Kladionice/kockarnice kao znak erozije morala

U poslednje vreme, kada idem na posao ili se neobavezno šetam gradom, desi se da u prečniku od samo nekoliko stotina metara izbrojim dvocifren broj kladionica. Prvo što mi u tim trenucima padne na pamet je jedna od uvodnih scena iz odličnog Mendesovog filma "Put bez povratka". U nekom podrumu nalazi se dupke pun klub krcat od pića i droge obezglavljenim mušterijama. Na taj prizor, jedan od junaka konstatuje: "U doba krize, ovakva mesta su uvek prepuna."
Nisam imao ni 12 godina kada sam prvi put igrao poker na aparatu. Nije mnogo prošlo a da sam uplatio i prvi tiket. Rulet, uglavnom elektronski, je došao nešto kasnije. Na kocki sam naučio stvari koje se ne uče u školi - video razna lica i upoznao različite sudbine. Sedeo u istom društvu sa ubicama i dilerima droge i sa njima se bolje osećao nego sa ne znam kakvim učenim licemerima. Video sam Cigana koji proklinje život dok ga žena sa dvoje dece čeka da spiska poslednjih desetak hiljada evra iz šteka pre nego što se vrati u Nemačku, znam čoveka koji je prokockao 14 lokala i 4 stana u centru grada. Mortus pijane likove koji jedva nabadaju dugmiće, a veći deo vremena provode spavajući za stolom i klonulom glavom nesvesno ulažu na određene brojeve. Viđao sam poznate ličnosti, pričao sa njima i tako im liznuo dušu; kockao se, zezao se i nervirao se sa brojnim neznanim likovima kao da se poznajemo čitav život.
Na stranu činjenice da u pola noći mogu da izdeklamujem redosled brojeva na točku ruleta (ovo gore što vidite je moj omiljeni deo tzv. "sektora nula"), da mi s vremena na vreme prilaze ljudi na ulici i u autobusu sa pričom kako me odnekud znaju pa se onda zajedno prisećamo odakle, na kocki sam dosta naučio. Za prave kockare novac ionako ne znači ništa u poređenju sa samim osećajem kockanja - "nepotrebnim uznemiravanjem duše", kako kažu budisti. Ja se ne kajem što sam toliko vremena provodio na tim mestima, dakle ne kajem se što sam se kockao, i što u manjoj meri činim i dalje. Ono što sam tamo saznao i naučio ne uči se ni u jednoj školi.
"Kocka je kao droga, samo ostaneš živ", rekao mi je jednom prilikom očuh. Za mnoge posetioce kladionica, koje su, kada se malo bolje pogleda u njihovu nutrinu, sirotinjske kockarnice, ova tvrdnja je tačna. Hvala Bogu, ja sam imao sreće (volje i snage), pa sam se u dobroj meri sklonio iz čitave te priče, mada sam i dalje na oprezu - jednom kockar, uvek kockar. Ipak, za mnoge koje poznajem to je postao jedini smisao i radost života koji ih sve odreda žive sahranjuje.
I zaista, kada pogledamo oko sebe, kladionice pružaju najjeftiniju smislenu zabavu za većinu građana ove zemlje. Problem je to što je sve ono što je preterano nije dobro, a u kontekstu kockanja sve mudrosti imaju apsolutnu važnost. Slično kao i u priči oko rasturanja narkotika, čini se da država zarad anesteziranja potencijalno opasnih i buntovno nastrojenih delova stanovništva, ne čini ništa u ovom pravcu. Kao što je slučaj sa većinom stvari u ovoj zemlji, i u ovom segmentu deca se prepuštena stihiji.
Čini se da se posledice ne mogu jasno videti u ovom trenutku, ali dugoročno, kao i u većini ostalih stvari, mi imamo bombu pod tepihom i krajnje je vreme da se nešto preduzme po ovom pitanju. Mora se ograničiti broj kockarnica u centru grada i strožije kontrolisati ko sve tamo zalazi. U Švajcarskoj, na primer, kockarnice su na obodima gradova - pa ko ima para da se vozi do tamo, imaće i za kockanje. Princip "daleko od očiju, daleko od srca", čini se kao veoma smislen u ovom pogledu.
Ali, iako bi dežurni srpski Evropljani voleli kada bi imali na šta da se ugledaju iz razvijene Nirvane, mi smo i trenutnu zarazu kockanja, kao i većinu loših stvari, preuzeli sa Zapada. Internet i TV su preplavljeni turnirima u pokeru, čija će pravila uskoro znati i deca iz nižih razreda osnovne škole, što samo za sebe govori o razmerama dekadencije i erozije morala u civilizaciji današnjice. Posebno poglavlje ovog beščašća pripada profesionalnom sportu, posebno fudbalu u Evropi koji je sve bestidnije u rukama velikih kladioničarskih lanaca. Postavlja se pitanje, kako možemo govoriti o regularnosti nekog takmičenja ako dresove nekih najvećih klubova iz najjačih evropskih liga krase logotipi firmi tipa Bet and win ili William Hill?
Alister Krouli je svojevremeno najavio da će 21. vek biti doba igre. Slično su prognozirali i hipici sa astrološkim konceptom "Doba vodolije". Igra je svojstvena čoveku i kao takva poželjna, no moraju li se na oltar profita prinositi bezbrojne žrtve u krvi ili će dobro ugaženi principi moralnosti i solidarnosti uneti malo reda u ovo doba besprizorne neodgovornosti i javašluka koji sa sobom donosi gramzivi zapah neoliberalnog leša.