Why? – Eskimo Snow (anticon., 2009.)

Četvrti album grupe Why u naslovu ima pleonazam ako se ne uzme u obzir da Eskimi, ako je verovati jednoj od mojih omiljenih knjiga (i filmova), Osećaj gospođice Smile za sneg, dakle za reč sneg imaju veliki broj izraza, onda se ovo može upotrebiti kao zgodna metafora za pozicioniranje albuma koji dolazi nakon tolko voljene Alopecie koja mu je prethodila.

Naizgled prilično jednoličan album, tokom deset pesama na umerenoj temperaturi, Eskimo Snow nigde ne dolazi do tačke zamrzavanja ili ključanja.

Međutim, ako mu se da da malo diše, dakle ako se stišaju očekivanja koja je stvorio prethodni album – da je reč o ciničnom melanholiku koji ne štedi uzdahe, reči i slike da dovede slušaoca (i sebe samog) do katarze, onda može da se uživa i u ovoj ploči i uoče njeni kvaliteti.

I to zato što Yoni Wolf kom je izgleda naišao neki mirniji period života (kaže da je, posle duže vremena, našao devojku na koju nije sasvim ravnodušan), ne pokušava da svoju odmorišnu ploču upakuje u svečano odelo duplo većih rukava. Eskimo Snow ostavlja utisak skromne kabanice od ramena do ramena – tačno onoliko koliko vam je potrebno za jednu jesenju šetnju.

Budući da je izrastao iz hip hopa, te da mu je, kako sam kaže u nekom intervjuu u jednom trenutku postao dalek, Wolf mu se vratio na manja vrata, pa je tako i na ovom, kao i na prethodnom albumu prisutan pesnik koji priča u slikama – isečcima realnosti koje čak i u ljubavnim ili ispovednim pesmama zadržavaju oštricu budne percepcije, i podmazan motor koji ove isparane deliće života spaja u kolaže izbegavajući apstraktne opise. Wolf je majstor sinegdoha, pa i u stihovima sa ove ploče radije prepliće nerve završetke umesto što odvija cela klupka emocija.

Moja omiljena opservacija potiče iz pesme Into the Shadows of my Embrace, koja počinje kao klasični Fountains of Wayne, pa se odranja niz klavijaturu duhovitih parola – „They say sex will keep you young and make you older at the same time... so I guess it’s sort of like smoking and walking at the same time.

Wolf je svestan razlike između svoja poslednja dva albuma i ne pokušava da je prikrije – i sam tvrdi da je ovaj album najmanje pristao uz hip hop odrednicu u odnosu na sve prethodne, te da je reč o melodičnijim pesmama. Iako su melodije poletnije, i dalje je prisutan džangrizav, pomalo smoren („my bike tire is flat, I’ve must ran over some glass in the dark... I was massing around with someone’s ex-girlfriend. Again.) ili melanholičan glas (these hands are my father’s hands but smaller soaked in pain thinner until they’re so dry coming together they make the sound resisting each other), samo je gorčina potisnuta u drugi plan i proizvod je više prihvatanja nego akutne borbe.

Među 10 pesama, od po dva minuta trajanja u proseku, ni jedna se posebno ne izdvaja (izuzev meni lično prirasle za srce These Hands), pa tako deluje kao da se preko celog albuma, kao preko neke baštenske ograde, na samom kraju, prešlo jednom zajedničkom bojom koja celom albumu daje lepršav, zvonak karakter muzičke pratnje nekog umornog cirkusa, ili fajront pesama koje fantomski kreću onda kada se umore svi DJ-evi što su se u jeku žurke otimali o konzolu.

Kao da je Alopeciom, Wolf isterao dobar deo svojih demona, pa sada iz pluća ispušta čistiji vazduh.

Ono što je divno na ovom albumu je osećaj rasterećenosti, nekakvog melodičnog brbljanja sebi u bradu koje ga čini prijemčivim kao veselog čudaka koji sedi po strani, o kom ne znate da li će svakog časa da zaspi, rasplače se ili zapeva. Jasno je da je Eskimo Snow nastao bez pritiska, što je mogućnost koju Whyu pruža izdavačka kuća, zapravo skupina muzičara i umetnika pod nazivom anticon.

Prema rečniku Eskima, u odnosu na Alopeciu koja je predstavljala qimuqsuq (snežna vejavicu), ovaj album mu dođe aput (sneg koji polako pada).