O "normalnima" i rokenrolu

Domaća rok scena se već decenijama ne može pohvaliti pažnjom ljudi koji joj na ovaj ili onaj način ne pripadaju. Izuzetak su naravno političari, poglavito u vreme smene Miloševića, kada su brojni svirci stvarali zvučnu kulisu za mitinge odavno sahranjenog DOS-a. Ne treba ni pominjati da je, kada je do promene došlo, rok ostavljen u još gorem položaju u odnosu na Slobina vremena.
Uprkos veštačkom hajpovanju i kuhinjskom stvaranju "novih srpskih scena", koja je, sudeći po broju prodatih diskova i posetama na koncertima prošla prilično mlako u javnosti, stvari ne stoje mnogo bolje ni danas. Stoga je izuzetno prijatno bilo videti mišljenje Davida Albaharija o novim domaćim bendovima koje se pojavilo u današnjoj "Politici". Ali, kao i u većini stvari u današnjoj Srbiji, oduševljenje je brzo splaslo, pretvorivši se u niz otvorenih pitanja koji njegov tekst ostavlja.
Ne računajući pesmu Nežnog Dalibora "Samo magli pripadam" u kojoj estetskom polazi za rukom da ne sklizne u ideološko, to se ne može reći za ostale bendove čije pesme Albahari analizira. Reč je o beogradskom Repetitoru i pančevačko-beogradskoj Klopci za pionira. Pošto album "Mlad i perspektivan" nisam uspeo da čujem do današnjeg dana, sve što je u ovom tekstu napisano ne važi za novosadski "Sleptrep" - slično tretmanu SR Jugoslavije u svetskoj statističkoj praksi prethodne decenije, za ovaj bend ne postoje (iskustveni) podaci. Ali, o dometima ostala dva benda itekako može da se polemiše.
Debi beogradskog Repetitora smo pred kraj prošle godine secirali, utvrdivši da postoji potencijal koji nije iskorišćen u pravoj meri, a delom je i zloupotrebljen u ideološke svrhe. Za brojna izdanja Klopke za pionira, može se reći da ništa osim ideologije u njihovoj muzici ni ne postoji. Albahari polazi od teze da je ovdašnji rok sačuvao "buntovnička svojstva" čime se, po mišljenju ovog autora, razlikuje od svetskih bendova. Bilo bi lepo da je tako, ali nije.
Jasno je da ta dva benda deluju sa "građanskih" pozicija čije je političko otelotvorenje LDP i brojne NVO. U tome ne bi bilo ničeg spornog kada bi ti bendovi imali šta da isporuče osim svog ideološkog angažmana. Iz istorije savremene muzike jasno je da bendovi takvog profila, ukoliko su osuđeni na "jedno slovo" u svom rukopisu, po nepisanom pravilu ne ostavljaju dublji trag. Primer U2 čije su jake, slabe i ogavne ideološke pesme ipak bile u društvu jakih, besmrtnih brojeva drugačije provinijenicje dovoljno govore ovoj tezi u prilog. Sa druge strane, grupa Rage Against The Machine uspela je u svom parolaškom gnevu da iznedri samo jedan odličan i to debi album, kasnije insistiranje na političkom radilo je protiv benda kome levičarski stavovi nisu smetali da izdaje albume za kapitalističke konglomerate.
Perjanice srpskog NGO roka nemaju takve probleme pošto njihova muzika glavninu mladih Srba ostavlja ravnodušnim, ali to ne smeta "staroj gardi" kojoj Albahari pripada da piše hvalospeve o njima, preuzimajući time ulogu usmeritelja omladine, kakvi su nam poznati još iz prethodne decenije ( a i onih ranijih). Brkanja ideološkog i estetskog tako dovode do pogrešnog zaključka da je ono što je dobro, dobro zato što je "ispravno", a ne zato što je "lepo", u najširem smislu te reči. Tako imamo posla sa ideologijom, te Albaharijev tekst zaslužuje kritiku upravo sa tih pozicija.
Albahari piše:
Каква млада особа расте у том духовном блату? То је особа која, не успевајући да се ослободи блата, постаје деструктивна, неспособна да воли или да буде вољена. О таквој особи, верујем, говори песма „Мржња” групе „Клопка за пионира”: „Мржња света срце ми испуни, све могу да разорим, да запалим и да срушим, да осетим мир у души; јер кад мрзим ја постојим, а кад волим ја се бојим”. Ово је савршена слика менталног стања младих српских (и свих осталих, наравно) јуришника који све проблеме желе да реше батинама, насиљем и презиром, јер се боје добрих осећања. У њиховој свести нежност је симбол кукавичлука, а љубав је симбол пораза.
Ovaj pasus pun je opštih mesta kojima i inače obiluje nategnuta ideološka logika. Po toj logici, problemi mladog čoveka svode se na nasilnike. To je tačno i u redu, kada bi Srbija bila jedino mesto gde vlada zakon jačeg. Pošto smo na svojoj koži dobrano osetili da je ta priča validna na nivou plakatskog buntovništva, ali ne i životne prakse - ona prosto ječi svojom prazninom u kojoj kultur-generali poput Albaharija učitavaju "svakakva" značenja - teško odrastanje u nasilnoj Srbiji pod terorom bahatih i varvarski nastrojenih maloumnika, koji su se, recimo i to kad Albahari prećutkuje, svojim odlikama opskrbili učeći od najcivilizovanijih. No, kulminacija kontemplacije radoznalog pisca stiže nekoliko pasusa kasnije:
Без тога, без личног става, млад човек је увек у опасности да буде злоупотребљен. У времену у којем живимо тешко је одржати се на површини и објективно сагледавати ситуацију. Друштво, систем, околина углавном не воле појединца који показује тенденције да буде другачији. „Ова средина држи га под водом”, како пева група „Клопка за пионира”, „она га дави, да му мало ваздуха, па каже сад ме слави”. Све, дакле, има своју цену и свака се лојалност плаћа. Уосталом, суморно ће закључити ова група: „Када реч не вреди, пиштољ може да убеди, пиштољ решава неспоразуме, да страсти стиша пиштољ уме”.
Albahari nesvesno ovde mladim ideološkim svircima nudi ogledalo. Zaista, mlad čovek bez ličnog stava je uvek u opasnosti da bude zloupotrebljen. U tome i jeste celokupna tragedija dobrog dela srpskog rokenrola - nema mladih ljudi sa stavom. U nedostatku ove krucijalne kategorije, na scenu stupa mehanizam inferiornog dobra po kome, ako već nema stava, daj da plasiramo nešto što liči na stav, ali da svakako bude lojalno (da ne talasa).
Kada bi to bila jedina boljka srpske scene, još bi se i moglo izdržati, no to je samo deo problema - mnogo je veća opasnost koja dolazi od fantazma u kome je rokenrol muzika za "normalne ljude". Rokenrol kao norma i nije toliko začuđujuća pojava u zemlji u kojoj se nekada crvena a danas crna i žuta buržoazija i njeni potomci bave delatnostima koje su na zapadu rezervisane kao izduvni ventil za mladunce iz nižih slojeva.
Drugim rečima - jedan mladi Amer postaje di-džej tako što vežba na gramofonu koji je kupio za pet dolara, a ploče nabavlja za deset centi u magacinu obližnje prodavnice ploča. Slično je i sa gitarama, mikrofonima, basovima, bubnjevima i ostalom preko potrebnom opremom. U zemlji u kojoj je obrok u MekDonaldsu stvar prestiža, rok (pop) muzika nije polje interesovanja radničkih masa, već uskih privilegovanih društvenih slojeva. Tako u Americi imamo grupu Madball koji je zvučni ekvivalent dizelaške gitarske muzike, dok u Srbiji dizelaši slobodno vreme provode na splavovima. Mlad čovek u Srbiji mora da izdvoji dva soma evra za di-džej opremu, a takvih je, priznaćemo, u ovoj zemlji na nivou statističke greške. U takvim okolnostima, sloboda je mit, a pitanje cenzure je suvišno i postavljati kada mehanizmi auto-cenzure sasvim dobro funkcionišu.
Gde je izlaz iz problema koji je, najverovatnije nehotice, načeo Albahari? On seže duboko u prošlost još od pojave razmaženih potomaka tadašnje komunističke vrhuške koja je sebi mogla da obezbedi farmerke i gitare iz Trsta, kao i sve potrebne partijske ausvajse za nesmetano bavljenje sviračkim poslom. Pošto se kroz godine vlasti menjaju a sistem ostaje netaknut, stvari se nisu mnogo promenile ni danas - prolaze samo bezopasni, ukras na kruni vladara - primeri Marčela, Skaj Viklera, Ajsa Nigrutina ili Van Goga i Aleksandre Kovač dovoljno su upečatljivi. Što se tiče Repetitora i Klopke za pionira, da u njima postoji nešto istinski subverzivno - o njima ne biste mogli ništa pohvalno da čitate na stranicama najstarijeg dnevnog lista, što će svakako biti slučaj kada se neka istinska subverzija u zvučnom obliku pojavi u našem dvorištu. Iako optimizam u vezi sa ovim nadanjem nije na najvišem nivou, to je svakako stvar za koju treba držati palčeve. Vremena su takva da provociraju duhove - kada ih dočeka muk, znaće da su na dobrom putu.