Model K - stara priča

Samo što je kročila u dvorište gimnazije iz domareve barake se zaleteo pas i zaglabao nogavicu njenog iznošenog džinsa. ¨Miki!¨, povikao je izbezumljeno domar i pojurio trapavo za psom. Pre nego što je uspeo da odvuče psa, pas je odleteo kao ispaljen u saksije malih palmi zacvilivši kratko. Domar je stao kao ukopan i glupavo gledao kako sitna devojčica odlazi ka ulazu gde je zahvata reka ostale dečurlije.

Sa niskog zida igrališta, svog omiljenog mesta u školskom dvorištu, Bogdan ju je odmah primetio. U starim vimbldonkama, sa konjskim repom i rancem nemarno prebačenim preko jednog ramena, prepuštala se reci koja ju je nosila ka ulazu dok je rukom tražila diskmen okačen o pojas farmerki. Pritisla je plej i Bogdan se pitao šta upravo sluša dok je sâm pakovao svoj diskmen i spremao se da uđe u zgradu. Znao je sva lica u školi i bio je siguran da je ranije nije video. Mora da je nova učenica, pomislio je, i poželeo da se nađe u njegovom razredu. Nije ni slutio da se u njenom diskmenu vrti disk grupe, The Stone Roses i pesma ¨I Wanna be Adored¨, njegova omiljena.

Ne samo da je bila upućena u Bogdanovu kolekciju diskova, filmova, stripova, super-heroja, već je imala i informacije o razlozima iz kojih ih on voli. Sada je u ženskom klozetu, obavijena dimom što se još uvek vijao od brzih cigareta koje su gimnazijalke pre koji sekund pobacale u lavabo, čekala da iz operativnog centra primi komandu za početak akcije. Devojčurak koji živi za rok en rol, povremeno se opire autoritetima i preduzima prve korake u manipulaciji svojim sekundarnim polnim odlikama. Na modelu K je bio naizgled rutinski zadatak. Nije bilo sumnje da će posao završiti i pre predviđenog roka i brzo se vratiti u bazu na napajanje.

Uputivši se niz hodnik, model K je pred vratima učionice ugledala devojčicu identičnu slici koju je maločas videla u ogledalu. Dok su se vrata za dvojnicom zatvarala, uzbuđeni titraji mišića, rad dijafragme, znoj na rukama, lepršanje pramenova kose propuštenih ukosnicama, stali su kao kazaljke na pokvarenom satu. Hladna samouverenost sistema prestala je da otkucava ravnomerno ostavljajući model K beživotnijom od kostura za prezentaciju u biološkom kabinetu. Tek pošto je obišla oko nje kao oko školskog stuba, polubudna u svom rutinskom pajanju hodnika, tetkica se uplašeno odmakla od modela K. Mahnula je rukom ispred njenog ukočenog lica, a kad ova nije ni trepnula, tri puta je coknula jezikom i nastavila da čisti vrteći glavom i psujući u sebi narkomaniju koja tako udesi mlade i zdrave ljude.

Model K se aktivirala i vratila u klozet. Ušla je u jednu od kabina. Bila je klasičan, već zastareo primerak programirane, jednosmerne mašine. Nije bila predviđena za operacije koje zahtevaju dvosmernu komunikaciju sa centrom. Tupo je gledala oko sebe, u zidove ispisane porukama koje joj ništa nisu značile: ¨Spuštaj dasku, pederu, u ženskom si WC-u¨, ¨Ne gledaj dole, ostala si bez muda¨, ¨Budi jaka, stisni se, ne daj da te pregaze (dečaci iz IV8)¨. Model K je iz zadžepka ranca izvukla olovku minaru i njenim vrhom počela da razdire kožu na mestu slepoočnice ne bi li dospela do najperifernije softverske komponente i preko nje uspostavila kontakt sa operativnim centrom. Vrh olovke se lomio. Od spolja su doprli zvuci koraka. Ispod vrata je pao opušak i vrata susedne kabine su se zalupila. Sagla se, dohvatila ga, dunula u plamteći vrh ne bi li ga razgorela i potom žišku pritisla na slepoočnicu. Dlake kose zahvaćene žiškom su zacvrčale, a ispod sagorele i razderane kože, bledo je zasvetleo metal.

Model K je napustila klozet spuštene kose. Od centra nije dobila nikakvu pomoć samo uputstva da nastavi sa misijom, obavi ono zbog čega je poslata i, ako zatreba, ukloni nepredviđenu prepreku.

Bogdan je već nekoliko minuta glas profesora čuo kao daleki eho. Začarano je gledao u tanak vrat nove učenice, Zorane, koja je sedela ispred njega i ispod klupe listala novi broj ¨Akire¨ koji je i sâm krio ispod udžbenika. Iz naušnica njenog diskmena dopirala je muzika i Bogdan je pomišljao kako on nikad nije imao hrabrosti da na času sluša muziku i, još lepše, kako bi, da se tako nešto usudio, pustio upravo istu stvar, ¨I Wanna Be Adored¨ od The Stone Roses.

Kada se oglasilo zvono za kraj prvog časa i gomila gimnazijalaca pokuljala u rekama iz učionica, model K se sakrila kao spodoba iza stuba na hodniku. Funkcije modela K panično su slale signale tražeći adekvatna uputstva za reakcije. Inercija je bila još jedan nedostatak starog modela K. Improvizacija nije bila njena jača strana. Kako su iz centra mogli da očekuju da se izbori bez jasnih uputstava.

Ipak je čekala. Imala je na raspolaganju dvadeset četiri časa do povratka u bazu i bila je programirana da, u datom roku odigra ulogu Bogdanove prve gimnazijske ljubavi. Ono što zovu prvim poljupcem modelu K je trebalo da omogući da preko pljuvačnih žlezda Bogdanu ubrizga mikročip kojim će njegov hakerski um doći u službu organizacije koja je šalje.

Tetkica je stajala iza modela K, sumnjičavo posmatrajući kako se njeni ukočeni prsti stežu i grče na hladnom mermeru stuba ispred biblioteke, a sasvim pokočeni vratni pršljanovi drže glavu kao plastično pomagalo sa nacrtanim obrvama i poluotvorenim ustima. ¨Šta sve ne uzimaju ova deca¨, progunđala je tetkica, uvlačeći dubok dim ¨Drine¨.

Iz učionice, među poslednjima, izašli su Bogdan i Zorana. Model K se držala svoje prvobitne pozicije i osmatrala. Njen sistem nikad pre nije registrovao takvo odsustvo pažnje i reakcija na spoljnu sredinu kao kod ovo dvoje. Bogdan i Zorana hodali su jedno do drugog, ne dodirujući se, ali modelu K je izgledalo da to dvoje jedno drugom emituju filmove. Model K se odvojila od stuba. Prsti su se opustili. Tek sada joj se učinilo da ona tako nešto nikada ne bi uspela, da bi misija i bez te čudne prepreke, propala.

Dok se spuštao sa Zoranom niz stepenice, Bogdan je u jednom trenutku poželeo da su njihove dve petnaestogodišnje glave zatvorene u jednu zajedničku projekcionu kutiju u koju niko drugi ne bi mogao da uđe, koliko god novca ponudio za kartu. Kada su zgradu gimnazije ostavili za sobom, Bogdan je osetio kako ta privatna loža polako zahvata cela njihova tela.

Model K je polako i nekako tromo krenula za njima. Tetkica je primetila da se dve potpuno identične devojčice spuštaju niz stepenice. Jedna je, do duše, bila nešto bleđa i ukočenija, ali nije bilo varke, bile su ¨kao pljunute¨. Tetkica je zabrinuto pogledala svoju paklu Drine i odlučila da u buduće odvaja malo više novca. To đubre od cigareta će je jednog dana ubiti.

Model K je, održavajući odstojanje, pratila Bogdana i Zoranu. Ne znajući šta da preduzme, ne snalazeći se, iznova se igrala svojim digitronom koji je bar radio. Mikro čip je već izvesno vreme pokušavao da izračuna kako je moguće da dva subjekta, budući organske prirode, već nekoliko sati neprestano hodaju i pričaju, a da se ne umore i ne ogladne. Na posletku je prihvatila opciju po kojoj je sve to van domašaja njenog sistema i odlučila da uštedi energiju za povratak. Pomisao na napajanje u bazi, kao obećani san, brisala je svaku zbunjenost njenog sistema i ostavljala joj tup mir. Vidno polje modela K sve više se zatamnjivalo. Tajmer ju je opominjao da zadatak privodi kraju i vrati se u bazu.

Već se smrkavalo, a Bogdanu se nikako nije rastajalo od Zorane. Činilo mu se da bi mogao još čitavu večnost da stoji na uglu i sa njom priča o stvarima za koje pre nije verovao da se vrzmaju po još jednoj glavi u univerzumu. Kada su po treći put jedno drugo ispratili kući, negde na pola puta, prećutno su se sporazumeli da sve ostalo što žele da kažu i urade ostave za sutra.

Model K, stajala je iza debelog kestena po ko zna koji put primajući signal da treba da deluje. Nije se ni pomakla dok je pas kvasio nogavicu njenih farmerki. Kočila se i jedva pomerala prste. Okolina je gubila jasne obrise. Ipak, model K, koja bi, u sličnoj situaciji, tražila pomoć i zahtevala od centra da je vrate na napajanje, stajala je i gledala uporno u Bogdana. Pratila ga je u stopu dok se sam vraćao kući. Videla ga je kako ide polako kao da ima sve vreme na svetu. Upregla je sve snage da načini pokret i približi mu se. Konačno je bio sam i trenutak je trebalo iskoristiti.

Bogdan je gledao u zvezdano nebo, presrećan. Mislio je da bi mogao da poleti i razbije simetriju zvezda, a onda ih ponovo rasporedi samo po svom izboru. Najednom je ceo svet delovao kao rasklopiva igračka sa kojom je on mogao da uradi hiljadu stvari, a da pri tom ne oseti grčenje u stomaku kao puno puta pre. Nije mu se išlo kući. Znao je da se Zorana neće vratiti, da će se videti tek sutra, i to je bilo tako dobro, jer ima dovoljno vremena do svitanja da po bezbroj puta premota sve što mu je rekla, da se priseti svih kratkih pokreta i gestova koje je sve vreme šetnje registrovao malim mozgom, da se posle naslađuje, kao da sitne kolače trpa u džepove da ih jede posle, kada glavno jelo odnesu sa stola.

I, taman kada je počeo, video je Zoranu kako mu prilazi. Bila je divna kao i malopre, njena kosa je sada bila raspuštena i sama pomisao da bi je svakog časa mogla skupiti u onaj čupavi rep terala je Bogdana da se počeše po stomaku koliko ga je golicalo. Sve je bilo na mestu, dva divna kestenjasta oka, i osmeh, tek da razvuče dva lepa obraza i pokaže rupice u njima. Sve u svemu, Zorana je u kompletu došla nazad, ali zašto? Nešto odjednom nije bilo u redu. Umesto da bude presrećan, Bogdanu odjednom kao da je neko upao u san. Nije bio siguran da tako treba da bude, da ona treba da se vrati, činilo mu se da su postigli neki prećutni sporazum da do sutra odlože najslađi trenutak, kada će se poljubiti. Zorana je išla prema njemu i, nije mogao da veruje, kao da je nameštala usta očekujući da je on poljubi. Nije bio spreman, šta da radi? Ali ne sme da joj dozvoli da posumnja da on to ne želi.

Stvar se odigrala brzo. Nije znao odakle, ali u pomoć mu je došao, kao najmanje ubedljiv, jedini izlaz iz ove situacije. Kao u nekom Čaplinovom filmu, sagao se da zaveže pertlu, praveći se da ne shvata govor Zoraninog tela. Brbljao je kao mahnit i kada je podigao pogled, Zorane više nije bilo. Da li je moguće da mu se pričinilo, kao u filmovima, kada kadar prikaže stvar koje će se tek desiti. Pomislio je da je umoran od hodanja, da mu je previše uzbuđenja za jedan dan, i uputio se prema kući i dalje se osvrćući.

Vidno polje modela K se sužavalo i poslednje što je registrovala, bio je Bogdan koji odlazi. Onda se sve zatreslo i nestalo. Pridržavajući na kolenu onesposobljen model K, kao ispumpanu gumenu lutku sa ustima napućenim za poljubac, Zorana je preko svog softvera komunicirala sa operativnim centrom. ¨Probni uzorak unapređenog modela u odnosu na stari model K uspešno je završio prvu fazu akcije¨, Zoranin sistem je primao poruku dok je ona doterivala svoj konjski rep, ¨Baza pristupa terminaciji svih primeraka starog modela K. Dalja uputstva za unapređeni model KKK: ukloniti ostatke primerka modela K, a potom završiti zadatak i vratiti se u bazu. Na raspolaganju dvadeset četiri časa¨. Zorana je odvukla model K iza drveta i uputila se prema velikom kanalizacionom otpustu sa strane.

* * *

Bogdan je bodro koračao prema gimnaziji. Iz slušalica diskmena dopirali su zvuci pesme ¨I Wanna be Adored¨. Još izdaleka, ugledao je Zoranu kako prilazi školi. ¨Zar nije neverovatno kako smo naišli u istom trenutku, tako se dobro razumemo¨, pomislio je Bogdan ubrzavajući korak u težnji da što pre umanji rastojanje za koje je verovao da ga deli od devojke njegovog života. Dok su njihove šake, kao da se razumeju, legale jedna u drugu u čvrst, lep stisak prve, gimnazijske ljubavi, Bogdan je pomislio, ¨Danas ću je poljubiti¨.