Kada se krajem 2006. godine beogradski bend ŽeneKese pojavio na malim ekranima sa spotom za pesmu "Zavijam", mnogima koji nisu zaboravili uz šta su odrastali tokom prethodne decenije obrve su se same od sebe podigle. I čitave naredne godine (koja sa ove vremenske distance uopšte ne izgleda loše), Žene su se zahvaljujući umeću da potpale živu vatru (nota bene: naletećete u ovom tekstu i na "koncepcijsko-uređivačke" intervencije nevidljive ruke apropo nekih "novih "velikih" frontmena") dobro kotirale na virtualnoj listi onih koji bi mogli da poprave muzičku krvnu sliku otadžbine/domovine/neprijatelja/misaone imenice/_________ (upisati po nahođenju).Obrazložiću, naravno. ŽeneKese su poslednji pupoljak neformalnog garažnog porodičnog stabla, izdanak cenjenog prangijaškog rodoslova čiji su Praoci tamo neki likovi koji se zovu Anton i Cane, dok je na sledećoj zdravoj a (prerano) posečenoj grani perorezom izrezbareno Ivek (za neobaveštene: KZU). Uz pozitivno shvaćenu nerafiniranost koja se oduvek merila decibelima, ŽeneKese su u odnosu na sve ostale koji (u gro slučajeva nemušto) pretenduju da budu predstavnici nesrećno krštene "Nove srpske scene" bile ubedljivo najukorenjeniji ili pošteno rečeno najnarodskiji sastav u ponudi, autentični predstavnik primenjene betonologije, paranauke opstanka po kojoj osmesi prečesto plaču, a suze se smeju u gradu koji nikada nije imao milosti ali se pretpostavlja da još uvek ima srce.
S obzirom na naučnu građu, uticaj Kesa na potonji sled događaja nije poznat, ali zato su o ženama napisani terametri intrigantne literature. Po jednom od opštih mesta koje se lepe uz lepši pol tvrdi se da je čest momenat njihovih sudbina neodlučnost u odsudnim momentima. I umesto da je neko potrpao Žene u kombi i pod oružanom prisilom ih naterao da u studiju snime album za dva sata koji bi što vernije reprodukovao njihov krvavi žar, krenulo se stranputicom i voz je prošao. Dim se video u daljini, u nedostatku informacija ovo je validna verzija storije.
ffwd. leto 2009. -> ŽeneKese umesto trećeg objavljuju svoj debi album. Na žalost, kuraž krčenja novih puteva pokleklo je u ziheru izdizajniranih utabanih staza na kojima nema previše putnika namernika. Manjak samopouzdanja, manjak poverenja, šta li... ko će ga znati, jedan isti kamen stalno zapinje kad treba da se pusti korak. Još od prve pesme/video-singla, numere "Bez tebe", postaje jasno da su se Žene preterano kinđurile i češljale u studiju i tako spiskale dve godinice pred ogledalom. Dobro, možda je izlog sređivan ne bi li naveo kupca u prodavnicu, ali avaj!, ova (")kul pesmica(") je reper čitavog izdanja. Od znojavo-dionizijskih koncertnih ekscesa na ovoj ploči ostala je samo provetrena izmaglica sterilno klimatizovanih japijevskih kancelarija u kojima muve padaju na jedan, čime se do nesaznaja razblažuje čitava mačo/tough/pop ikonografija na kojoj počiva estetika grupe. U skladu sa pominjanom narodskom notom, i ovde u šaljivim razbrajalicama ima naznaka dobre zabave, ali ovo izdanje vas neće naterati da iz prvog podruma pića otmete flašu najgore brlje i u zagrljaju s njom doživite mističko magnovenje; ova ploča kao da je spremana za one uglađene partije na kojima se iz visokih čaša pije francuski šampanjac i nabadaju kanapei, napirlitana atmosfera zagađena opštom zlovoljom i teškim parfemima je uračunata u cenu.
Slično prizoru belog medveda na pesku Kopakabane, pri takvim predispozicijama nema prostora za rokenrol. ŽeneKese su na svom debiju isekle granu na kojoj su suvereno sedele i preselile se u dimenziju u kome sve možda bolje štima, ali nijedna tačka nije predviđena za njih jer ta dimenzija zapravo i ne postoji. Možda pad koji sledi bude lekovit.
S obzirom na naučnu građu, uticaj Kesa na potonji sled događaja nije poznat, ali zato su o ženama napisani terametri intrigantne literature. Po jednom od opštih mesta koje se lepe uz lepši pol tvrdi se da je čest momenat njihovih sudbina neodlučnost u odsudnim momentima. I umesto da je neko potrpao Žene u kombi i pod oružanom prisilom ih naterao da u studiju snime album za dva sata koji bi što vernije reprodukovao njihov krvavi žar, krenulo se stranputicom i voz je prošao. Dim se video u daljini, u nedostatku informacija ovo je validna verzija storije.
ffwd. leto 2009. -> ŽeneKese umesto trećeg objavljuju svoj debi album. Na žalost, kuraž krčenja novih puteva pokleklo je u ziheru izdizajniranih utabanih staza na kojima nema previše putnika namernika. Manjak samopouzdanja, manjak poverenja, šta li... ko će ga znati, jedan isti kamen stalno zapinje kad treba da se pusti korak. Još od prve pesme/video-singla, numere "Bez tebe", postaje jasno da su se Žene preterano kinđurile i češljale u studiju i tako spiskale dve godinice pred ogledalom. Dobro, možda je izlog sređivan ne bi li naveo kupca u prodavnicu, ali avaj!, ova (")kul pesmica(") je reper čitavog izdanja. Od znojavo-dionizijskih koncertnih ekscesa na ovoj ploči ostala je samo provetrena izmaglica sterilno klimatizovanih japijevskih kancelarija u kojima muve padaju na jedan, čime se do nesaznaja razblažuje čitava mačo/tough/pop ikonografija na kojoj počiva estetika grupe. U skladu sa pominjanom narodskom notom, i ovde u šaljivim razbrajalicama ima naznaka dobre zabave, ali ovo izdanje vas neće naterati da iz prvog podruma pića otmete flašu najgore brlje i u zagrljaju s njom doživite mističko magnovenje; ova ploča kao da je spremana za one uglađene partije na kojima se iz visokih čaša pije francuski šampanjac i nabadaju kanapei, napirlitana atmosfera zagađena opštom zlovoljom i teškim parfemima je uračunata u cenu.
Slično prizoru belog medveda na pesku Kopakabane, pri takvim predispozicijama nema prostora za rokenrol. ŽeneKese su na svom debiju isekle granu na kojoj su suvereno sedele i preselile se u dimenziju u kome sve možda bolje štima, ali nijedna tačka nije predviđena za njih jer ta dimenzija zapravo i ne postoji. Možda pad koji sledi bude lekovit.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар