Nakon malog predaha, nastavljamo sa predstavljanjem relativno svežih i interesantnih rokumentaraca koje smo nasumično izvlačili iz povelikog svežnja. Prvi sa gomile je čedo Brazilca Bruna Natala Dub Echoes (2007), koji, kako mu i samo ime kaže za predmet ima najveću vrednost koju je Jamajka darovala civilizaciji: Dub muziku.
Nastao iz greške kada su jednom pevaču kome sam sad zaboravio ime zaboravili da nasnime vokale na snimku, ovaj žanr i četiri decenije nakon volšebnog nastanka slovi za najprogresivniji žanr u savremenoj muzici. Dub Echoes daje valjane argumente zbog čega je to tako. Intervjuisani su brojni muzičari od legendi kao što je Lee Scratch Perry, preko genijalaca kakvi su Mad Professor i Scientist, neizostavni Sly i njegov kompanjon Robbie do muzičkih biznismena kao što su 2 Many DJ's, Howie B i dubstep zvezdica Kode 9. Lista nipošto nije iscrpljena i veoma je raznolika čime se stvara realan uvid u nasleđe duba u savremenoj muzičkoj ponudi, koja bi nadasve bila siromašnija da nije bilo karipskih igrarija. Kako je to već jedan od Jamajčana u filmu rekao: "Svuda gde imate bas, to je dub. Nigde drugde to niste mogli da čujete."
Od početaka sa King Tubbyjem do jamajčanskog zenita oličenog u rumom nalivenim i vutrom napušenim Perryjem, priča se zatim seli u Veliku Britaniju i Francusku pa zatim i ceo svet. Simptomatična je teza da u današnje vreme Jamajka nema dub imena za poštovanje ali da se dub s uspehom izvodi u celom svetu, što samo govori o tome koliko je njegovo upražnjavanje postalo kosmopolitska stvar. U tom smislu najjači je jedan Brazilac na kraju filma koji kaže da je dab transcendentan pojam koji je neobjašnjiv, i da smara svog prijatelja sociologa da počne da ga koristi kao samorazumljivu kategoriju te da je ubeđen da će ljudi za koju godinu pred nekom slikom reći "ovo je dub". Carski.
Prilično su dobro obrađeni neupitni uticaji duba na hip hop, pank i savremene eklektičke elektro forme, o čemu se sa zanosom priča tokom celog filma uz metodična objašnjenja osnovnih pojmova ovog stanja uma pretočenog u note. Samim tim, ovaj rokumentarac je neizostavna lekcija za sve one koji bi da se bliže upoznaju sa ovim dragocenim muzičkim fenomenom ali i sa njegovim brojnim ehoima. Kako je to sažeto objasnila popičnija polovina nasdvoje po gledanju: "Ispada da je sve dub". Sada i ona zna da to i nije tako daleko od istine.
Čast da brani boje panka pripala je najbeskompromisnijem, najpolitičkijem i najautentičnijem bendu sa Ostrva - grupi Crass. Tate i mame DIY etike i očevi i majke crusta nisu se ni dve i po decenije nakon raspada odrekli svojih radikalnih stavova, a holandski reditelj Alexander Oey ih nalazi u zimzelenoj komuni zvanoj Dial House, smeštenoj na jugozapadu (?) engleske provincije gde i dalje žive svoju borbu baveći se bujanju tehnika održivog života.
Znači, skroz daleko od neke moje percepcije da su oni svi do sada pomrli i da su u pitanju neki izblazirani snobovi koji su se u mladosti malo igrali revolucije. Naprotiv, iako malo raspuštenog izgleda, lepo ih je videti kako u pabu piju ogromna točena piva i gledaju fudbalsku utakmicu engleske reprezentacije.
Kad smo već kod fudbala, neviđeno je isprozivanBekam jer je jednom prilikom navukao majicu sa zloglasnim logom benda. Članovi benda kukaju zato što "se neka velika firma odlučila na štampanje logoa grupe a da ih ni ne zanima šta on predstavlja dokle god donosi novac", ali su generalno dobro raspoloženi kroz film, ponosni na svoju poziciju u istoriji angažovane rok muzike, a da pri tom ne mislimo na nazovi-angažovane bendove poput Clash, koji su, iako početno motiv za nastanak grupe Crass, konstantno podjebavani zbog pristanka da se ušeme u korporativne muzičke sheme.
Sa druge strane, Crass na to nikada nisu pristali i kada su osetili da postaju institucija, što nisu želeli, prestali su sa radom, prethodno dobro ispreskakavši simbole neo-liberalne renesanse - Gvozdenu Lejdi i Holivudskog Glumca. U tom smislu posebno je zanimljiv detalj koji iznose članovi benda: naime, pevač "uličnih legendi" Sham 69 ih je vrbovao da potpišu unosne ugovore tvrdeći da on može da "market their revolution". Ostajući verni svojim anti-kapitalističkim idealima, Crass su to odbili, pa zato danas svako dete ne zna za njih da su punk, kao što je slučaj sa cirkuzantima poput Sex Pistols i Clash, ali zato zna svako ko treba da zna.
Za jedan bend čiji članovi uopšte nisu znali da sviraju to je podvig: 9 godina intenzivnog postojanja, (čini mi se) šest albuma, konstantno prozivanje svega živog, dosledan pacifizam i sve ono što nećete naći u današnjoj indie muzici. Kao što reče jedan član benda: "Vodila nas je želja da sve stvari radimo iz srca."
Za kraj, ovog puta u ediciji "Rokenrol čudaci" red je došao na Daniela Johnstona i rokumentarac iz 2005. u čijem je naslovu njegovo ime upareno sa Đavolom, njegovom najvećom opsesijom. Pre ovog filma, koji potpisuje baš za njega nagrađivani Jeff Feuerzeig, za Johnstona sam znao da ga je voleo Kurta Cobain, nisam previše mario za njega, ali se to po gledanju ovog filma značajno menja. Posve neobična ličnost, čovek koji pati od manične depresije skoro pet decenija svog života hoda po liniji koja razdvaja ludaka od genija, sa neizostavnim koracima na obe od ovih teritorija. Odrastao u kući religioznih Amera, kičme svetskog hegemona, Daniel je odmalena iskazivao vanredan dar za umetnost - neumorno crtajući stripove, praveći niskobudžetne filmove i vodeći audio-dnevnike na kasetama. Fasciniran Bitlsima, on je zaista renesansno nastrojen pa mu i sviranje ide od ruke.
No, svaka svetlost ima svoju senku - Johnston nema sreće prvo u porodici, gd ene razumeju njegovu potrebu da bude prihvaćen takav kakav je - bogata i živopisna duša kojoj je potrebno dosta ljubavi, odobravanja i pažnje, detinje sklopljen poput Johnatana Richmana. Pošto ljubavi nije bilo, Johnston postaje veoma religiozan, vidi đavole svuda, počinje sa korišćenjem droga i pravi najneverovatnija sranja gde god da se pojavi a ima ga i u društvu članove grupa Sonic Youth i Hlaf Japanese, velikih fanova njegove muzike ali ne i njegove sjebane ličnosti. Najupečatljivije od svih ludila kojima je kumovao ovaj muzičar je avio udes koji je imao sa ocem od koga je pokušao da preuzme komandu nad letelicom bojeći se iskušenja đavola.
Naravno, Johnston biva momentalno prebačen u bolnicu na lečenje, odatle zove Pepsi da radi reklamnu pesmu za svoje omiljeno piće Mountain Dew i slične druge ludačke stvari koje od gledaoca izmamljuju divljenje i žaljenje u isti mah.
Istovremeno, Kurta Cobain nosi majicu na kome je omot njegove prve trake Hi How Are You na ama baš svakom foto-snimanju što dovodi do interesovanja za Johnstonov rad, kojeg on u bolnici uopšte nije svestan. Tako dolazimo do najjačeg dela filma u kome Johnston odbija da potpiše neviđeno povoljan ugovor sa Elektrom zato što za ovog giganta albume izdaje i Metallica, koja ima pesme o đavolu. Potpuni kralj.
Nakon što je krahirao sa albumom Fun objavljenim za Atlantic, prodatim u manje od šest hiljada kopija, Johnston se poslednjih godina drži u borbi sa demonima ne ugrožavajući svoju užu okolinu. On prvi put svira van Amerike a čak ima i svoj bend Nightmares u kome gitarista nosi majicu na kojoj piše Fuck Satan. Gotivno i debilno u isti mah ili kraće - tipično američki. Sjajan, sjajan film koji je do mene dospeo ljubaznošću moga prijatelja Miše, inače zaljubljenikom u apartne pojave na nezavisnoj muzičkoj sceni, kome se ovom prilikom najtoplije zahvaljujem.
Toliko za ovaj put... uskoro stiže sledeća tura!
Nastao iz greške kada su jednom pevaču kome sam sad zaboravio ime zaboravili da nasnime vokale na snimku, ovaj žanr i četiri decenije nakon volšebnog nastanka slovi za najprogresivniji žanr u savremenoj muzici. Dub Echoes daje valjane argumente zbog čega je to tako. Intervjuisani su brojni muzičari od legendi kao što je Lee Scratch Perry, preko genijalaca kakvi su Mad Professor i Scientist, neizostavni Sly i njegov kompanjon Robbie do muzičkih biznismena kao što su 2 Many DJ's, Howie B i dubstep zvezdica Kode 9. Lista nipošto nije iscrpljena i veoma je raznolika čime se stvara realan uvid u nasleđe duba u savremenoj muzičkoj ponudi, koja bi nadasve bila siromašnija da nije bilo karipskih igrarija. Kako je to već jedan od Jamajčana u filmu rekao: "Svuda gde imate bas, to je dub. Nigde drugde to niste mogli da čujete."
Od početaka sa King Tubbyjem do jamajčanskog zenita oličenog u rumom nalivenim i vutrom napušenim Perryjem, priča se zatim seli u Veliku Britaniju i Francusku pa zatim i ceo svet. Simptomatična je teza da u današnje vreme Jamajka nema dub imena za poštovanje ali da se dub s uspehom izvodi u celom svetu, što samo govori o tome koliko je njegovo upražnjavanje postalo kosmopolitska stvar. U tom smislu najjači je jedan Brazilac na kraju filma koji kaže da je dab transcendentan pojam koji je neobjašnjiv, i da smara svog prijatelja sociologa da počne da ga koristi kao samorazumljivu kategoriju te da je ubeđen da će ljudi za koju godinu pred nekom slikom reći "ovo je dub". Carski.
Prilično su dobro obrađeni neupitni uticaji duba na hip hop, pank i savremene eklektičke elektro forme, o čemu se sa zanosom priča tokom celog filma uz metodična objašnjenja osnovnih pojmova ovog stanja uma pretočenog u note. Samim tim, ovaj rokumentarac je neizostavna lekcija za sve one koji bi da se bliže upoznaju sa ovim dragocenim muzičkim fenomenom ali i sa njegovim brojnim ehoima. Kako je to sažeto objasnila popičnija polovina nasdvoje po gledanju: "Ispada da je sve dub". Sada i ona zna da to i nije tako daleko od istine.
Čast da brani boje panka pripala je najbeskompromisnijem, najpolitičkijem i najautentičnijem bendu sa Ostrva - grupi Crass. Tate i mame DIY etike i očevi i majke crusta nisu se ni dve i po decenije nakon raspada odrekli svojih radikalnih stavova, a holandski reditelj Alexander Oey ih nalazi u zimzelenoj komuni zvanoj Dial House, smeštenoj na jugozapadu (?) engleske provincije gde i dalje žive svoju borbu baveći se bujanju tehnika održivog života.Znači, skroz daleko od neke moje percepcije da su oni svi do sada pomrli i da su u pitanju neki izblazirani snobovi koji su se u mladosti malo igrali revolucije. Naprotiv, iako malo raspuštenog izgleda, lepo ih je videti kako u pabu piju ogromna točena piva i gledaju fudbalsku utakmicu engleske reprezentacije.
Kad smo već kod fudbala, neviđeno je isprozivanBekam jer je jednom prilikom navukao majicu sa zloglasnim logom benda. Članovi benda kukaju zato što "se neka velika firma odlučila na štampanje logoa grupe a da ih ni ne zanima šta on predstavlja dokle god donosi novac", ali su generalno dobro raspoloženi kroz film, ponosni na svoju poziciju u istoriji angažovane rok muzike, a da pri tom ne mislimo na nazovi-angažovane bendove poput Clash, koji su, iako početno motiv za nastanak grupe Crass, konstantno podjebavani zbog pristanka da se ušeme u korporativne muzičke sheme.
Sa druge strane, Crass na to nikada nisu pristali i kada su osetili da postaju institucija, što nisu želeli, prestali su sa radom, prethodno dobro ispreskakavši simbole neo-liberalne renesanse - Gvozdenu Lejdi i Holivudskog Glumca. U tom smislu posebno je zanimljiv detalj koji iznose članovi benda: naime, pevač "uličnih legendi" Sham 69 ih je vrbovao da potpišu unosne ugovore tvrdeći da on može da "market their revolution". Ostajući verni svojim anti-kapitalističkim idealima, Crass su to odbili, pa zato danas svako dete ne zna za njih da su punk, kao što je slučaj sa cirkuzantima poput Sex Pistols i Clash, ali zato zna svako ko treba da zna.
Za jedan bend čiji članovi uopšte nisu znali da sviraju to je podvig: 9 godina intenzivnog postojanja, (čini mi se) šest albuma, konstantno prozivanje svega živog, dosledan pacifizam i sve ono što nećete naći u današnjoj indie muzici. Kao što reče jedan član benda: "Vodila nas je želja da sve stvari radimo iz srca."
Za kraj, ovog puta u ediciji "Rokenrol čudaci" red je došao na Daniela Johnstona i rokumentarac iz 2005. u čijem je naslovu njegovo ime upareno sa Đavolom, njegovom najvećom opsesijom. Pre ovog filma, koji potpisuje baš za njega nagrađivani Jeff Feuerzeig, za Johnstona sam znao da ga je voleo Kurta Cobain, nisam previše mario za njega, ali se to po gledanju ovog filma značajno menja. Posve neobična ličnost, čovek koji pati od manične depresije skoro pet decenija svog života hoda po liniji koja razdvaja ludaka od genija, sa neizostavnim koracima na obe od ovih teritorija. Odrastao u kući religioznih Amera, kičme svetskog hegemona, Daniel je odmalena iskazivao vanredan dar za umetnost - neumorno crtajući stripove, praveći niskobudžetne filmove i vodeći audio-dnevnike na kasetama. Fasciniran Bitlsima, on je zaista renesansno nastrojen pa mu i sviranje ide od ruke.
No, svaka svetlost ima svoju senku - Johnston nema sreće prvo u porodici, gd ene razumeju njegovu potrebu da bude prihvaćen takav kakav je - bogata i živopisna duša kojoj je potrebno dosta ljubavi, odobravanja i pažnje, detinje sklopljen poput Johnatana Richmana. Pošto ljubavi nije bilo, Johnston postaje veoma religiozan, vidi đavole svuda, počinje sa korišćenjem droga i pravi najneverovatnija sranja gde god da se pojavi a ima ga i u društvu članove grupa Sonic Youth i Hlaf Japanese, velikih fanova njegove muzike ali ne i njegove sjebane ličnosti. Najupečatljivije od svih ludila kojima je kumovao ovaj muzičar je avio udes koji je imao sa ocem od koga je pokušao da preuzme komandu nad letelicom bojeći se iskušenja đavola.
Naravno, Johnston biva momentalno prebačen u bolnicu na lečenje, odatle zove Pepsi da radi reklamnu pesmu za svoje omiljeno piće Mountain Dew i slične druge ludačke stvari koje od gledaoca izmamljuju divljenje i žaljenje u isti mah.
Istovremeno, Kurta Cobain nosi majicu na kome je omot njegove prve trake Hi How Are You na ama baš svakom foto-snimanju što dovodi do interesovanja za Johnstonov rad, kojeg on u bolnici uopšte nije svestan. Tako dolazimo do najjačeg dela filma u kome Johnston odbija da potpiše neviđeno povoljan ugovor sa Elektrom zato što za ovog giganta albume izdaje i Metallica, koja ima pesme o đavolu. Potpuni kralj.
Nakon što je krahirao sa albumom Fun objavljenim za Atlantic, prodatim u manje od šest hiljada kopija, Johnston se poslednjih godina drži u borbi sa demonima ne ugrožavajući svoju užu okolinu. On prvi put svira van Amerike a čak ima i svoj bend Nightmares u kome gitarista nosi majicu na kojoj piše Fuck Satan. Gotivno i debilno u isti mah ili kraće - tipično američki. Sjajan, sjajan film koji je do mene dospeo ljubaznošću moga prijatelja Miše, inače zaljubljenikom u apartne pojave na nezavisnoj muzičkoj sceni, kome se ovom prilikom najtoplije zahvaljujem.
Toliko za ovaj put... uskoro stiže sledeća tura!
Постови
1 коментар:
U filmu o Džonstonu može da se prati linija koja ga užasno vezuje za pop kulturu: veliki obožavalac Bitlsa, Bič bojsa, MTV-ja, koka kole, radio u Meku. Osim toga, često je ponavljao kako želi da postane slavan i kako će biti slavan (presrećan je kad dospe na MTV, kao i kada se upozna za Geringom, tvorcem Simpsonovih koji hvali njegove crteže i muziku), sami crteži su prepuni popkulturnih referenci uklopljenih u neku njegovu mitologiju (superheroji, Kasper itd.). Meni je bilo fascinantno, i u isto vreme tužno koliko se nekolg ličnog bola drži ruku pod ruku sa ovim da ih nazovem opštim mestima koje ga oblikuju. Što se mene tiče, depresija jeste usko skopčana sa pop kulturom i zbog toga, Džonstonova depresija savršeno pronalazi forme upravo u ovim slikama i unutar njih s bori protiv đavola o kom stalno govori i kojim je opsednut. Baš zato je scena, inače odlično snimljena, u kojoj kamera dugo i polako prilazi velikom automatu za koka kolu u dnu hodnika u mentalnoj ustanovi dok preko toga ide pesmica o Mountin Dru koju je spevao Džonston, u isto vreme do zla boga tužna, ko da se prilazi nekom oltaru.
Постави коментар