Misteriozna uzdanica mega-kul etikete Ubiquity, Clutchy Hopkins ne staje. Posle prošlogodišnjeg solidnog Walking Backwards albuma, na kome je ljubav prema organskom džezu imala hip hop obrise, od ranije prisutne na kolaboraciji Hopkinsa sa MF Doomom iz 2006. godine, koji, ako bi morali da biramo, svakako predstavlja finest hour ovog muzičara.I dok publika, odavno navučena na identitetske intrige, lupa glavu ko bi mogao da u stvari bude matori bledi bradonja (kandidati su DJ Shadow, Beastie Boys ili Cut Chemist, po meni ne bi trebalo otpisivati ni Madliba), Clutchy, ko god on bio, u ovu godinu diskografski ulazi sa novom saradnjom, ovog puta sa ništa manje misterioznim Lordom Kenjaminom koji Hopkinsovom rare grooveu daje dašak duba.
Još preciznije rečeno, Hopkins se sa ovim albumom svrstava u onaj red "totalnih" autora koji celokupno crnačko nasleđe jednako umešno tretira u svom zvuku. Prisustvo Lorda Kenjamina ovaploćuje duh jednog od dub velikana Augustusa Pabla, poznatog po misticizmu svojih uradaka čiji je zaštitni znak melodika, instrument na kome su mladi Jamajčani učili osnove muzičkog vaspitanja (hm, i mladi Srbi u (post)jugoslovensko doba, mada su blok flauta (plastična za raju i drvena za fensericu) i metalofon već preuzeli primat u eri poslednjih generacija Titovih pionira).
Opet s druge strane, Hopkinsov dub je osetno elektronski nastrojen krcat opskurnim semplovima koji čitavom izdanju daju starovremski šmek. Uspevajući da spoje prošlost i budućnost u novi, vanvremenski medijum, Hopkins i Kenjamin isporučuju delo koje će bez sumnje biti bitna muzička referenca s kraja prve decenije novog milenijuma.
Da ne bih navodio omiljene naslove sa ovog, kao poručenog "prašnjavog" letnjeg albuma, završiću ovaj prikaz tezom da neki albumi zaista kriju esenciju u svom naslovu. Music is my Medicine je jedan od tih i takvih terapeutskih pomagala koji se (po nepisanom pravilu) služi uz prilog u vidu organskih lakih droga, ali se, iz prve ruke, sasvim dobro vari i klot.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар