Kuća

Dugo smo je gledali na razglednicama, maštali da budemo u njoj, da i mi imamo jednu takvu. Konačno nam se pružila prilika. Umorni od puta, ključ je poslužio svojoj svrsi popunivši za njega predviđenu prazninu u bravi. Nismo osećali teret na našim plećima, radost je učinila tela neosetljivim na bol.

Oči su nam zanemele. Ah, kakvih je tu drangulija sve bilo. Konačno nam se pred očima ukazalo ono što smo sve ove godine bili prinuđeni da zamišljamo. Spustili smo stvari i krenuli da isprobavamo mogućnosti koje nam je naš privremeni dom pružio. Ah, kakva kuhinja, sa sve escajgom, frižiderom, šporetom na gas i gomilom različitih posuda! Uzeli smo dve čaše da natočimo nektar kako bismo nazdravili napretku, tom dobročinitelju!

Sa zidova nam je namigivala gomila slika, gusto zbijene knjige koketirale su sa polica. O kompakt diskovima i dividijevima da ne pričamo. Njegovo veličanstvo televizor bilo je posađeno na svom tronu posred sobe, taman na prijatnoj udaljenosti od kožne sofe. Dva ogromna zvučnika bili su njegovi telohranitelji, a društvo za svaki respekt je kompletiralo pojačalo (da ne bude zabune, tu je bio i lap-top). Upalili smo klima uređaj, podesivši ga na temperaturu koja nam odgovara a zatim otišli u toalet. Ah, kakve pločice! Ah, kakva tuš-kabina! Ovo je život, ovo je milina.

Sa osmehom na usnama, zaspali smo krotko. Naši snovi su ispunjeni.

Sa osmehom na usnama, ustali smo vedri i čili. Smutili smo nes-kafe, zapalili cigarete, pa se mašili za blago koje se krilo u frižideru kako bismo u zdravom duhu otpočeli dan. Zalogaje je često prekidao kikot i domunđavanje. Slične manifestacije života čuli smo i u komšiluku. Civilizacija nas je pratila na svakom koraku.

Gledali smo filmove, slušali smo muziku. Ležali na krevetu sa knjigama u rukama, živeći bezbedno unutar ovih zidina. Apetit nisu kvarili ni prizori sa TV-a, sva ta krv i strahote, čemeri liposukcije, nemaju ključ za ovu bravu.

Ipak, došlo je do pada raspoloženja kada smo otkrili da je zbog kvara na cevima nestalo tople vode za tuširanje. Nesreća nikada ne ide sama, kratak spoj je naterao i zvučnike da umuknu. Naše komšije su nam uljudno stavile do znanja da im smeta buka koju proizvodi naš klima-uređaj. U prilično lošoj atmosferi dočekali smo nestanak struje.

Sa svećama u rukama, rekoše nam da se kontrolna tabla nalazi u podrumu. Jedan šrafciger može da reši problem. Mora da je do osigurača.

Put je vodio preko hodnika, koji je neuobičajeno bio pun lica sličnih našim, lica koja su kuću držala u zenicama svojih očiju, vođeni željom da i oni u njoj malo požive. Ali, nije bilo dovoljno mesta za sve.

Pod okriljem tmine, njihova lica su zadobijala vučje obličje, a tragovi šiba života prepoznavali su im se po telu. Nesnosno su se osećali na znoj, spermu i menstrualnu krv, zasukanih rukava, ubijali su vreme jedući slabo pečeno meso čudne boje prstima.

„Hm, ovoga nije bilo na razglednicama“, prošlo nam je kroz glavu, ali je ta misao brzo poražena pred snagom uverenja – sve će se vratiti na staro kada promenimo osigurač! Nanovo obodreni, skupili smo resurse snage za taj žrtve vredan cilj. Mrak je bio sve gušći, i sa zipo upaljačem i svećama u rukama uspeli smo da teškom mukom otvorimo vrata podruma.

Prizor nas je prenerazio.

Naslagane na gomile, hiljade beživotnih tela tražilo je svojim tupim pogledima odgovor na samo jedno pitanje – zašto? Za odgovor nije trebalo dugo koračati. Jedna mala vrata u kojoj se nalazila kontrolna tabla čuvalo je na desetine naoružanih kauboja koje je poput sene pratio vonj industrijskog alkohola. Šrafciger u rukama nam je otvorio i ta, dobro čuvana vrata. Pošto su se otvorila, naše oči je zaslepila zlatna svetlost. Prostorija je bila preplavljena zlatom, dijamantima, brilijantima i sličnim drangulijama. Zelenaške osmehe u zabačenom je kutku skrivala hrpa nekakvih spisa.

Iako nam je cilj bio da sredimo osigurač, lađe su nam sasvim potonule. Zar je to bila naša zvezda vodilja? Pirat sa povezom preko oka i kamom u ustima, kukom na ruci nam je dao znak da požurimo. Sila Boga ne moli, nekako uspesmo da ubodemo pravi osigurač i vratimo svetlost u naše živote, koja je, ruku na srce, bila prilično slabašna u odnosu na šljašt svog tog okružujućeg blaga.

Penjući se ponovo uz hodničke stepenice, videli smo gomilu kako se skuplja oko ogromnog livenog kazana. Na samu pomisao šta bi moglo da se događa u njegovoj nutrini malo nam je pozlilo, pa smo deo žuči ostavili na basamacima.

Popesmo se gore. I pokušali smo da zaboravimo sve što smo videli. Ne lezi vraže. Na televiziji su pričali i dalje istu priču, sva muzika je zvučala isto, a da nam plate nismo bili u stanju da nešto stavimo u usta. Friz se ionako istopio, a hrana je dobila onaj raspušteno otužan izgled i miris.

U takvom, pomalo mračnjikavom raspoloženju dočekasmo jutro nakon rđavog sna koji je konstantno bio prekidan jaucima i šuštanjem. Stranice pojedinih knjiga se lelujale u vazduhu, od diskova i dividijeva samo su neki preostali. Oči su počele da vide dok gledaju, a uši da čuju dok slušaju – na tepihu, po parketu i pločicama primetili smo male barice krvi. Zapravo, što smo više gledali barice su bile sve veće pretvarajući se u bare. I na donedavno sveže okrečenim zidovima pojavili su se ružičasti plikovi koji su polako ali sigurno postajali sve veći i veći. Miris trulog ljudskog mesa bivao je sve jači. Đonovi su krvavo zašljapkali. Krvostaj je iz časa u čas bivao sve veći. Hvatala nas je panika, dok smo u krvavoj stihiji naletali na plutajuća giljotine, tenkove, puško-mitraljeze, bombardere i džipove. Sa polica su iz knjiga poleteli brojni beli listovi, mada je bilo i onih kojima stihija nimalo nije naudila pa su se svojom olovnom težinom održavali na površini.

Krvava bujica je bila sve veća, i morali smo da počnemo da plivamo u njoj, kako bismo se održali na površini, posmatrajući brojne kompakt diskove i dividijeve kako tonu na dno. Broj ubojitih predmeta koje je tok sluzave tečnosti nanosio do naših tela bivao je sve veći – naletali smo na bombe, bajonete, sečiva, lukove i strele i nunčake, između ostalog. Bilo je dosta i mlitavih, poluraspalih tela žena i dece.

Stvari su se izmakle kontroli. Oaza slobode je zapravo bila tamnica, a mi smo bili u njenom samom središtu. Instinkti su nam govorili da jedino što je vredno života je da se iz njih izbavimo.

I i dalje plivamo. Obala se ne nazire, ali je sanjamo. Maštamo o danu kada ćemo na njoj polagati kamen temeljac naše kuće. Bez podruma.