Julia – Erick Zonca (2008.)

Ne baš tako davno izvestili smo o oduševljenju filmom Frozen River. U međuvremenu ih je bilo još, ali ostadoše nezapisana, pa bi moglo da ispadne da pišemo samo o filmovima u kojima se žene rentiranim, ukradenim il zaduženim kolima voze do obale jezera, reka, mora pokrivenih tankim ledom po kom pokušavaju da prenesu težak teret ostavljajući usput neuspešne odraze majki, supruga, radnica i generalno ljudskih bića. A, onda udahnu leden vazduh sa one strane granice, u oba slučaja američke, al ta mu dođe i kao civilizacijska granica i shvate il prihvate da ne moraju tako, il da barem ne moraju da se zadužuju i piju.

Generalno gledano, povremeno se kad me pritera zapitam dal nesreća čoveka skoli samo zato što zna da bi valjalo da bude srećan. Tako da mi ovi filmovi dođu kao fusnota da ima ventila gde može da se popusti, pa onda nešto s čoveka spadne, kao teret koji i nije njegov, isto kao što se izgube želje koje je poželeo napamet, a dođu brige koje je odavno valjalo da brine. Il samo spoznaš trenutak kad svima treba povikati fajront.

Za razliku od keve u Zamrznutoj reci, Džulija iz filma Ericka Zonce nije majka, zapravo je alkoholičarka koju na početku filma zatičemo kao sasvim polovnu Erin Brokovič koja je uspela da izgubi sve parnice pred Bogom i narodom, pred ogledalom i psihijatrom. Igra je kraljica indi, sjeban sam a živim filmskog zaseoka, uspevajući da junakinju pravoverno ogadi, pa gotovo do pred sam kraj filma kada više i nema puno vremena da gledalac prethodna dva sata filma prođe kroz rekapitulaciju i usvajanje junakinje ko sebi sličnog. U tom trenutku, od nje ste već digli ruke, ona od sebe daleko ranije (već u prvim minutama filma). Ali viša sila nije.

Na samom početku filma Džulija je ocvala flertuša, do te mere potonula na dno ispijenih čaša da njen ritam usnuća i buđenja podsećaju na montažu u Mementu. A, oni koji sa njom piju nisu lumpenproletarijat iz soca Bukovskog, već korporativni đilkoši koji kolima mogu lako da premoste vremenske i prostorne granice od obližnjeg bara, jebarnika i svake gradske kloake do svojih feng šui kancelarija. Okovana u nakit, veštačke nokte i rascvetale veštačke trepavice, od pogleda na Džuliju bole oči gledaoca baš kao što nju bole kada mamurna podigne teške kapke na dane bez posla, kredita na kartici i vremena za popravni ispit iz života protraćene žene,ujebane lepote i još ujebanije karijere.

U trenutku kada je korektivni američki sistem primora da se zapljune na sastanku alkoholičara koji za sebe tvrde da jesu alkoholičari, pod cvikerima ispod kojih biste bez problema mogli da zamislite i podočnjake Helene Bonam Karter u Borilačkom klubu, Džulijin pogled se susreće sa pogledom Meksikanke Elene koja joj uputi nepristojnu ponudu – da za novac otme njenog sina, koji joj je oduzet jer je alkoholičarka. Jer Elena se popravila i ima plan da sa sinom, odgajanim iza zidina bogatog dede, ode nazad u Meksiko. Štedela je. Biće i za Džuliju.

I kreće oranje teške brazde u kojoj kamenje izrasta preko noći od puke prašine što je život poseje dok Džulija pijana spava u krpicama i pod isparenjima buđavog LA glamura. Dilema koju Džulija ima nije dilema prisebne osobe koja oseća da je zagazila u mulj nemorala i bezakonja, već dilema mamurne žene koja odluke donosi naprečac, jer je svaka nova doza alkohola i svaki novi otkucaj časovnika podseća da tone.

Baš kao i svaki cvrčak kome najednom neki zgodtak skruni svu prašinu sa zglavaka, pa se vine u nebo da posrče ničim zasluženi med i Džulija oseća ovu životnu peripetiju kao neku pravednu otplatu za svoj dotadašnji sjebani život. Zonca je pravo namirisao dramu u zajebu savremenog gubitnika koji sve vreme pati jer veruje da je zaslužio bolje i da, samim tim što ga nije dobio, može da uzme sve, više nego što bi ikad dao.

Zonca se drži ove beleške, pa Džulija ni u jednom trenutku ne dobija oreol odmetnice od zakona, već je isključivo žena koja požuruje vreme do otplate, verujući da je ona ta kojoj treba da se plati. Zato Džulija smisli da zaradi preko novca koji joj je obećala rastrojena Elena i da bogatom dedi kom je unuk oduzet traži još više novca izigravajući otmičara deteta. Što već i jete. Ovo duplo lice – otmica preko otmice – govori o dubokom talogu prljavštine u umu čoveka koji je prestao da se oslanja na sopstveni kompas, koji večito igra na kartu proklamovane licemerne civilizacijske pravde pred kojom je moguće izigravati žrtvu jer uvek ima neka stavka po kojoj si kriv i stavka po kojoj si nedužan. Manipulaciji nikad kraja.

Androgina Tilda Swinton savršen je izbor za ulogu Džulije, jer kad skine svu tu masnu šminku i perine pokazuje da bi mogla biti bilo ko -pljačkaš banke ili savršena domaćica iz 50-ih. Arti lice ove glumice, Zonca koristi u nepopularne svrhe, jer preko te nepoznate uvodi temu potisnutog majčinstva. U društvu tobož jakih žena, majčinstvo kao osobina opstaje kao mondenska stvar kad oćete da kažete da se povlačite iz posla jer istražujete tu dimenziju svog biće, jer ste je otkrili, ili ste samo otkrili feng šui pa vam treba vreme da nađete mesto za krevetac. Kao sastavni deo ženskog bića ono je nepoznata, baš kao na licu mamurne Tilde spram meksičke pustinje, dok viče odbeglom dečaku da će jednom morati da siđe do nje. Jer će u protivnom dehidrirati.

Zonca svoju junakinju vodi kroz svojevrni egzorcizam koji se u filmu vidi i preko fizičkih promena koje Tilda Swinton, svaka joj čast, iznosi maestralno. Kako prelazi granicu, a dečak se ispostavlja više od cegera za otkupninu, ona se transformiše samim tim što ostaje bez argumenata. Dakle, ne prodobrava se ona jer shvati da je loše što otima dete i tako rastrojenoj majci i tako bogatom dedi, niti kada dete cvili iz prtljažnika kola, već zato što nema odstupnice koja bi joj omogućila da se pravda pred sobom. Nema zakona koji bi joj pružio rupu za novi marifetluk i nema romantike koja bi joj spevala epitaf.

Ostaje joj samo da živi i da u tom životu pronađe glas, makar potisnutu životinjsku inerciju pravedniju od najpravednijeg ljudskog zakona da džak koji sve vreme pretače u prtljažniku prihvati kao teret koji je njen i od koga nema kuda da pobegne.

Uz ovaj film, valja pogledati i film Asie Argento, The Heart Is Deceitful Above All Things.

Tomas Man - Nemačka i Nemci (KOV, 1999)

Pošto smo pre nekoliko meseci u dahu pročitali Jaspersa, stiglo je na red i ono što je nemački literarni velikan Tomas Man imao da kaže na temu velikog nemačkog sloma po svršetku Drugog svetskog rata. Nimalo slučajno, ova nevelika knjiga je objavljena u Srbiji 1999. a dala mi je bolja polovina nasdvoje, odlično opskrbljena literaturom koju su joj propisivali ideološki gurui mladih (tzv. predavači) tokom studiranja.
Verovatno najveći nemački pisac prethodnog veka (Jingera još nisam čitao, kripto-nacistu Grasa ni nemam preveliku želju u ovom trenutku) emigrirao je iz Nemačke odmah pošto je Firer voljom naroda došao na tron. Seljakao se Man u poznim godinama, preko Čehoslovačke stigao u SAD, gde je kao novopečeni Amerikanac održao govor koji se nalazi u ovoj knjizi, nekoliko desetina dana pošto je Hitler sa najbližim saradnicima otišao u istoriju.
Odmah upada u oči kolika je Man veličina. Iako se od samih početaka nije slagao sa naci busanjem i srljanjem u propast, on ne dopušta sebi luksuz da likuje nad propašću onoga protiv čega se borio i to nasred Amerike 1945. Dirljiv je njegov napor da unutarnjim uvidima u lavirinte nemačke istorije zadrži preko potrebnu objektivnost i pravičnost zbog kojih se "Nemačka i Nemci" sa lakoćom čitaju i više od 6o godina po svom nastanku, što ubedljivo daje do znanja da je Manov anti-fašizam bio deo iskonske borbe protiv zaslepljenosti svake vrste, a ne salonski fanatizam prerušen u uljuđenost.
Oštrom oku Nobelovca (a ta počast nije oduvek bila povod za zicere podsmeha, kako je to ovih dana, nedelja, meseci a bogami i godina) nije promakla temeljna kontradiktornost u samoj suštini nemačkog nacionalnog bića, u kojoj jedna pored druge u istom duševnom tapacirungu koegzistiraju nedosegnute visine muzičkog i filosofskog genija sa učmalošću i zatvorenošću uskogrude provincijalnosti (btw, glavne odlike para-srpskog shvatanja procesa globalizacije) , ključnog usmeritelja radinosti verovatno najvećeg evropskog naroda u pravcu pokolja i gasnih komora (drugim rečima, nasilja kao fatuma zakasnelih a ugroženih nacija). Kompleksnost uvida koji ne pribegava jednostavnim dihotomijama suštinski se određuje odlučnim odbijanjem pomisli da postoje nekakve dve Nemačke, od kojih jednu treba zatirati a drugu na njenim ruševinama dizati u nebesa, pošto je ionako samo u nebeskim visinama ideoloških konstrukata i možemo naći, baš kao i njen tamni antipod.
Kritički osvt na nemačku istoriju baca posebno svetlo na Martina Lutera kao paradigmatičnu ličnost unutar Manovog teoretskog polja. Za Mana, Luter je simbol produženja nemogućnosti nemačkog naroda da se emancipuje od stvarnosnih okova koji mu sputavaju beskonačnu dušu. Birajući kao manje zlo vlastelu umesto seljaka, Luter je upalio vatru tridesetogodišnjeg pokolja što je za Mana rodno mesto nemačke zaostalosti koja je nekoliko vekova kasnije na tragičan način ispoljila celokupan svoj negativni potencijal u ideologiji trijumfalizma krvi i tla.
Iako je pozivan da se nakon rata vrati, Man je ostao pri stavu da ne ide u Nemačku, sve do svoje smrti u Švajcarskoj 1955. Sa ove vremenske distance posebno zanimljiv deo "Nemačke i Nemaca" je onaj završni, u kome se Man zalaže za depolitizaciju svakodnevice i iscrtava konture novog svetskog poretka koji zapanjujuće liči na ono što se danas zove Evropska Unija. Pitanje bez odgovora je šta bi autor imao da kaže danas na celokupnu, nimalo veselu situaciju u kojoj se Evropa isfabrikovanog identiteta besprekorne providnosti nalazi u klinču birokratije i prljavog/korporativnog novca. Izdavaču sve pohvale što u godini svesrpske žalosti nije poklekao u iskušenju da neki prigodni, po mogućstvu agresorski denacifikator napiše predgovor bremenit nategnutim paralelama između nemačke i srpske sudbine (besmrtne analogije poperističkog tipa "I Platon je bio fašista") , i tako zarad kratkoročnog efekta ideološke računice pokvari otrežnjujuće čitalačko uživanje koje ovo delo nesumnjivo pruža. Besomučno medijski drogirani trashy licencama, zaludnim merama civilizacije falsifikata, posezanjem za pouzdanim originalima poput ovog u sebi otkrivamo doličan put ka katarzi, koja mora poći iznutra da bi zaslužila da se tako zove.

Sole and The Skyrider Band - Plastique (anticon.)

Stiglo u pusto gmail sanduče nasdvoje pre mesec dana pismo iz Amerike sa obaveštenjem da bi čitaocima idealnog & pragmatičnog bila interesantna informacija da je američki alt.hop reper Sole sa svojim Skyrider bendom spremio novi album koji bi trebalo da izađe za nekoliko dana i može se naručiti na tu i tu adresu po ceni od toliko i toliko dolara. Saznanje da neko odande prati šta se ovde piše pa još nalazi za shodno da se javi sa vestima koje bi nam bile interesantne me izulo iz skejterki.
Za Sole-a (rođen kao Tim Holland) znam od ranije. Jedan od osnivača kultne etikete anticon, od 1998. naovamo je izdao nekoliko albuma što solo, što sa bendom. Za ovo podneblje ga posebno veže činjenica da je nastupao u beogradskom Domu omladine sada već praistorijskog 17. marta 2004. kada su Albanci sa Kosova ostvarivali svoje neotuđivo pravo na paljenje hrišćanskih relikvija i kuća čiji su vlasnici bili nepoželjne, srpske nacionalnosti, na šta su neki srpski pametnjakovići odgovorili o-ruk pravom na paljenje džamija po većim gradovima naše zemlje u pokušaju. Kao što svi znamo, ti događaji su doveli kosovsku dramu u novu statusnu fazu, a Sole se nakon svega što je video na Balkanu ozbiljno egzistencijalno zamislio. Džabe, a evo i zašto.
Njujorčanin pripada onom korpusu angažovanih repera koji se ne libe da kažu šta misle o stvarima i pojavama o kojima velika većina ljudi ni ne pomisli tokom čitavog svog života. Politika, tako je. Sa svojom Anticon braćom ga zbližava strast za širenjem granica hip hop izraza u nove, neistražene komade zemlje. Verovatno je ovaj poriv, uz neizbežan miris balkanske paljevine presudno uticao na formiranje Skyrider benda koji se oglasio debijem pre dve godine, a u svom zvuku ukršta koplja semplovane i žive instrumentacije.
Biće da ipak postoji valjan razlog zbog čega se za Solea ni priblično ne zna u meri u kojoj su poznati Why? ili Subtle a da to nije njegova nedokučiva dubokoumnost i nesumnjiva erudicija koja ga odvaja od jasnije distinkcije u širim muzičkim krugovima. Prosto i jednostavno, njegova eksperimentalna sorta hip hopa je iz albuma u album (a ja ih, naravno, nisam sve preslušao) sama sebi cilj. Pozivanje na Bodrijara, atraktivni gosti iz alternativnog miljea kakvi su zasigurno Tobacco i pevač grupe Notwist Markus Archer ne spašavaju ovo izdanje sudbine brzog zaborava u memoreksu te fanatičnog obožavanja u malom ali tvrdom jezgru fanova. Prepoznatljiva magličasta anticon. produkcija i zanimljiv odabir tema brzo iscrpe svu pažnju uma koji usled pregrejanosti koju izaziv napor preslušavanja počinja da luta u iracionalnom limbu sve dok ne dođe do spasonosne pomisli da bi moglo i nešto drugo da se sluša, a ovo će već da se pusti u neko pogodnije vreme do kojeg, pogađate nikad ne dođe, što Plastique svrstava tik do ovogodišnjeg albuma dueta Serengeti & Polyphonic, koji je takođe objavljen na istoj etiketi. Sole se svojim puškomitraljeskim rimama (po formi, ne po sadržaju) iz petnih žila upinje da pojasni šta je sve shvatio, ali, kao i većina unutar "napredne", mahom belačke struje (wow, white supremacy!) u američkom repu (setimo se samo dozlaboga dosadnog njanjavca Sluga iz grupe Atmosphere ili sve u svemu precenjenog Sagea Francisa) uglavnom proizvodi ravnodušnost, što je smrt ako se u obzir uzme sa kojih pozicija polazi.
Jasno je po preslušanom da zlata vredan savet iz antologijske Killah Priestove numere B. I. B. L. E. koji glasi "too much knowledge it might break up the rhyme" na Plastique nije uzet za ozbiljno. Jedina olakšavajuća okolnost koja mi pada na pamet u ovom, možda i preoštrom sudu, je odličan video-spot.

Utorak je dan za karneval!

Karneval vas vodi u turistički obilazak muzičkih sfera koje su nedodirljive za engleski jezik.
Hladne noći zahtevaju toplije jezike.
Ovaj put nećemo biti tako nežni, vreme je za "detox" ušiju i mozga.

Dragi prijatelji blogeri i fejsbukeri, slobodno me piraterišite i najavite i na svojim virtuelnim adresama ovaj fantastičan događaj!

Left Lane Cruiser - All You Can Eat!! (Alive)

Zaslepljeni glamuroznim svetlima američke hegemonije, po pravilu smo u nedostatku valjanih informacija šta rade i čime se bave Amerikanci koji žive van dometa medijski/lažno nametnutog sjaja. Slično Srbima i ostalim radnim narodima, i oni se od jutra do sutra bore za opstanak u pokušaja da pokrpe odajuće "krompire" svog ponosa, rvajući se sa u paramparčad razbijenom srčom sopstvenog dostojanstva. Ipak, fabrike danonoćno rade i imaju još rezervi kristala, oblikovanog žuljavim rukama. Jedan od takvih, grubih a neodljivo autentičnih ornamenata narodne radinosti predstavlja Left Lane Cruiser, duet iz Fort Vejna, Indijana.
All You Can Eat!! je treći studijski album sastava koji stiže nakon odličnog prošlogodišnjeg Bring Yo Ass To The Table (istini za volju, ubija i debi Gettin' Down On It (Hillbilly Bluegrass, 2006)), furiozno promovisanog pre dvanaestak meseci i u srpskoj prestonici. I bez predznanja o muzici koju LLC prezentuju, slično ruskim realistima u literaturi pre nešto jače od jednog veka, njihov radničko-lumpenproletarijatski pedigre otkriva fiksacija na hranu/institut obeda u naslovima njihovih albuma. Kada to prenesemo na estetsko-stilski plan, već po uvodnim taktovima pesme Crackalacka, šljakeri iz Indijane u okrilju svog muzičkog menija imaju soničnu gozbu u ponudi.
Nepojamno energični, furiozni, glasni i svedeni, Left Lane Cruiser nas u teško odoljivim truckanjima rasklimatanim kamionetom vode kroz prašnjave bogaze američke muzičke tradicije, skupljene u riznicu narodnog pamćenja kroz vekove, vapajima poniženih i uvređenih koji u muci znoja svog grče i povijaju svoja Suncem opaljena tela po nepreglednim plantažama pamuka i čađavim fabričkim haustorima, koristeći muziku u svrhu transformacije svog neuglednog socijalnog položaja u autentični kvalitet. Left Lane Cruiser svojim "glasnim bluzom" pevaju ode u slavu pročišćavajuće životne prljavštine koja ja na "ti" sa "moram" životnog diktata.
Shodno svemu već rečenom a i u skladu sa svojim imenom, ovaj bend je nedvosmisleno odmetnički po svom usmerenju, prepoznatljivog moćnog zvuka koji ga momentalno razdvaja od buljuka ishajpovanih grupa slične provinijencije (naravno da mislim i na miljenike miliona White Stripes) istovremeno ga približavajući besmrtnom legatu najvećeg kontrakulturnog muzičkog sintetičara u (post)modernoj povesti Amerike Džefrija Lija Pirsa. I dok bolji poznavaci prilika na globalnoj muzičkoj sceni ushićeno lupaju glavu u pokušajima da odgonetnu kako je moguće da samo dva čoveka, pevač i gitarista Fredrik Džo Evens IV i bubnjar Bren "Sausage Paw" Bek, stvaraju buku ovolike razornosti, grupa se za potrebe novog izdanja udružila sa producentom Džimom Dajmondom, nekadašnjim producentom pominjanih The White Stripes i ex-basistom voljenih Dirtbombs, uspevši da naskroz izbrusi svoj neulepšavajući pogled na svet, koji je možda preglasan za konvencionalne bluzere, ali itekako primamljiv za zvučne desperadose najrazličitijih fela.
Kotrljajući se kroz harakirije slide-gitarskih rolerkostera i maltene korovskih brejkova koji evociraju otrovni zapah urbanih zvečarki sklupčanih na svakom ćošku i kanceroznu dimnu zavesu mekopakovanih cigareta, slušalac se sa flašom plemenite žestine u žuljavim šakama beznadežno prepušta nezaustavljivom ringišpilu poročnih salta mortale poput "Black Lung", jednom od naslova godine "Poop Deflex", nimalo slučajna dva "teškaša" "Hard Workin' Man" i "Hard Luck" , represent-jadikovke "Broke Ass Blues" i završnog, nemilosrdnog kucača "Waynedale". Pomenuh skoro sve pesme, a ništa manje valjane su i one koje nisam. Osmeh kakav samo potpuno prepuštanje grehu može iscrtati na licu logičan je epilog ove storije u kojoj životno deklasirani sa gasom u dušniku i dušom ispod pupka do daske pronose slavu večnosti margine. Malo li je na ovu glad?

Black Lung Live@Fort Wayne,IN 08/29/09

Viski

Mraz je ostavljao svoje šape po skadarlijskoj kaldrmi dok se Bane užurbano spuštao niz najizvikaniju boemsku ulicu u gradu. Sat na mobilnom telefonu je upozoravao, književno veče njegove majke samo što nije počelo. Srećom, svetkovine ovog tipa nikada ne počinju na vreme - pozdravio se sa velikom većinom gostiju, sa svima koje je poznavao, osetivši na sebi i znatiželjne poglede nekolicine nepoznatih, u čemu je prednjačio jedan fino skockan komad.

Književni kritičar je nadugačko demonstrirao svoje poznavanje Vujaklijinog rečnika, zavijajući lepo spakovanu i nepretencioznu kevinu autobiografiju u suvoparne oblande. Proćelav i nizak, neuspeli književnik je zavodio sam sebe svojom kvazi-erudicijom. Mnogo je manje bio uspešan u ostvarivanju kontakata sa prisutnim propupelim devojčurcima, nekadašnjim kevinim učenicama, za koje se rečnik iz zamornih almanaha nije pokazao kao najsrećnije izabrana udica, već pretnja dosadom nalik kolumbijskoj kravati. Bane je kasnije odlepio kada je čuo od majke da je kritičar tražio lovu za svoj beskrajni monolog u kome su zagonetne reči bile same sebi ukras. „Ja em bih to ispričao bolje, em te ništa ne bi koštalo“, ali je svet izgleda ostavljen na milost i nemilost prodavcima kratkotrajnih misli.

Put je te večeri Baneta odveo na drugi kolosek. Zajedno sa svojom kumom i bivšom ženom, koja se pojavila u debelom belom džemperu koji joj je taman kako treba potencirao lepu figuru, uspeo se uz smrznute skadarlijske betonske kocke ka novokomponovanom kafiću. Budući da je odrastao u tom kraju, kao klinac povazdan igrao fudbal na male goliće koji su za sav ostali svet bili klupe za sedenje, znao je da je to jedno od retkih mesta u kome se skupljaju elitni dorćolski dileri. Začudo, atmosfera nije bila opterećujuća, za razliku od lokala koji se nalazio sto metara više – u kome nije bilo klijentele sa krimi pedigreom ali su nadmeni gosti i vaćaroški nastrojeni konobari dizali nivo neprijatnosti do nepodnošljivosti.
Sa četvrt veka i nešto malo sitnine u biografijama, tema neobavezne priče se sama po sebi nametala. Sadržana u pitanju „šta dalje?“, misli prisnih sagovornika bile su usmerene ka sutrašnjici koja nikako nije pokazivala jasnije obrise na horizontu. Za razliku od nervoznih ženski koje je očevidno hvatala egzistencijalna frka, Bane se držao dobroćudno potcenjivački i nezainteresovano, njega je ionako večnost oduvek više zanimala od budućnosti. Voleo ih je do beskraja obe, svaku na svoj način, što mu je dosta pomoglo da se u njihovom društvu opusti. Među onima koji te vole sve je u boji čak i kada je sivo.
Stoički je saslušao spisak želja koji je iz sekunda u sekund bio duži za neku novu stavku. Ženska taktika bila je očigledna: pobuđivanje strasti za dobrima prenetih na nivo statusnog simbola, običnih svakodnevnih stvari koje su uvek nadohvat ruke ali se bez novca ne mogu posedovati.
-Ja hoću da pijem viski svaki dan kada mi se pije, izbacila je kuma iz sebe frustraciju. Bane joj odgovori:
-Šta ti fali sad, ako hoćeš mogu sad da nam naručim po viski, ako ti se pije.
Kuma se nije dala pomesti, a i bivša žena je odobravala njeno viđenje klimanjem glave.
-Ne radi se o tome Bane. Mi ovde to sebi ne možemo da priuštimo. Moramo da palimo preko. Neću uopšte da razmišljam o tim stvarima, želim da ih sebi priuštim kad god mi se prohte.
Hedonizam se nikad nije previsoko kotirao u Banetovom sistemu vrednosti. Svaki odušak strasti završava se glavoboljama. Kaljen u pećima nemaštine i asketizma, prepoznavao je razmaženost u kuminim rečima. Nije joj to uzimao za zlo, njena hedonistička crta je bila neodvojiva od ostatka njenog bića i kao da je davala neodređeni sjaj njenoj bledoj puti.
-Ne znam šta da ti kažem, kumo. Ja ne vidim sebe tamo. Samo ovde. Znam da ću imati za viski kad mi se bude pio. Ne moram da idem zbog takvih stvari.
-Ali kako to misliš da izvedeš, ubacila se u priču bivša žena, koja se osećala skučenom nakon što bi određeni period vremena provela na istom mestu. Đavo joj nije davao mira, morala je uvek nešto novo da izmišlja. Zbog toga su se Bane i ona naposletku rastali, prijateljski i bez tuge.
-Ni jednoj ni drugoj ne moram previše da objašnjavam sebe. Poznajete me. Ne nameravam ništa da učinim, kao i do sada. Ne znam šta bih zapravo trebalo da radim? Da obijam pragove kako bih ostvario neke, ne znam ni sam čije tripove? Sve će doći samo po sebi. Živi bili pa videli.
Prošle su dve i po godine. Kuma je poslala razglednicu iz Dubaija, dobila je ugovor na godinu dana. Pre toga je živela kao grofica u Sofiji u četvorosobnom stanu u oronuloj zgradi koja je imala lepo dvorište u svom srcu. Bivša žena ide uzduž i popreko čitavog kontinenta, sa naglaskom na Balkansko poluostrvo. Miri zavađene balkanske narode i drži nivo isterivanja pravde u krvi na preko potrebnom egzistencijalnom nivou.
Banetu je stvarno naleteo posao sam od sebe, a da nikoga nije cimao za rukav. Uporedo sa prvim pravim poslovnim iskustvima te uplatama na njegov žiro-račun, naleteo je na jednu dobru žensku i sa njom u talu zagrljen počeo da stvara bedem odbrane od korporativnog zla u kome se našao. Rekreativno istraživanje sveta viskija o raspojasanim vikendima se samo po sebi nametnulo kao melem na sve progutane knedle, sve lažne osmehe i sva sranja koja je bivao prinuđen da prevazilazi u toku radne nedelje. U zagrljaju sa “glazgovačom “ sve je nestajalo kao rukom odnešeno.

Poučeni falsifikatorskim iskustvima iz devedesetih, svesno su izbegavani Balantajns i Džoni Voker. Ni Tičers nije bio previše omiljen, mnogo boli glava od njega jutro posle. Od Sautern komforta je njoj bilo muka, pa su prestali da ga kupuju. To je podmuklo piće – savršeno je pitak i odlično se meša sa koka kolom, ali kada opauči po lobanji, onda nema milosti.
Čivas je uvek bio preskup, ali je i svesno izbegavan – to je bilo omiljeno diktatorovo piće. Umesto toga, skuplji izbor je pao na Glenlivet, primećen kao izbor zajebanog mafijaškog bosa u jednom odličnom filmu. Stilizacija filmskih gangstera je sudeći po ovom primeru, beskrajno šik.
Što su dublje tonuli u svetu odraslih, bivali su pronalaženi plemenitim favoritima za čitav život, stožerima zanosa pijane sreće i maglovitih magnovenja izoštrenih pogleda. Njen izbor je bio rokerski – Džek Denijels, njegovo srce je kucalo za malt – Glen Grant. Pitak kao planinska voda, nagnao ga je na suze jednog suludog jutra pošto je gledajući u dno prazne flaše čuo Cunetovog „Janičara“, mada ni Sinanov nije za bacanje. Glen Grant je i dalje jedina viskijasta žestina koju preferira klot.



Irci su apsolvirali vekovno znanje o blagodarnoj tečnosti – Tullamore Dew, Jameson te posebno pitki crni i beli Bushmills. Boje Škotske branio je od ranije omiljeni Famous Grouse, da bi mu se nakon temeljne istrage priključile i nove zvezde, pristupačni a kvalitetni Black & White, Bells, Haig, Vat69, J&B. Čak i fenserski dizajnirani Passport Scotch, skockan da namami mladež na greh, poslužio je svrsi dizanja raspoloženja i poboljšanju krvotoka.
Na reč Amerika, Bane bi prvo pomislio na burbon. Ako hoćeš brzinu na svom putu do sreće, neko od suvih grle iz njihove ergele je siguran izbor. Four Roses za sprint, Jim Beam (i beli i crni) za stiplčez. Samo oprezno, za svaki trk je pre svega neophodno (o)stajati na nogama.
Bane se rado sećao svojih prvih susreta sa burbonom. Još u srednjoj školi kada je išao na privatne časove matematike, čija se rigidna logika stalnog vežbanja zadataka nikako nije uklapala u njegov raspored. Srećom, profesorka je bila upućena u tajnu: iznela je na sto flašu na čijoj su etiketi bile četiri ruže. Zalivane koka kolom, imale su sjajan efekat na Banetov mozak, koji je sa lakoćom odjednom počeo da shvata suštinu i zavodljivost logaritama, funkcija i njihovih bližih i daljih rođaka dok se pržio na prijatnom majskom suncu, udobno zavaljen na prostranom krovu jednog novobeogradskog solitera.
Banetova jednačina je vremenom postala aksiom bez nepoznatih. Flaša viskija je uvek na stolu, da podseti na bliske koji su daleko, ali i da obodri za životnu borbu sada i ovde.

Night Friends - Leaves Fall and Melt (Night Rail)

Iako se piše u množini, Night Friends u nepreglednom muzičkom okeanu interneta predstavlja jednu osobu. Njegovo ime je Justin Sweatt, a mesto rođenja Zapadni Teksas.
Night Friends postoji od 2003. godine i produkt je nasotjanja njenog autora da se oproba u instrumentalnom svetu sa akcentom na dodir sa eteričnim predelima. Zahvaljujući pojeftinjenju tehnologije, Night Friends izdanja nastaju u kućnoj radinosti, a zatim se linkovi kače na matični blog.
Moj prvi dodir sa ovim muzičarem desio se slučajno kada sam preslušavao EP Memristor, na kome je na simpatičan način iskorišćen baraž analogne elektronike. Odmah mi je pao na pamet jedan moj prijatelj koji se takođe bavi muzikom, a česta uzrečica mu je "svemirski". Zaintrigiran onim što sam čuo, posle dosta napora dospeo sam do novog albuma.
Za razliku od Memristora, LFAM je u skladu sa svojim poetičnim imenom koji u sebi krije miris pozne jeseni, melanholičnije i introspektivnije izdanje. Kičma albuma je prijatna, setna gitara koja vodi kompozicije putem predela nalik mrtvoj prirodi. Ipak, razuđenosti čitavog izdanja doprinose elektro intervencije - od ritmičke glitch isprekidanosti do maltene EBM pulsirajućeg basa u temi As If It Were Gleaming Bronze, koja živost albuma diže za koju oktavu više.
Nepretenciozan i pitak, Leaves Fall and Melt ima i svojih nedostataka, koji se pre mogu tumačiti kao nužno zlo u procesu stvaralačkog sazrevanja nego kao neki krupan nedostatak koji bi trebalo posebno apostrofirati. I ovakav kakav je, bolji je od onoga što većina priznatijih imena nude na globalnoj muzičkoj pijaci. Nema razloga da se u izrečeno ne uverite i sami, pogotovo ako kao potpisnik ovih redova patite od hronične insomnije.
Leaves Fall and Melt

The Devil's Blood - The Time of No Time Evermore (Ván)

Nije mali broj onih koji između satanizma i rokenrola stavljaju znak jednakosti. Debi LP holandskog sastava The Devil's Blood im potpuno daje za pravo.
Pretpostavljam da sad očekujete još jedan u nizu zločestih death/black metalaca, ali ne, The Devil's Blood su muzički galaksijama daleko od njih, iako ih ime benda povezuje sa pesmama black metal grupa Deathspell Omega i Watain, čiji je pevač Erik učestvovao u izradi omota i pisanju pesme "The Yonder Beckons" koja se našla na ovom albumu. Predvođen pevačicom F. (skraćenica od njenog imena Farida) koja, uvek u odeći purpurne boje, voli sebe da naziva Mouth of Satan, ovaj šestočlani bend uvek izleće na scenu okupan krvlju, dok im lica obasjava svetlost sveća. Pevačicin brat SL (čini mi se da se zove Selim Lamouchi) jedan od trojice (!) gitarista, glavni je autor u bendu i čovek koji je imao posla sa zakonom nakon fizičkog obračuna sa nekoliko ljudi iz publike na koncertu u Nijmegenu (valjda se čita Nejmehen) prošle godine.
Iako postoji samo dve godine, sekstet iz Ajndhovena je privukao pažnju sladokusaca već prošlogodišnjim minijem, odličnim Come, Reap koji je za američko tržište objavljen za kultnu kanadsku etiketu Profound Lore, čija izdanja često sa radošću recenziramo. Na njemu se našlo mesta i za numeru "White Faces", originalno iz repertoara Rokyja Ericksona, koji je nedavno izjavio da mrzi The Devil's Blood. Osim žive legende psihedeličnog roka, u muzici The Devil's Blood prepoznaju se i uticaji Black Sabbath, Thin Lizzy, pa čak i Iron Maiden, dok carski glas F. povremeno podseća na Grace Slick iz Jefferson Airplane.
Iz ovih naznaka jasno je da je The Devil's Blood retro-orijentisan bend, ali spočitavati im anahronost ili tribute angažman potpuno maši poentu benda. Igrajući na tankoj žici koja razdvaja hard rock i heavy metal, The Devil's Blood se prepoznatljivim toplim producentskim tretmanom maše oruđa preuzetog iz ne tako davne muzičke prošlosti (šta je 40 godina sa istorijske tačke gledišta?) na način koji je svežiji i agilniji od većine "savremenih" muzičara u recentnoj ponudi.
Ukratko, svako ko gaji i dašak afiniteta prema izvornom rokenrolu neće ostati ravnodušan pri slušanju TTONTE. "I'll Be Your Ghost", "Christ or Cocaine" ili završna gargantuanska "The Anti-Kosmik Magik" samo su neki od bisera u ovoj perverznoj draguljarnici okultizma koja na paradoksalan način pokazuje neljudsku vitalnost rok muzike trenutka u kome živimo.

I'll Be Your Ghost

Pusher (1996) - Nicolas Winding Refn

Isprva je bilo deset, pa se onda proteglo na petnaest, a sad se već opasno bliži magičnoj brojci od dvadeset godina. Koji god političar, mudroser, kvazi-intelektualac, borac ili borkinja na liniji političke korektnosti da bude upitan za analizu stanja u kome se nalazimo, sa lakoćom će celokupan tovar nedaća svaliti na devedesete. To je dovoljno da prizove grozomoran užas u glavama recipijenta, ućutkujući dalju konverzaciju.
Iako takav pristup sa "zdravorazumske" tačke gledišta nije sporan, i može se nazvati legitimnim, on, kao i svaka površnost u razmišljanju uostalom, previđa neke stvari. Sve stoji: bilo je loše, bili smo siromašni (danas nam je postalo dobro i u međuvremenu smo se obogatili), ali je u isto vreme postojalo nešto herojsko u glavama ljudi, nešto vatreno, spremno da ide do kraja i bez ostatka. U ova štekarska vremena, taj kvalitet je iščileo.
Recimo da su to prvo primetili domaći hip hoperi kroz rehabilitaciju dizelaškog pokreta, prvenstveno Đus sa svojim kultnim hitom "Brate minli". O dizelašima svako može da misli šta hoće, ali činjenica je da je reč o autentičnom uličnom pokretu koji je imao svoju zaokruženu estetiku. Da stvari budu još zanimljivije, tek se sa ove vremenske distance uočava koliko je dizelaštvo išlo u korak sa svetom, kada smo iz tog istog sveta naizgled bili izopšteni, a koliko smo daleko od njega sada, kada smo formalno gledano, ponovo u odabranom društvu.
Kako je to dragi kolega Kalijadis vispreno primetio - prethodna decenija je, bar što se tiče filma, u svakom smislu superiorna u odnosu na ovu. Ako se poslužimo paralelama - Menace II Society ili Mržnja su ultimativni dizelaški filmovi, što takođe treba uzeti u obzir kada se procenjuju dometi domaće subkulturne autentičnosti. Šteta je samo što domaći filmski stvaraoci nisu znali da na adekvatan način isprate ovaj pokret: najbliže a opet daleko su bile Dragojevićeve "Rane", Skerlićev "Do koske" je iscrpeo smisao svog postojanja time što je obogatio ulični sleng dosetkom "Rokaj snimaj". Bogatoj međunarodnoj filmskoj ponudi u ovom podžanru pridodajemo i danski "Pusher", kao svojevrsnu sponu između međunarodnih i domaćih mrkih tipova, nalik onoj koju smo već imali prilike da vidimo u solidnom Akinovom delu "Kurz und schmerzlos".
Do ovog filma sam došao slučajno kada sam na wikipediji čitao strane posvećene raznim svetskim mafijama - od zloglasnog latino ganga Mara Salvatrucha do ništa manje opasne ruske mafije. Na stranici posvećenoj srpskim predstavnicima dođoh do filma, za koji se po gledanju mirne duše može reći da je posejao seme iz kojeg je iznikao meni veoma dragi, antologijski "U Kini jedu pse".
Naime, neki glumci u oba ostvarenja se podudaraju. Glavnog junaka u filmu, danskog dizelaša/dilera Frenka igra Kim Bodnia, dok je za jednu od uloga zadužen i nezaboravni Slavko Labović koji u "Pusheru" igra Radovana, iliti Rašu, kako ga iz milošte zove srpsko-danski don Milo, koga igra hrvatsko-danski glumac Zlatko Burić.
Frenk i njegov ortak Toni se na početku filma zezaju vozikajući se ulicama Kopenhagena, naglas razmišljajući o tipičnim dizelaškim temama ko je koga i ko bi koga i kako pojebao. Bahatosti po restoranima i noćnim klubovima se podrazumevaju, a zatim se ide kod Frenkove devojke Vik, kurve koja se pomalo i bode u venu, simpatične devojke čija gajba služi kao štek za gudru i ljudstvo, ali i kao dom jednog psa na samrti. Radnja u filmu zapravo počinje kada bivši Frenkov cimer iz zatvora Hase, inače Šveđanin, hitno zatraži od Frenka 200 grama braon praha, koji Frenk brže bolje nabavlja u kafiću sa grbom najuspešnijeg i najvoljenijeg srpskog kluba u izlogu, koji drži Milo, uvek u društvu kršnog i surovog Raše.
Naravno, stvari kreću naopako i Frenk postaje dužnik Milu koji je sve nestrpljiviji da dođe do svog novca. Uz zvuke Ninovog hita "Vatra i vino" pomalo radi i struja, atmosfera je konstantno napeta i ukleta, a poetika filma se oslanja i na manevar da se lica protagonista nikada ne vide dovoljno dobro pošto su uglavnom zatamnjena. Akcija je sečena raznovrsnim saundtrekom u kome je učinjena mala nepravda pokojnoj turbo-folk legendi, pošto njegov doprinos istom nije dokumentovan u odjavnoj špici.
Refnovo ostvarenje na ubedljiv način pokazuje naličje dizelaškog života o kome se u čuvenom Baljkovom dokumentarcu "Vidimo se u čitulji" govorili pokojni Boris Petkov ("To ti je muka, problemi, nerviranje") i Bane Grebenarević ("Obični smrtnici/Cvaki"). Ne glorifikujući kriminal, "Pusher" ipak pokazuje dovoljno samilosti prema svojim junacima, ali i vredno saznanje zbog čega prijateljska Danska, koja se pre deset godina našla u odabranom društvu 19 zemalja agresora, ni u ludilu ne izdaje turističke vize srpskim državljanima, već samo poslovne. Već smo pomenuli uticaj ovog filma na dansku kinematografiju, a dovoljan pokazatelj uspeha je i to što je nakon uvodnog dela snimljeno još dva nastavka, koje ću čim pre pogledati.

Fuck Buttons - Tarot Sport (ATP)

Iako bih najviše to voleo, nisam od onih koji bi da tek tako otpišu britanski duet Fuck Buttons kao još jednu maherski sročenu smicalicu muzičke industrije u duugačkom nizu. Opet, to ne sputava moju svest o sumnjivoj povezanosti muzičke industrije i benda, počevši od "šokantnog" imena preko "tvrde" muzičke ponude do "kućnog" pedigrea sastava, produkciono i strukturalno gledano.
Najprostije rečeno, Andrew Hung i Benjamin John Power imaju jaka leđa u koja duva vetar uspeha. Nešto jače od godinu dana po izlasku debi albuma Street Horrrsing, koji je čini mi se lepo poslužio uvođenju zainteresovane omladine rođene nakon hladnog rata u abrazivne teritorije a da to ne izgleda "seljački" ili "šabanski" (braate, to su Fuck Buttons!), duet je izbacio novo izdanje, spreman za novo kurčenje i ludiranje po brojnim festivalima i tačkama oslonca širom sveta. Ako ništa drugo, njihova izdavačka kuća ATP sačuvaće im atraktivan slot na njenom festivalu koji se isto zove, a održava se na nekoliko prestižnih lokacija o kojima se u magli jeftinih alkoholnih isparenja naglas mašta unutar klaustrofobičnih (beo)gradskih urbanih sastajališta em revolucionarne em progresivno nastrojene mladeži željne razbibrige.
Tarot Sport prevashodno služi demistifikaciji misije benda i ambicioznih težnji njihovog PR tima da ih pošto poto predstavi kao "avangardu", zlorabljeni pojam koji, kao i mnogi, može da označava nešto odista sjajno ali istovremeno i, avaj, nešto potpuno lišeno sadržaja, uzmite samo pojmove demokratije ili ljudskih prava kao dovoljno paradigmatičan primer. Hung i Power se i dalje koprcaju, cede suvu drenovinu, hipnotišu i distorzirano reže ne bi li sami sebe ubedili u naročitu vrednost onoga što rade. Sa ove strane slušalica, rezultati su mahom prijatni, ali nekako bespotrebni. Život je apsolutno moguće zamisliti bez postojanja Fuck Buttons, a Tarot Sport ne vuče kažiprst da pritisne repeat, ne provocira mozak na razmišljanje niti u njemu luči hormone ushićenja, sreće, zanosa ili pozitivnog ludila sastavljenog od hiljadu malih ludila. Naprotiv, teško je zamisliti nekoga kome je Tarot Sport preka potreba, te je ovaj album "ki poručen" poligon za izdrkavanje i svršavanje prosvetljenih kritičara-pajtosa sa ušima načuljenim za zanimljive predloge i džepovima dovoljno dubokim za zamašćene koverte.
Ostrvske junoše su u svojoj potrazi za zvučnom nirvanom udružile snage sa Andrewom Weatherallom. Da sam voditelj B92 sa kraja devedesetih, rekao bih da ko ne zna ko je to ne bi trebalo da čita ovaj blog (u originalu "sluša ovaj radio"), ali sva sreća pa se ne da(vi)m (u) aroganciji palanke prerušene u velegrad. Trećina kultnih The Sabres of Paradise, polovina cenjenih Two Lone Swordsmen, Weatherall je kao jedan od pionira plesne scene devedesetih među licima koja su potpisala produkciju čuvenog albuma Screamadelica, jedne u nizu dugosvirajućih transformacija škotskih legendi Primal Scream.
Ovde nema reči o transformaciji ali itekako ima o drugim nekim stvarima koje se mogu sažeti u tvrdnji da Fuck Buttons predstavljaju još jedan namenski izobličen pop proizvod, eksperiment koji je uglavnom sam sebi cilj u nedostatku smislenijeg/ispunjenijeg života. Specijalizovana štampa je na sličan način pre samo nekoliko godina u nebesa dizala očajne Wolf Eyes. Fuck Buttons su od pomenutih (ćoravih) očiju mnogo bolji, ali se iscrpljuju kao "avangarda" za pop publiku, opasno nalik do zla boga dosadnom Rammsteinu, još jednom "šokantnom" i "moćnom" a masama prijemčivom bendu, dežurnim metalcima za nemetalce.