Jon Hopkins - Insides (Domino/Just Music)

Ako ste u potrazi za elektro albumom koji nudi nešto više od pukog predloška za narko-alko bahanalije a pritom nije avangarda namenjena nekolicini pari ušiju, može se reći da vam je svanulo. Treći album Londonca Jona Hopkinsa zadovoljava sve gore uspostavljene kriterijume.
Ko je Jon Hopkins? Najkraće rečeno, neishajpovani prijatelj zvezda. Zahvaljujući druženju sa Brianom Enom, koga je oduševio svojim umećem, došao je na mesto ko-producenta poslednjeg albuma pop-plemstva zvanog Coldplay. Njegov rad im se toliko dopao da je dobio zadatak da na svetskoj turneji Britanaca plave pop krvi zagreva publiku svojim di-džej setovima, a prijatelji su vratili uslugu tako što se pojavljuju na ovoj ploči. Tu se lista ne završava, a imena poput Herbieja Hancocka i Massive Attack su dovoljan garant da Hopkins nije tek tamo neki izvikani producent, (pade mi na pamet doba kolektivne ejakulacije na Pharella, majko mila...), već da dečko odista zna znanje.

Hopkins to potvrđuje na ovoj ploči, prvoj za indie-giganta Domino. Iako ovo ostvarenje počinje zvukom gudala, instrument koji preovlađuje je klavir, dajući neo-klasični glanc čitavom izdanju. Hopkins je vešt u stvaranju ozbiljnih kompozicija koje umešane u veoma abrazivne, maltene glitch bitove daju zapaljive zvučne smese kojih se ne bi postideo ni Richard D. James.
Naslovna numera u ovim ušima ostavlja najdublji trag: poigravanje na tragu teme iz Twilight Zone stvara atmosferu prijatne teskobe, nalik na onu koja krasi album Dead Cities grupe Future Sound of London. Već sledeća Wire je klasični big beat đuskavac koji me je dosta podsetio na skroz zaboravljene likove čije je ime Bentley Rhythm Ace. Drugi deo ploče prolazi u ozbiljnijem, ambijentalnijem tonu. Centralna tema je maltene desetominutna Light Through the Veins u kojoj učestvuju pomenuti Coldplay.
Savršeno produciran i avangardno pitak, Insides je skladna bračna zajednica melodije i elektronike.

Without The King (2007)

Od kada smo postovali Titovce, a skoro će dva meseca od tada, među nama više nije Omar Bongo, za koga se ispostavilo da je pošao za svojom ženom koja je preminula svega nekoliko meseci ranije. Iz prijateljske Severne Koreje stižu glasovi da Kim Džong-Il sve ozbiljnije kašljuca i već sprema sina da ga nasledi. Ostali junaci iz prigodne storije kojom smo dostojno obeležili Dan mladosti naših naroda i narodnosti po svemu sudeći su živi i zdravi nauštrb zdravlja svojih država.
Među takvim likovima je i Msvati III, poslednji apsolutni monarh na tlu Afrike. Posredstvom dokumentarca Without A King dobrodošli ste u Svazilend jednu od dve teritorijalne suze na šari Južnoafričke Republike (druga je Lesoto, prava enklava, pošto se Svazilend graniči i sa Mozambikom, jedinom zemljom na svetu čiji grb krasi oružje potlačenih, Kalašnjikov). Više od 60 % svazilendske populacije živi sa manje od dolara dnevno, skoro pola stanovništva je zaraženo virusom side.
Kralj Msvati III je pre 23 godine, sa nepunih 18 leta stupio na vlast, zamenivši na tronu svog preminulog oca Sobuzu II. Zemlja koja je do pre četiri decenije bila pod britanskom vlašću veoma drži do svojih običaja koji se ogledaju u pravu kralja da bira premijera, članove parlamenta, zabrani rad političkih partija i da ima mali milion žena. Sobuza ih je imao 70, Msvati se za sada zaustavio na brojci 14, štancujući dečicu kao na pokretnoj traci, od kojih će jedno, odlukom plemenskog veća odlučiti ko će ga zameniti kada za to dođe čas. Pošto je kralj tek prevalio četrdesetu, na tu odluku će se sačekati.
Ovaj dokumentarac izbliza pokazuje osnovne odlike msvatizma koji po mnogim svojim odlikama podseća na slobizam. Dakle, imamo suverena i njegove satrape koji se kunu u kulturu, običaje i prošlost svoje nacije, dok sa druge strane nimalo nisu imuni na čari koje stižu iz razvijenog sveta. Kamera nam bez reči dočarava raskoš u kraljevskoj palati, pravu pravcatu flotu blindiranih automobila i privatni avion, koji je svojevremeno koštao onoliko koliko se za dve godine potroši na zdravstvo u ovoj nedođiji.
Slika se zatim seli sa kraljevskih visina na dno svakodnevice - vidimo dobrano pijane individue koje stanuju u udžericama, dok im deca piju vodu iz muljavih baruština, pošto druge izvore dragocene tečnosti nemaju. Možda i najpotresniji kadrovi filma pristižu iz sirotišta HIV pozitivnih gde vidimo gomilu malih crnčića kako jedu krajku suvog leba dnevno dok im se fizionomije vidno raspadaju od smrtonosne bolesti.
Kako bi stao na put pandemiji, Msvati je na šapat a koga bi drugog do lokalnih NVO zabranio seks maloletnicima i vratio drevni običaj zvani Umchwasho po kome jednom godišnje svazilendske device defiluju državom. No, kralj je i ovaj pokušaj izokrenuo na stranu zadovoljavanja svoje neugasive libidinozne žeđi odabravši jednu učesnicu, staru 17 godina za svoju ženu. Pošto se ogrešio o sopstveni zakon, platio je kaznu u iznosu od jedne krave, kako tradicija nalaže.
Ipak, iako kralj drži sve rasparane državne konce u svojim rukama, može se bez griže savesti tvrditi da mu je kćerka, princeza Sikhanyiso, ukrala šou u ovom filmu. Na samom početku, princeza nam u palati demonstrira svoj raskošni reperski flow. Zatim je kamera prati na put u Ameriku, gde se školuje na kalifornijskom Biola univerzitetu. Na samom kraju filma, zlatom okupana princeza odlazi u posetu siročićima-sidašima.
Dobrim delom gledanja ovog filma osećao sam stid što živim u zemlji u kojoj se razmaženi građani često žale na uslove života, često nemajući ni najmanje veze sa spoznajom prave patnje, budući da im je očigledno najveći problem da li će ili neće putovati u inostranstvo bez viza. u drugoj polovini filma, oskudicom sluđeni Svazilenđani sa Čeovim likom na grudima sanjaju demokratske snove koji katkad postanu zapaljivi. Ne znaju šta ih čeka.

Cave - Psychic Psummer (Important)

Ako se krećete u kružoku internet hajdučije, vremenom ćete naučiti da cenite reč pouzdanih jataka. Tako je jedne večeri, konspirativnim kanalim do mene doprla e-cedulja na kojoj je pisalo:
"Tortoise nikada neće snimiti ovakav album."
Jatak je ozbiljan čovek, sa istančanim muzičkim ukusom, i niko ga nije tukao po leđima da izjavi ovako nešto, pomislio sam u sebi dok je skidanje albuma prelazilo u drugu polovinu. Mora da je ishalucinirao, dešava se svima, kad kreneš da slušaš po deset albuma dnevno, to je jasan znak da si na onom putu na kome se onomad u večnost zaturio i Bon Skot.
E, a kad se setim "Varljivog leta" i one izjave "Mi nikada nećemo imati automobil", to me podseti na ovovremska gunđala koja stalno imaju zamerke na Internet i njegov uticaj na svakodnevicu, oličen u rečenici "Odoh kući da se malo družimo". Te net ovo, te net ono... Heh, skini mi se, kad mi je dosta neta, i samom mi je jasno. Isključim ga/se.
"Ali nisi dovoljno društven!"
"O naprotiv, družim se više nego ikada ranije. Ako ono što mogu da imam napolju dobijam i kod kuće, i što je još gore, kod kuće mogu lepše da se zabavljam nego okružen gomilom kamenih lica kojima na čelu piše da je smisao njihovog postojanja da budu viđeni, onda ću brale da sedim kod kuće i da uživam."
I odista, dugometražni debi čikaške neo-kraut rock grupe Cave je nektar i ambrozija u jednom za istrenirane bubne opne, čekiće, nakovnje i uzengije. U sveopštoj poplavi psihedelije, koja je očevidno prouzrokovana potrebom jedinki da se svesno izmeste iz ove, medom i mlekom natopljene realnosti, Cave se za svoja nekontrolisana ludila poje inspiracijom sa mahom nemačkih vrela.
Možda je jedini minus ove ploče što zvuči kao da je snimljena 1971, ali ko zna, možda je to i plus. Meni je na početku smetalo, sada više nemam nikakvih zamerki. Jednostavna gitarska poigravanja u kraut i post-punk ključu i besprekorna motorik ritam-sekcija izbacuju na sto najbolje iz svetova gitarske i elektro muzike do tačke kada žanrovsko parcelisanje postane bespredmetno sa stanovišta svrsishodnosti a koheretna celina na bazi spojenih sudova počne da daje novi kvalitet.
Polusatno provetravanje ljudske psihe koje nudi ovaj bend, sa korenima u Misuriju i nekoliko EP izdanja iza sebe, praktično nema grešaka u koracima, a najčvršće maršira u numeri Requiem for John Sex, što je omaž nekadašnjem gej striperu i kabaretisti iz Njujorka čiji je život pokosio AIDS.
Na kraju mi nije preostalno ništa do da se složim sa jatakom, sa željom da nam ovakva zvučna pisma podrške i ubuduće stižu iz najvećeg srpskog grada na svetu.
High I Am/Machines and Muscles

Dead Man's Shoes (2004)

Kadriranija polovina nasdvoje mi je još na samom začetku našeg poznanstva (ima skoro dve godine, vreme leti, znam) spremila DVD gozbu nakrcanu filmskim specijalitetima. Tumarajući po mraku mog ukusa pratila je sve tragove koje sam ostavljao po netu, pa se tako na diskovima probijačima leda našlo mesta za nekoliko sportskih ostvarenja, skandinavskih indie hitova, sjajni japanski Battle Royale itd. Pošto baš i nemam naviku redovnog gledanja filmova, neke spremljene naslove nisam ni do dana današnjeg odgledao, mada se čitavom težinom svog bića oslanjam na njen sud kad se dođe na teren sedme umetnosti. Diskovi su mi u međuvremenu nestali, a među narezanim filmovima bilo je i britansko delo snimljeno pre pola dekade Dead Man's Shoes, koje se jedne nedavne, sparne i pijane večeri neočekivano uspelo na sam vrh beskrajnog spiska naslova koje smo se namerili da zajedno gledamo. Po viđenom, poslovica "bolje ikad nego nikad" je još jednom zasijala punom svetlošću.
I zaista, nikad nije kasno za pravu umetnost, pošto sva vredna umetnička dela nemaju rok trajanja. Opet, imamo nemačkog savremenog filosofa Sloterdajka koji ima tezu da se u informatičkom dobu čovek vratio u sakupljačko stanje, i slično nomadima vreme mu prolazi u procesima potrage, obrade i klasifikovanja informacija, te je ljudska jedinka u zoru novog milenijuma na velikim mukama pokušavajući da odgovori na zahteve vremena u kome živi, ne bi li se bar malo u njemu orijentisala. Ko prati recentno, nema vremena za arheologiju (koja se u smislu postmoderne kulturne produkcije prostire na sve što nije iz ove godine), neki nemaju vremena ni za šta, a neki već sve znaju, i blago njima.
Možda i najveća vrednost ovog odličnog filma, koji dotiče teška-da-teža-ne-mogu-biti pitanja časti, krivice, obesti, ponosa i tamnih kutaka ljudske prirode je svojevrstan simbolički obračun sa delom britanske kinematografije koja svoje adute traži u estetskoj eksploataciji nasilja, rekreativne narkomanije i muvanja kao načina života "urbane", u dosadi okupane, vrste ljudi. Dead Man's Shoes se nameće kao katarza, budući da razobličava ovaj britanski ideal celuloidne zabave koji se zahvaljući anglo-američkoj kulturnoj hegemoniji kasnije širi po celoj planeti.
U središtu priče je Ričard, koji je rešio da se osveti lokalnoj ekipi "gotivaca" koji su mu iz obesti maltretirali mlađeg brata, mentalno poremećenog Entonija. Silose predvodi markantni Soni, a u njegovim redovima nailazimo na muvatore, matore dosadnjakoviće koji nikada nisu odrasli i najjednostavnije rečeno, propalice koje misle da ja smisao života u tome da se nađeš u "dobroj i jakoj" ekipi. Svi oni su prestravljeni kada shvate da se sa Ričardom bliži čas dolasku "Bogu na istinu", a čitava, tenzijom nabijena situacija koju dodatno pojačava Ričard kao izvršitelj kosmičke pravde, ih deklasira kao istinske slabiće, sposobne da simuliraju moć samo u društvu slabijih od sebe.
Umetničkom dojmu filma, kojeg krase po malo nesređene scene u kojima učestvuje više likova i dugački kadrovi pitoresknih britanskih krajolika, te sjajan, očigledno životnim iskustvom brušen scenario i pravilno razbacani simboli po njemu, doprinosi i odličan saundtrek koji je objavila renomirana etiketa WARP i na kome se mogu naći neo-tradicionalni heroji poput Calexico i Smog, ali i electro vedete kao što su Aphex Twin i Laurent Garnier.
Ukoliko imate brata od 15 godina koji vam zadaje glavobolju, ovaj film bi mogao da deluje preventivno po njegovu budućnost. U mom slučaju, takvu ulogu je odigrao novozelandski klasik "Bili smo ponosni ratnici" Lija Tamahorija. I posle pričaju da umetnost ne menja ništa. Pih, koješta.

Primena Bodrijarovog pojma “simulakruma” na polju muzičke industrije

„Da je đavo poželeo da se bavi biznisom, sigurno bi se bavio muzičkim biznisom“

Bili Džoel

U analizi i razumevanju kulturne prakse u poslednja dva veka (sa naglaskom na poslednjih 30 godina), vremenom koje koincidira sa nastankom i procvatom tzv. masovne kulture, od posebnog značaja je Bodrijarova teorija simulacije u kojoj centralno mesto zauzima pojam simulakruma.

Nedavno preminuli francuski teoretičar tim pojmom je objasnio činjenicu da se u svetu u kome odlučujuću ulogu igraju zemlje razvijenog (ili dekadentnog neo-liberalnog, zavisi od ugla gledanja) kapitalizma istovremeno sa tehnološkim napretkom odvija proces u kome iluzija postaje stvarnija od same stvarnosti. U ovako postavljenoj hiperrealnosti, da upotrebimo bodrijarovski rečnik, čovek postaje odrođen od svoje izvornosti, postajući znakovima kontrolisani potrošač.

Već iz ovih uvodnih naznaka, jasno je da je Bodrijar u svojim analizama pod velikim uticajem marksizma, tačnije njegovih nastavljača oličenih u vidu Antonija Gramšija, koji se u svom teorijskom delu proslavio pojmom hegemonije kojom je udahnuo novi smisao marksističkoj strukturi sveta, podeljenoj na bazu i nadgradnju, ali i teoretičarima iz tzv. Frankfurtske škole, koji su, svaki za sebe, na veoma kritički način obradili mehanizme potrošnje i masovne kulture. Ipak, u ovoj referentnoj ekskurziji ne bi trebalo zaboraviti ni međunarodnu grupu praktičnih teoretičara poznatih pod zbirnim nazivom situacionisti, čiji je glavni predstavnik, Francuz Gi Debor skovao teoretski pojam spektakla (knjiga Društvo spektakla), koji u mnogo čemu korelira sa Bodrijarovim pojmom „simulakruma“ u objašnjavanju kontrolisane nad-stvarnosti koja se izdaje za stvarnost iako to nije.

Ono što, čini se, izdvaja Bodrijarovu misao od njegovih važnih prethodnika je značajan manjak ideološke svesti, čime njegov pojam dobija uverljiviju auru univerzalnosti, gledano iz sadašnje vremenske perspektive.

Cilj ovog mini-ogleda je da dokaže da je uprkos slobodarskoj energiji savremene muzičke scene, njena struktura kao takva samo još jedan simulatorni model kontrole i pospešivanja potrošnje.

Sa pojavom električnih instrumenata i uređaja za reprodukovanje muzičkih sadržaja (gramofon, kasetofon, CD plejer, mp3 plejer), nakon Drugog svetskog rata stvorili su se uslovi za postavljanje obrisa muzičke industrije kakvu danas poznajemo. Pojavom rokenrola u drugoj polovini pedesetih stvara se „propusni“ ventil za mase željne slave i uspeha čiji je idol Elvis Presli (kod nas pogrešno transkribovan kao Prisli). Situacija se dodatno pojačava tokom šezdesetih – usled pojave „bitlmanije“, muzička industrija kanališe pojavu kolektivnih histerija paradigmatičnih za masovnu kulturu u pravcu povećavanja potrošnje.

Istina, krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina prošlog veka, činilo se da su se sa „decom cveća“ (hipicima) čiji su glasnogovornici bili Džim Morison i grupa „Dors“, Džimi Hendriks, Dženis Džoplin i „Rolingstonsi“ u kojoj je gitaru svirao Brajan Džons, stvari pomalo otele kontroli, u duhu protivljenja američkim ratnim avanturama čija je kulminacija bila festival u Vudstoku. Rokenrol je uz seks i drogu dobio svoje mesto u čuvenoj krilatici koja je simbolizovala tadašnje doba, a svi pomenuti muzičari mesto na groblju, usled, kako je zvanično objašnjeno „prekomerne upotrebe droge“.

Iako decenijama nakon ovih događaja i dalje kolaju teorije zavere i brojni znakovi pitanja vezanih za tu muzičku eru i njene glavne vinovnike, može se reći da je, iz perspektive savremene muzičke scene, ovo bilo doba autentičnosti koje je kasnije poslužilo kao simulatorni obrazac.

Brojni autohtoni muzički (pod)pravci su usled razgranavanja muzičkog biznisa zadobili sve odlike svog idealnog tipa. U genezi svakog relevantnog muzičkog žanra, bilo da je to jamajčanski rege i dab, američka alternativna gitarska, treš metal ili hip hop scena, evropska elektro scena, te britanski i američki pank pokret primećuje se na početku postojanje kreativnog potencijala, zatim zenit oličen u njegovom ispoljavanju, problemi sa establišmentom, pa opadanje i na kraju nestanak koji je po pravilu praćen ubistvima ili prirodnom smrću glavnih zvezda. Kao što je poznato, zahvaljujući tehnologiji, muzička industrija gaji posebnu naklonost prema „nekrofiliji“ – čineći da putem besomučne propagande svojih reklamnih timova brojni muzičari na čije stvaralaštvo imaju autorska prava, postanu još popularniji u smrti nego što su to bili za vreme svog života.

Brojni su mehanizmi kojima muzička industrija ubire berićet iz obog izvora: brojne „best of“ kompilacije, objavljivanje raritetnih snimaka, ponovno izdavanje „važnih“ albuma u deluks pakovanju, obrade pesama značajnog autora u novom žanrovskom ključu uz učešće aktuelnih muzičkih zvezda...

U ovom procesu važno je istaći da putem svojih propagandnih mehanizama muzička industrija po svom nahođenju menja kod i simbolizam izvođača čiji rad posthumno eksploatiše. To se čini u pravcu kontrole masovne publike i njenog navođenja na potrošnju i slične oblike ponašanja koji ne dovode u pitanje postojanje samog sistema. Primeri su brojni: od favorizovanja pesama sa ljubavnom tematikom u slučaju eksplicitno političkih izvođača kao što je npr. Bob Marli do konstantnog revalorizovanja sopstvene baštine kojom se zatamnjuju neki radikalni izdanci aktuelnih žanrova, koji su svi odreda prešli put od protestne muzike do priveska na dijamantskom ključu šou biznisa. Na ovaj način moguće je objasniti činjenicu da su mase upoznate sa radom grupa Sex Pistols i Clash ili „ikona“ kao što je 2Pac Shakur, ali je zato samo šačica upoznata sa opusom grupa kao što su Crass ili The Last Poets, u čijem je stvaralaštvu simbioza estetskog i političkog takva da ne može biti omekšana.

Još jedna od važnih odlika savremene kulture je multimedijalnost, i ni u tom slučaju muzika nije izuzetak. Za najveće pop zvezde trenutka, poput Madone, Stinga, Dejvida Bouvija, Skarlet Johanson, Dženifer Lopez više nije jasno koje im je primarno zanimanje budući da se sa podjednakim uspehom snalaze u više umetničkih voda. Sa totalnim uspehom, dolazi i do prodavanja znaka uspešnosti i na druge poslovne segmente – kao što su, posebno omiljene, robne marke i alkoholna pića ali i unosni ugovori sa moćnim konglomeratima čime se krug potrošnje zatvara i postaje totalan.

Na ovom mestu bilo bi uputno u nekoliko poteza izraditi šturu skicu strukture muzičke industrije, koju baš kao i njene najveće zvezde, krasi multimedijalnost. Drugim rečima, najveće muzičke kuće (etikete) samo su deo mnogo većih poslovnih imperija sastavljenih od velikih filmskih studija, kablovskih televizija, štampanih medija, koncertnih agencija i brojnih drugih kompanija koje često nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa šou biznisom. Shodno progresivističkom poimanju sveta, advokati statusa kvo ne propuštaju priliku da istaknu kako živimo u eri nezapamćenih sloboda. U praksi, stvari ne izgledaju ni izbliza tako ružičasto i svi su jedanki pred zakonom samo u ustavu – na svetu ima najviše deset prostorija za sastanke na kojima se odlučuje čije će postere tinejdžeri u npr. Južnoj Koreji kačiti na svoje zidove. Kada se odluka jednom donese, odmah se počinje sa njenim ostvarivanjem. Primeri „uspeha“ pop zvezda kao što su Britni Spirs, Maraja Keri ili Kristina Agilera dovoljno su reprezentativni.

Uporedo sa zalivanjem sopstvenih biljaka koje treba da izrastu u zvezde vredne divljenja, muzička industrija koristi i šumarske metode – ona često i kosi zdrava stabla koja su izrasla van njenog atara, kada se proceni da je jedan bend/izvođač dostigao zrelost i prerastao kultne okvire. To je posebno upečatljiv metod u vreme cikličkih kriza koje uporedo sa kapitalizmom snalaze i industriju za šta uverljiv primer nalazimo u „nastanku“ panka, grandža ili nekog trećeg hibridnog pravca, čijih su se vorholovskih pet minuta završili i pre nego što su počeli. Nakon određenog vremena hibernacije, u nekom novom kritičnom momentu – muzički biznis plasira ili gore pomenute artefakte eksploatacije viđenijih autora ili daje izumrlom žanru veštačko disanje, dizajnirajući ga da spolja liči na svoj uzor ali da je iznutra prošao „hemijsko čišćenje“. Komercijalni uspesi gangsterskog repa ili pop panka, koji se iz prethodne decenije prelivaju u novi milenijum, ili „bum“ bendova sa jasnim garažnim/novotalasnim usmerenjem kojima je sa svojim uzorima jedino zajedničko to što su počeli u garaži, jasan su primer simulacije.

Odvajkada je jasno da najjači pišu zakone kako bi zaštitili prevashodno svoje interese, i muzička industrija, kao subjekat iza kojeg stoji krupni kapital u tom smislu nije nikakav izuzetak. No, čini se da je bitka koja se trenutno vodi na internetu oko, sa stanovišta industrije, „piraterije“ ili pak „deljenja fajlova“ kako to nazivaju korisnici globalne mreže, unapred izgubljena.

Usled sve većeg gubitka nekada enormnih profita koji su ostvarivani putem prodaje nosača zvuka ili drugih predmeta sa logom grupe ili izvođača, muzička industrija se sve više okreće drugom izvoru sopstvenog finansiranja – festivalima. Festivali, koji po svetu niču kao pečurke posle kiše, predstavljaju totalni simulakrum, i kako se u ovom trenutku čini, definitivni stadijum poslovne strategije muzičkog biznisa. Naoko muzičke, ove manifestacije po svojoj prirodi liče na vašarske, na kojima muzička industrija zajedno sa moćnim multinacionalnim sponzorima, koristi ljubav muzičkih fanova prema određenim izvođačima kako bi stimulisala potrošnju na svim nivoima i predstavila svoje nove štićenike. Festivalski model se pokazao kao posebno efikasan u predstavljanju novih muzičkih aktova.

S tim u vezi, a ujedno i kao neka vrsta rezimea, bitno je napomenuti da je manjkavost glavnine marksističkih kritika kapitalizma u tome što su predmet svoje kritike – kapitalizam - doživljavali kao nešto konzervativno u smislu zacementiranosti i nepromenljivosti. I sami klasici marksizma, a i njihovi najbolji učenici, među kojima je i Bodrijar, s pravom su primetili da je konzervativizam kapitalizma za razliku od ranijih konzervativizama veoma dinamičan i domišljat u menjanju oblika zarad očuvanja sopstvene eksploatatorske suštine.

Srećom, a delom zahvaljujući i Internetu, ljubitelji savremenog muziciranja imaju mogućnost da zaobiđu diktat muzičke industrije i posvete se realnosti koja tavori na marginama interesovanja masa. Traganje i jeste ono što odvaja masu od jedinke, aktivnog ljubitelja od pukog potrošača. Individua sama sebi sprema jelo, masa jede sve šta joj se servira.

Možda sve ovo zvuči elitistički, ali elita sama po sebi nije tragična kategorija. Tragedija je kada se nešto predstavlja kao elitno iako to nije, što je posao kojim se muzička industrija poslednjih decenija bavi sa izrazitim uspehom. No, na do juče kristalnom horizontu pojavili su se sivi oblaci.

P. S. Dusan Pavlovic wrote:
> Postovani Marko
>
> Izvinjavam se na kasnjenju. Ovo je odlican esej. Dobili ste 20 poena. Imate ukupno 72 poena i ocenu 8.
>
> Posebno mi se svidja teza o posthumnoj eksploataciji rok zvezda koje su svojevremeno dozivljavane kao alternativa sistemu. Medjutim, to vazi i za neke rok zvezde koje su jos zive. Uzmite danasnje aktivnosti Seks pistolsa: oni su postali sopstvena negacija od kada su poceli da tezgare.
>
> Dusan

Postovani profesore,

Veoma mi je drago da Vam se esej dopao. Mozda bih mogao da ovu temu prosirim za master tezu koju bih radio kod Vas.

Slim Twig - Contempt! (Paper Bag)

S vremena na vreme, pojave se ploče na koje se tek tako navučete. Što ih više slušate (a to je već dovoljan podvig da vam nešto zaokupira pažnju u ovo šumeće doba), istovremeno ste sve svesniji njihovih nedostataka, a opet ih sve više volite. Contempt! je baš takvo ostvarenje.

it was an inner vision
i saw a row of vixens
i was missionless
haunting mansion's corridors
for little reason
i saw them freezing
i saw them freezing

my women vision
they took up space
they looked as sculpted prisms
was then i kissed them
i felt my heart was missing
beatless, i climbed the stairs
i found a child there
she bathed my bleeding beating
my chest, a fountain streaming
i fought with perspiration
i felt the ground below me breaking
i feel some hundred feet the sculptures i saw fell with me
i then fell back to sleep
i then fell back to sleep
the ice it came to melting
the women buried me

'neath the black dirt
her hiked up skirt
my heart beat-beating 'neath the shirt
my heart beating to stay sane
her skin it changed and it changed
her skin it changed and it changed
her skin it changed and changed

Slim Twig je tek prevalio dvadesetu i ovo je njegov dugosvirajući prvenac koji stoji rame uz rame sa hrpom EP izdanja koje je izdavao od 2006. Inače, ovaj žitelj Toronta muziku stvara od rane adolescencije odrastajući sa roditeljima filmotvorcima. Uporedo sa svirkom što pod svojim umetničkim imenom što u bendovima Tropic i Archaic Women, Slim (Max Turnbull) glumi i u filmovima, a planira i da u budućnosti snima saundtrekove.

oh my poor patty ann
what you don't understand
no it don't quite hurt
when you sport my favourite fetching mini-skirt

oh my poor patty ann
what you don't understand
no there ain't much at stake
when you let spill the perfume for a date

oh my poor patty ann
what you just don't know
i fall into the water by the pool
when you gogogo

oh my poor patty ann
vexed left like a baby lamb
i don't just wanna be
i'm gonna greet you as your brand new man

oh my poor patty ann
they're looking for your lost lover man
with the hounds by the gate
in the swamp hope it's not to late

oh my poor patty ann
don't be so vexed give me your hand
i been wasting away
ever since your lost cause wedding day

be mine love...
Na ovoj ploči ima muzičku pratnju u vidu Mercy Mercenaries. Produkcija je minimalna, maltene kućna, a prva i, čini se najgolemija referenca je legendarni sastav Suicide. Atmosfera je mračna i ukleta, prošarana jeftinom elektronikom, raznim šumovima i zvukovima gitare i čela. No umesto krikova krajnjeg velegradskog očajanja Alana Vege, Slim svojim razbrajalačkim poslanicama šalje poruke drugačije prirode.
Njegova lirika je natopljena mračnim erosom, estetskim opravdanjem greha, u najboljoj tradiciji rokenrola. Seksi šarm rokabilijevskog glasa Slim Twig u skladu je sa njegovim švalerskim (tinejdžerskim) brčićima koji kao da poručuju pripadnicima lepšeg pola da su ovom muzičaru samo mini suknje na pameti, što se lako da utvrditi uvidom u tekstove pesama sa ovog ostvarenja.
Krajnji proizvod je zbirka iščašenih i zaraznih brojeva (posebno u prvom delu ploče) koji mnogo bolje funkcionišu pri solo slušanju. Na taj način se dobija efekat hipotetički najpribližniji vođenju ljubavi sa samim sobom; što je svojevrstan preduslov sticanja samopouzdanja koje vodi do rafiniranog prosvetljenja. Samo za prave mangupe i njihove istinske ljubitelje.

dont wanna be the man that broke her
i wanna be that eloquent smoker:
with the shirt thats parched so white
that you can't see nothin but my white wing flight

dont wanna be the man that broke her
i wanna be that eloquent smoker:
with the shoes so black and sharp
that you cant hear nothin but the shriek of a harp

dont wanna be the man who bleeds
with his skin so wet that you cant see the need
of takin him back right into your arms
and tellin him "baby never done me no harm"

dont wanna be the man that broke her
i wanna be that eloquent smoker:
with the hair so slick and styled
that their aint another man for at least 10 miles

dont wanna be the man that broke her
i wanna be that eloquent smoker:
with the pants so thin and tight
that you cant think nothin but the sultry night

dont wanna be that man of sin
with a cutthroat at your door but you won't let him in
im according all my might just to make things right
i repent my repe-repetitions

oh lord im coming on up
wont you tell my baby please to save me a spot
im comin on up
im shining

oh lord can i sip from the cup?
dont you dare tell my baby im a miserable fuck
im shakin on in
im blinding

Nema viza, ima viza

Pošto se nakon više od mesec dana pojavila nova država koja je priznala Kosovo kao nezavisnu teritoriju (Jordan), stigli su i razgovetni, doduše nezvanični, glasovi iz Evropske komisije o odluci po kojoj će građani Srbije moći da putuju bez viza u zemlje EU. Kvakica (iliti) kompromis (za nas Evropska unija uvek ima specijalna rešenja) se ogleda u tome što se odustalo od ranijeg zahteva da se građanima koji žive na teritoriji južne srpske pokrajine pasoši ne izdaju u Beogradu, ali za njih tzv. Beli Šengen neće važiti već će im za putovanja biti potrebno uobičajeno odobrenje (= 35, 00 EUR) ambasada država među kojima je velika većina onih koje su priznale Kosovo.
Time je EU nastavila niz svojih, nazovimo ih tako u nedostatku boljih reči, šljampavih odluka vezanih za ovaj region i posebno za ovu zemlju. Preciznije definisano, ovaj potez, koji se očekuje za nedelju dana (a diplomatski izvori nasdvoje su nam ga nagovestili još pre mesec dana), direktno se nadovezuje na primenu SSP-a, koji ni 15 meseci nakon parafiranja nije stupio na snagu, a država Srbija ga u vreme ekonomskog tornada jednostrano primenjuje.
Pošto smo prilično uvereni da u telima EU sede ozbiljni ljudi, koji itekako znaju šta rade, nije na odmet da se malo podsetimo njihovih akcija u ovom regionu u poslednjih 20 godina. Još u prvim danima konačnog raspada Jugoslavije, EU (tada EZ) je neuko, improvizatorski pokušavala da na javnoj sceni dođe do miroljubivog rešenja, dok su neke njene članice veoma glasno podržavale sepratističke težnje zapadnih republika SFRJ. U tom smislu posebno su bili nesrećni nalazi Badinterove komisije koja je naložila razgraničenje po važećim AVNOJ-evskim granicama, što je princip koji je važio do jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije. Na ovom mestu možemo uočiti prvu konstantu politike EU prema Srbiji - njenu nestabilnost.
Naravno, namera ovog teksta nije da svali svu krivicu na Evropljane, već da oceni ulogu njihovog učešća u balkanskoj papazjaniji. Oni su već bili dovoljno poniženi ulaskom Amerikanaca u Bosnu 1995, kada im je pokaznom vežbom demonstrirano da nisu u stanju/nemaju moć da reše oružane konflikte ni u svom dvorištu. Ono što se zaboravlja je da je uvod u sukob bio upravo odluka zapadnjačke bratije da prizna BiH. Nakon toga, sledilo je uvođenje sankcija SRJ koje su dovele do bujanja kriminala u svim formama u čitavom regionu. Pobednik nedavnih izbora u Bugarskoj, nekadašnji karatista, telohranitelj i gradonačelnik Sofije Bojko Borisov nedavno je javno prokleo sankcije UN, označavajući ih kao glavnog krivca za pojavu mafija u najsiromašnijoj zemlji EU i olupini srpske države. Slične tendencije možemo locirati i u Albaniji devedesetih godina, u kojoj je poslovanje piramidalnih banaka bilo u direktnoj vezi sa embargom. Ne treba se podsećati da su te piramidalne banke krahirale odmah po okončanju Dejtonskih pregovora, da su Albanci izašli na ulice, obili vojne magacine i izneli brdo naoružanja koje je, najvećim delom, završilo u rukama njihovih kosovskih zemljaka. EU rešava probleme tako što ih stvara na svojim obodima.
Time se otvara prostor za logično pitanje: zbog čega joj je to u interesu, jer da nije, takvih rešenja ne bi ni bilo. Odgovor je jednostavan, akumulirani problemi se sklanjaju na periferiju, kako bi u centru bilo sve u najboljem redu. U tom smislu, nema mesta nikakvoj sumnji.
Nikakve sumnje nema ni u pogledu uloge zemalja EU u sramnom naoružavanju pripadnika OVK koje je u tandemu sa američkim tutorima bilo sprovedeno tokom misije Vilijema Vokera. Misija OEBS imala je oko 1.600 verifikatora, koji su, i to treba istaći, u velikoj meri bili obaveštajni agenti. Oni su, pod striktnim vođstvom svojih vlada direktno učestvovali u naoružanju i obuci albanske gerile. Nakon slučaja Račak, verifikatori su se povukli, ali su svu opremu ostavili svojim momcima na terenu kojima su se ubrzo pridružili iz vazduha.
Deset godina od kosovskog sukoba, i nepodeljenog vapaja za boljim životom, EU nastavlja sa svojom politikom u kojoj je šargarepa mršava a štap veliki i stvaran. Nema sumnje da će bestežinska vlada Mirka Cvetkovića i najnoviju odluku "evropskih partnera" predstaviti kao neviđen trijumf, ali realnost govori drugačije. U zemlji sa milionskom armijom nezaposlenih, neizgrađenim institucijama, nedovršenom državnošću, paralisanom privredom i više nego neizvesnom budućnošću, trljanje "Belog šengena" na nos zveči kao pucanje šamara na sveže obrijanom obrazu. Sa prosečnom platom od oko 400 evra, i stalnim dovijanjem kako da se preživi do prvog, malo je Srba koji razmišljaju o putovanjima, osuđenih da se zamajava pitanjima da li je Miloš Obilić Srbin ili Albanac i sličnim nebitnim pitanjima koje im postavljaju dežurne mutivode. Iako će biti predstavljena kao dobit za sve, vizna liberalizacija će pogoditi samo veoma uzak sloj stanovništva, onog koji ni do sad nije imao materijalnih problema da negde otputuje. Među njima je na nivou statističke greške onih koji su do "materijala" stigli pošteno, što, pomalo ironično, i znači da samo "deca" mogu kod svog "oca" kome mogu da zahvale na svemu što je njih pozlatilo, a sve oko njih zavilo u crno.
Sa ovom odlukom EU, takva praksa će se nastaviti. Da ima političke pameti i mudrosti, kao što nema, svim građanima južne srpske pokrajine koji bi aplicirali za pasoš bio bi ponuđen papir u kome stoji da su saglasni sa činjenicom da žive u državi Srbiji. Pošto nema, muvatori, secikese i ostali "uspešni građani", onih zbog kojih nam EU drži pridike da nismo sazreli za put-pod-noge iako je u dobroj meri za njihovo stvaranje sama odgovorna, će već naći način da obrnu još malo kapitala na unosnom poslu zamene prebivališta preko grbače totalno isceđenih, onih koji ćute i trpe. Dok se ne naljute.

Micachu – Jewellery (Rough Trade/Accidental)

Stigla je, onako mlada, zarozana i prkosna, sa musavih ulica testosteronskih predgrađa Londona. Jevrejka Mica Levi pronašla je sebe na napucanoj grime sceni engleske metropole, ali je instinkt terao dalje od pravoverne geto-učaurenosti, u pravcu što slikovitijeg opisa gadosti koju neki zovu život. U šljašteće osvetljenom akvarijumu šou biznisa, ribice/zvezde služe prevashodno kao ukras, konkurs za autentičnu piranu je vazda otvoren.

Micachu se prijavila.
Prvo viđanje s njom putem video-spota za pesmu Lips (kasnija istraga će otkriti veliku sklonost ove devojke ka anatomiji – Curly Teeth, Sweetheart, Eat Your Heart, Guts…). Dobro spakovana prljavština. Obrnuta fudbalerka na glavi. Nehajan izgled, sveukupno gledano (nešto kao “namirisani panker”, sigurno znate nekolicinu). Snimanje naravno u podrumu. Sviđa mi se. Jel ovo Royal Trux dobio svoju legitimnu naslednicu? Svi koji su ijednom čuli ovaj sumanuti bend, znaju da muzička genetika nije rodoslovnom stablu ove grupe pripremila nikakve plodove. Nešto kao Zappa. Nešto kao Captain Beefheart. Neponovljivost kao nemogućnost kopiranja.
Naviknut na nagazne mine muzičke industrije, grozničavo skidam album. Dugo odlažem slušanje istog. Smislenija polovina nasdvoje kaže da je slušala, ali Lips “ostaje najbolja”. Došao je i taj dan. Nije prošlo. Prošlo je još dva meseca. Spreman sam.
Otvarajuća numera “Vultures” je prljava kao Istanbul u sumrak. Sviđa mi se. Ipak, nagli ritmički prelaz otkriva tuđe šape na materijalu. Tako je, Matthew Herbert je ovo producirao. Hehe, kako sam znao da Micachu nije sama u ovoj priči. Ima tutora. Džabe joj klasično muzičko obrazovanje, sviranje gitare, kreativna upotreba usisivača i snalaženje sa podzemnim bitovima.

Svega toga ima na ovoj ploči, za koju bih voleo da tvrdim da je eksperimentalna. Po sadržaju ona to jeste, ali po formi – ovo je pop, čistokrvni pop kanon sa sve pamtljivim melodijama i refrenima. Koliko god da su zaprljane i betonirane Golden Phone, Floor, Just in Case ili Calculator, to su pop hitovi sakriveni iza čestih promena ritma i traženju utočišta u, mora se priznati, umešno sprovedenoj eklektičnosti u fazonu "vidi šta sve znam i mogu (kad mi šapnu producenti)".
I šta? Pa ništa. Ovaj album ima svoju vrednost kao putokaz za nove naraštaje, i neka ga sluša što više dece. Njima je posvećena poslednja pesma koja se nimalo slučajno zove Hardcore. Šačica hype slušalaca će biti ohrabrena da kopa dalje.
Nešto kao sa robnim markama. Odevni predmeti sa velikim logom su za skorojeviće, gotivci nose kvalitet koji ne upada u oči. Da li će Micachu postati konfekcijski škart koji neki zovu alternativom ili će joj cokule biti čvrsto prilepljene za cement, a glava u talu sa zvezdama, u ovom trenutku nije poznato. Jedino što se zna je sledeće: sve i da hoće, Micachu više nikada neće snimiti ovakav album.

Šećerna pena

Rekli su mi da je u bolnici. Kao mnogo puta do sada.
Ipak, naoružao sam se pozitivnim duhom zečeva pred parenje i hladnim razumom patologa: otuda jabuke – zdravlje na usta ulazi (obećanje ni više ni manje od toga, nikakav znak ljubavi mimo toga) i došao sam biciklom – čovek koji racionalno koristi dva točka (kretanje kao obrtanje pedala, ni manje ni više od toga, nikakav znak ljubavi mimo toga). Sasuću joj razloge u krilo kao što bager zatrpava zjapeću rupu, okrenuću se i otići uveren da sam u pravu i da će doktori učiniti sve ostalo. Ostaviću je za sobom kao rešenu jednačinu. Zapravo, dok budem tamo, već ću biti negde drugde.

Kružio sam oko Dragiše Mišovića obešen o kesu sa jabukama. Vreme za posete je skoro isteklo, a ja nikako da uđem. Bar da joj nisam javio da ću doći. Mogao bih se izvući. Kao mnogo puta do sada. Ali, znala je da sam doputovao i hteo sam da odradim tu posetu. Kao mnogo puta do sada. Jedino, nisam znao da je toliko loše. Gore nego što je bila i baš onako kako će, osećao sam, biti mnogo puta od sada.

Kroz otškrinuta vrata dnevnog boravka, dok sam čekao pred prijavnicom, video sam nekoliko devojčica uvijenih u bade-mantile kao odojčad (ili starice) kako zure u televizor. Frenetične boje i pokreti, šarenilo i metež preletalo je preko njihovih lica kao preko belog zida. Prepoznao sam je po očima i stavu zgrčene, ispijene zverčice koja brani prilaz iako umire od gladi. Zenice su bez fokusa zurile kroz ekran kao kroz prozor tražeći nešto iza oblika. Život iza života. Spas izvan sebe. Donja usna, zašivena konacima, poslednji je pokušaj bekstva iz kaveza. Zašivena, sanirana. Između rešetaka, bridele su grudve reči. Ožiljci po koži iza koje su bubrele vene kao rešetke koje neko iznutra trese dozivajući stražare, širili su se kao izukrštane mape bezbroj puta planiranog bekstva.
Jabuke u mojoj ruci tresle su se pred ovim nepoznatim godišnjim dobom.
Belilo zidova trunilo mi se u pluća. Vapeće dozivanje iz nje gušilo me. Dva točka i jabuke, dva točka i jabuke – zamišljao sam ravnu ulicu i bele zareze na drumu koji štikliraju moje odmicanje od nje.
Pobegao sam niz hodnik. i evo me - kružim okolo ne usuđujući se ni da odem, ni da se vratim unutra. Dok kružim osećam da mi je glava ekserom prikovana za zid zgrade. Nikada neću otići odavde.

***

Prošlo je već sat vremena od kad smo se kolima dovezli na zaravan. Od tate ni traga. Dok smo se vozili, nije progovorio, kao i obično, ni reč. Sunce je peklo zadnje sedište i Ana, spakovana veknica u rerni, gužvala je znojavim rukama haljinicu koju je mama dugo peglala da Ana bude lepa za vašar. Nervirao me odsjaj sa njenih lakovanih cipela i znoj koji se skupljao na tatinom vratu i to što se ni jednom nije okrenuo da nas pogleda, da se našali. Kao da prevozi vreće krompira. Hteo sam da razgovaram sa Anom, da je golicam ili se pravim pametan. Ali, stavio sam slušalice vokmena u uši i divio se sebi što sam daleko. Između tatinog ćutanja i moje osvete, Ana je naposletku, od toplote, truckanja i smrada benzina zaspala.
Dugo smo tražili mesto za parking. Kada smo se, polupečeni, iskobeljali napolje, tata mi je samo tutnuo zgužvani svežanj novčanica, ne obazirući se na Anu koja je počinjala da kenjka, uplašena gungulom u kojoj se probudila.
“Evo vam za ringišpil”, gledao je negde iznad mene kao da me mrzovoljno čeka da porastem.
Dok je odlazio prema velikom razapetom šatoru ispod kog je treštala muzika, osećao sam se po malo kao plaćeni ubica: nisam brojao novac, ali sam bio siguran da ima dovoljno da gomilom slatkiša zapušim Ani usta. Ana je već vrištala hvatajući se za moje nogavice i dozivajući mamu. Da pre dva meseca nisam napunio devet godina i sam bih se prodrao da me vade odande. Kad samo pomislim da sam se danima radovao vašaru. Dok sam pokušavao da odvojim Anu od nogavice na nas je zatrubeo ogroman kamion iz kog se promolila oznojena glava.
“Miči, mali, da ne gazim!”, prodrao se na vozač, na šta je Ana jače zaridala. Kamiondžija je već psovao Sunce i Boga, dajući gas i ja sam podigao Anu i požurio da se sklonimo u stranu. Ispod cerade kamiona uz koji smo se pribili, bila je hladovina i Ana je počela da se smiruje. Ljudi su nadirali sa svih strana i dok sam je držao u naručju, mrzeo sam tatu i Anu i sve te ljude. Najviše sebe. Posrnuo sam napred jedva uspevajući da je ne ispustim u balegu i polomljene pivske flaše.
Iznad sve te gungule, jedine slobodne, lako su kružile korpe ringišpila. Kretati se, leteti, samo ne stajati na jednom mestu, kao izbačen prtljag. Zureći u ringišpil, dobio sam neku novu snagu, pokazivao ga Ani kao da sam ga upravo ja smislio. Hteo sam da se oboje popnemo na ringišpil, da ne budemo tako mali i nemoćni. Na putu do ringišpila, dokazivao sam joj svoju snagu pucajući plastičnim puškama u plišane zečeve, jedući pljeskavicu u tri zalogaja, sudarajući se sa automobilima koji su se odbijali od mene i Anu kao bačeni projektili, metalnim hvataljkama grabeći glave igračaka. Vašar kom sam se toliko radovao, postao je za nas dvoje bojno polje.
U znak trijumfa, naposletku smo se popeli na ringišpil i leteli u krug. Gazili nogama šator i tatu u njemu, brda i ljude, kuće i kola, krave i ovce, flaše i balege. Ana se smejala.
Ali, ringišpil je stao i Ana se opet našla kraj mene. Neko vreme smo lutali, ali vazduh zahvaćen plućima na onoj visini, ubrzo se ispumpao i vukli smo se po vašaru kao dva raspukla balona. Gužva nas je omamljene od sunca povlačila po vašaru kao ostatke bogatog obroka. Ni da nas svari, ni da nas ispljune. Ana je zatražila da odemo kod tate, ali ja sam znao da to nije dobra ideja i pokušao sam da je zabavim. Zavukao sam ruku u džep, ali imao sam samo još neku siću. Smrkavalo se. Tulum je tek počinjao, a kola su bila zaključana.
Jedino što sam za to još mogao da kupim da nam ubijem vreme bila je šećerna pena. Najjeftinija zafrkancija na vašaru. Platili smo bradatom prodavcu i nestali iza ružičastih oblaka šećera. Ana je zgrabila svoju penu. Seli smo ispod drveta i, činilo mi se, dok je Ana jela treću, da smo potpuno poraženi. Od plastičnih pušaka, plišanih igračaka i obezglavljenih trofeja. Ringišpil se nad nama vrteo, vodeći neke druge ljude na mesec. Štapić je pao na zemlju. Anino lice se iskrivilo. Znao sam da joj je muka sa svim onim šećerom u stomaku i dao bih sve u tom trenutku da sam mogu da povratim umesto nje, da se ne muči. Počela je da plače i, samo sekund pošto sam pomislio kolika sam budala što sam je vukao kroz svo to ludilo, opalio sam joj šamar. Korpe ringišpila srušile su nam se na glave kao prezrelo voće.
Držao sam joj glavu dok je povraćala.
Otac nas je našao ispod drveta. Nije ni primetio da je Ana bleda, da su nam cipele isprskane, da sam potrošio novac, iako sedim praznih šaka. “Idemo”, rekao je gledajući negde između nas.

***
Od mame sam saznao da Ana ima bulimiju, godinu dana pošto sam se odselio. Plačući preko telefona, molila me je da dođem kući jer ne zna šta da radi. Kao puno puta do sada. Nikada neću otići odavde.

***

Ostalo je još pet minuta do kraja posete koju nisam posetio. Prošao sam pored prijavnice za kojom je sestra listala časopis i popeo se na prvi sprat. Prošao sam pored grupe devojčica koje su igrale karte. Našao sam Anu kako leži sama u sobi. Na zidovima, preko puta njenog bili su izlepljeni posteri Britni Spirs i Džonija Depa. Na njenom, bila je do pola obojena šuma – crtež istrgnut iz sredine nekakve bojanke za decu. Zagrlila me. Na licu joj se poznala zahvalnost, a potom strepnja. Kao mnogo puta do sada. Seo sam na ivicu kreveta, ne znajući koliko parče mi pripada. Koliko tog kreveta je moje. Hteo sam da joj kažem da znam sve, da i moje oči gledaju kroz televizor, da ni ja ne volim da se vraćam kući, da ne verujem u prave linije, ni u jabuke, u bolničare.
Ali, najteže mi je bilo da kažem da ne verujem u ringišpil, da priznam da smo onog dana na vašaru nas dvoje izgubili bitku i propustili šansu da odemo.
Pružio sam joj jabuke koje je odložila više kao dragu uspomenu, nego kao hranu. Povinovao sam se sestri koja je došla sa lekovima i izašao.
Sišao sam niz stepenice i izašao na ulicu nad kojom se već smrkavalo. Prišao sam biciklu, podigao ga obema rukama i bacio. Onda sam ga izgazio, pa opet bacio. Oko mene, roletne su se spuštale. Jebeni ringišpil se okretao. Bez nas.

***

Mama me više ne zove. Nekoliko puta sam okrenuo broj da vidim šta se dešava, ali bih prekinuo čim čujem nečiji glas sa druge strane. Često sanjam onaj dan na vašaru. Samo što se u tom snu sestra ne ispovraća od šećerne pene, već od nje poraste. Postane toliko velika i jaka da joj se ja divim i pomalo je se plašim. Ja plačem, a ona me uzima u naručje, gazi ceo vašar, krave, ovce, pljeskavice, prodavca pene i tatu ispod šatora. Onda potrči preko planina i odnosi me daleko, a ja se osećam sigurno i srećno, jer je ona jaka, jer nisam sam, jer mogu da plačem, a da me ne bude sramota. Nemamo para i ne treba nam, mi smo jaki, nas dvoje i ne zastajemo ni u jedan red da kupimo slatkiše kao ostala deca. Dok Ana preskače brda, vidimo mamu ispred kuće. Ona nam maše i doziva, viče kako nam je spremila krevete, ali mi joj samo odmahnemo i odemo dalje.

Jedna velika partija

Pre 365 dana, nakon brojnih spekulacija & muka sastavljena je Vlada koja je ozvaničila potpunu vlast Demokratske stranke na području Srbije bez Kosova i Metohije. Zarad svetlije, evropske, budućnosti nekadašnji nepomirljivi takmaci, socijalisti i demokrate, rešili su da pređu preko opake prošlosti.
No nećemo se ovde baviti kohortom Mirka Cvetkovića koji nastavlja svetlu srpsku tradiciju da se na važna državna mesta postavljaju ličnosti lišene bilo kakve faktičke političke težine. Interesantnije je pozabaviti se činjenicom da je formiranjem vlade na čijem je on, formalno gledajući, čelu, dovršen proces demokratizacije Srbije u zapadnom ključu. Za umove nesklone kritičkom mišljenju ovo je dobar razvoj događaja jer podrazumeva povećanje životnog standarda (koji je niži nego što je bio, uprkos providnom opravdanju u svetskoj ekonomskoj krizi), putovanja u bolji svet itd. Kraće rečeno, sve ono što se po fantomskoj a uvreženoj logici naziva "normalnim životom", koju sve jača (auto)cenzura u sredstvima javnog informisanja potcrtava turbo-pranjem sivih moždanih ćelija.
Pogledajmo malo bliže, i zaista po formi smo se približili razvijenima - imamo na delu demokratiju u kojoj različitih opcija nema. Sledeći izbori, koji će po svojoj prilici biti održani do kraja ove godine će samo ozvaničiti ono što se golim okom već da primetiti. Pošto je prošle godine u ovo vreme probijena crta koja je delila dve Srbije (koje ionako postoje samo u teoriji), ova kombinacija je najizvesnija. Grubim potezima skicirana dobijamo sledeći nacrt: Tadiću je dosta Dinkićevih i Dačićevih ucena. Predsednik raspisuje izbore čiji je ishod dalje ukrupnjavanje političke scene. Procenti su manje više-isti. Demokrate i naprednjaci na sličnom procentu, neznatno višem od 35. Narodnjaci zakucani na svojih desetak posto. LDP ustima ispod a kosom iznad cenzusa i desetak mesta za manjine. Svi ostali ispod, spremni za istoriju.
Nijedna od dve glavne stranke ne može da formira samostalno vladu na čijem bi čelu bila, jer nema većinu. Da se "narod ne bi dalje maltretirao" dolazi se na spasonosnu ideju: Vlada nacionalnog spasa, poslednji put viđena u Nemačkoj. Pun mandat, dalji grabež pužijim hodom ka zapadnoj nirvani. Ko ne veruje ne zna zbog čega je nastala Srpska napredna stranka, ona koja, kako plakati kažu, "jedina može da pobedi DS." Sledi dalje lapanje na široko i namirivanje stranačkih kadrova, lopovske privatizacije i dalje urušavanje svega iole smislenog pod maskom modernizacije.
U Srbiji je na sceni izbor između lopova i fašista. Stvari su dodatno otežane time što su lopovi pomalo fašisti, a fašisti pomalo lopovi, jedna velika stranka koja vlada bez obzira na to koga narod izglasa. Rezultati prošlih izbora su u tom smislu dovoljno ilustrativni - vladajuća ideja je na njima doživela poraz.
No, kako je već rečeno, Srbija u ovoj priči nije izuzetak, demokratija bez pravih izbora trenutno vlada većim delom planete. Irci izglasaju odbijanje Lisabonskog sporazuma, a niko ni ne sumnja da će on biti ratifikovan. Pitanje nije "da li", već "kada". Amerikanci poklone poverenje Obami, a on prvo što uradi dovede Hilari Klinton u Stejt department.
Ideja demokratije je izobličena do stadijuma dekadencije i licemerja u kojem živimo. Priča u kojoj, kako nas PR agencije u vidu medijske mašinerije režima uverevaju, želimo sami sebe da vidimo po svaku cenu, se očigledno raspada. Taj raspad će trajati dugo jer alternative nema na vidiku. Ako se nešto ne promeni u veoma kratkom vremenskom roku čeka nas novih hiljadu godina tame. A ako se to dogodi, kao što je sva prilika da hoće, biće sasvim irelevantno i nebitno ko je na vlasti u "Srbiji". Nebitno kao Mirko Cvetković.