnjevima) odlučili da za prvenac ponude živi album je potez vredan hvale je prikazuje bend onakav kakav zaista jeste, za razliku od maštarija kakav bi želeo da bude. Produkcijsko lickanje je već uzelo neke žrtve na srpskoj sceni, kao što je prošlogodišnji debi sastava ŽeneKese, i to svakom ko ih je i jednom čuo uživo nije lako palo. Metak još uvek nisam imao prilike da gledam vis-a-vis, ali slušajući ovo izdanje dobijam verodostojnu predstavu šta bih mogao da očekujem.
Bend u svoj svirački izraz inkorporira dobro poznatu beogradsku nervozu življenja već poznatu sa albuma Presinga (pa i Sile), a duvački element vuče inspiraciju na stranu prve inkarnacije Discipline kičme. Korak napred je u tome što je za razliku od dobrog dela domaće scene ovog trenutka izbegnut momenat podražavanja i idealizacije slavne muzičke prošlosti. Beograđani nisu imuni na tradiciju ali joj ne robuju, tako da svako sa funkcionalnim parom ušiju može da kaže da to što oni sviraju liči, ali da nije isto. To ne znači da je ono što je utisnuto na ovoj ploči sasvim lišeno mestimičnih lutanja, posebno u njenom drugom delu, ali je u globalu gledano autentično slušalačko iskustvo.
Pred Metkom za zlikovca, kao instrumentalnom sastavu, nakon ovog albuma slede velika iskušenja, osim ako u međuvremenu, poput ponajboljeg srpskog instrumentalnog benda u deceniji na izmaku Zemlje br. 9, ne prestanu sa radom. Primer Popečitelja sa dva studijska albuma dovoljno opominje - opasnost od skliznuća u samorecikliranje u skučenom izražajnom prostoru je i više nego realna, i ostaje da se vidi da li će Beograđani uspeti da pronađu modus mimoilaženja zapadanja u samodovoljnost, u čemu njihove nešto iskusnije kolege nisu uspele.
Nadamo se sa zadrškom.

Marsovci (skraćena verzija)