Yppah - They Know What Ghost Know (Ninja Tune)

Period mog odrastanja, prethodnu deceniju, obeležio je i fantomski sukob između ljubitelja "pravog zvuka" i onih "drogeraša" koji slušaju elektroniku. Ni drugi tabor nije u toj priči stojao po strani, već je u "idejnom prostoru" mlatarao sa prigodnom replikom da gitarsku muziku slušaju "samo matorci". Prvima je najbolje odgovorio član makedonske grupe Anastasia u jednom intervjuu pre deset godina kada je rekao da je ta muzička podela apsurdna jer pretpostavlja "da gitare rastu na grani", drugi su se u većoj meri kroz godine razočarali u surovi svet gradskog klabinga, u kome je, ako sebi dozvolimo iskrenost, muzika poslednja rupa na čarapi, te im prigodni nauci nisu ni potrebni.
Dođosmo i u novi milenijum, a tu i tamo na javnim mestima pojavi se jedan od pripadnika neke od struja (poput utvare koja je Srpsku novu godinu 2002. u jednom gradskom fensi klubu najavila rečima: "Dižem ovu čašu u ime svih vas i u ime rokenrola" i zatim brže-bolje pustio jedan od bezbrojnih hitova muzičkog preduzeća Van Gog) koji ni ne zaslužuje veću pažnju. Vremena se menjaju, pa tako npr. Dejan Katalina, lik koji je devedesetih u "Super Teenu" gušio tinejdžere i sve koji se tako osećaju sa "beskompromisnom rokerskom pričom" a danas beskompromisno zarađuje hiljade izbrojane u čvrstoj valuti radeći za "Skandal", za koji su, kad sam poslednji put imao tu nesreću da ga listam, svoje nebuloze prilagali i neki izvikani heroji građanske misli koji su minulih godina pokazali da im nije strana menjaža kulturoloških dresova, gledano sa pozicije koju sami naoko zastupaju ...
Teksašanin latino porekla Džo Korales Jr. nije u mladosti parcelisao svoj muzički ukus na žanrovske atare. Njegova ljubav prema gitari nije ga omela da iskaže interesovanje i za druga sazvučja, među kojima je, pogađate, elektro zvezda posebno sijala u zenici oka njegovog. Njegova raznovrsna muzička interesovanja su ga navela da nauči da svira neke instrumente i da shvati primenu savremenih uređaja kako bi se otisnuo na put na kome niko nikada ranije nije bio.
You're Beatiful at All Times, debi album njegovog muzičkog akta Yppah (čita se Jipa, a u stvari je "srećan" na engleskom gledano unatraške), pojavio se pravo niotkuda 2006. za prestižnu etiketu Ninja Tune, koja se već dve decenije unazad specijalizovala u brušenju zakukuljenih muzičkih dijamanata, sa naglaskom na laid-back ugođaju ali bez striktnih žanrovskih natuknica. U tom smislu, kao preteče ove priče, osim gazda same etikete - britanskog dvojca Coldcut, moraju se pomenuti i lučonoše iz prošle decenije - DJ Shadow i Chemical Brothers (a valjalo bi ne zaboraviti ni Prodigy)- poznati što su likovima sa početka priče empirijski demonstrirali da su dva pristupa savremenom muziciranju, koje su oni u svojoj pravovernoj zaslepljenosti antagonizovali zapravo komplementarni.
Novi milenijum video je stare malo pre pomenute heroje kako postaju prašnjavo zlaćani privesci na ključevima korporativnog ukusa, pa se Ninja Tune trudio da sa vremena na vreme predstavi nove glave vredne pažnje - kakvi su npr. hip hop producent Blockhead ili, posebno, još jedan Britanac Bonobo. Na tu priču nadovezao se Yppah, pobravši sve komplimente za svoj prvenac koji je bio hip hop, ali nije bio hip hop, bila je elektronika, ali nije bila elektronika, bilo je tvrdo, ali je u stvari bilo mekano - siguran sam da kapirate o čemu se radi.
Tri godine mu je trebalo da se pojavi na muzičkoj pijaci sa naslednikom debija, i sudeći po rezultatima, vreme za dalje sazrevanje je studiozno iskoristio. Fah idioti tek sa ovim Koralesovim čedom neće znati na čemu su - od teme do teme vidi se da se voda pila sa najrazličitijih izvora, i to istovremeno. Svetska štampa potencira vezu sa My Bloody Valentine, valjda zato što su Irci trenutno najkulja referenca koja može da ti snađe muziku ako se njom baviš (hm, nekad su to bili bend koji malo ko voli a svi ga cene - Sonic Youth), ali ko je slušao album Absence dvojca Dalek zna da je u tom pravcu priča ispričana, a Yppah ima dosta svojih aduta.
Prvi singl Gumball Machine Weekend i njegov mračniji rođak Sun Flower Sun Kissed primamljiva su udica za mase za ulazak u svet ove ploče koji započinje čudesnom simbiozom distorzije i hip hop ritma u Son Saves The Rest a kulminira u snežnoj elektronici vatrenih gitarskih kreščenda teme A Parking Lot Carnival. Za istinske audiokusce tu su briljantna Playing With Fireworks, barokna naslovna tema i mesto gde su gitare, hip hop i elektronika uhvaćeni kako se ljube - tema The Tingling.
No, ono što ovaj album, kome, za razliku od prvenca, treba posvetiti malo pažnje pre nego što svojom rafiniranošću i prijemčivošću krene da deluje na slušaočevu auru, zaista svrstava u red uspelijih izdanja u ovoj kalendarskoj godini je upravo osećaj celine koji se proteže čitavim njegovim trajanjem. Kao takav, on je idealan poklon za sve vaše prijatelje koji tvrde da u savremenoj muzici nema ničeg novog ili šlauf za spasavanje onih nežnih duša koje su se zagubile u jednom muzičkom (pot)pravcu. Širite reč.