Traži se ozbiljan...

Većina oglasa za izdavanje stanova imaju stavku da stanodavac traži “ozbiljnog stanara”. Ispada da podstanari, osim toga što su u situaciji da nemaju stan, moraju biti još i “ozbiljni”. Na stranu što je, u savremenim okolnostima uređenog sveta krajnje neozbiljno nemati krov nad glavom, tovariti čoveku bez stana još i dodatne zahteve krajnje je neozbiljno. Isto kao što čovek koji nema posao, osim što mora da ga traži, te je u krajnje neozbiljnoj poziciji (kao što je nemanje novca da plati račune i kupi hranu) još mora nekog da ubeđuje da je mrtav ozbiljan, tj. oran za rad, kvalifikovan, motivisan, kolegijalan itd. Kad je naprosto – bez posla. Zar to nije dovoljan razlog?

Pošto ima puno ljudi bez posla očigledno nije, te se otvara ogroman prostor za licitaciju koja postaje manekenisanje, tj. sofisticirano maltretiranje.

Recimo, odete na razgovor za posao u firmi koja se bavi, po mom mišljenju, krajnje neozbiljnim poslom – isporuke posebno aranžiranih buketa za razne prilike – a onda, ne bi li dokazali da ste dorasli kreativnosti takvog posla, popunjavate upitnik o tome kako proslavljate svoj rođendan, kada ste poslednji put (I kako!) aranžirali salatu i koja vam se od izloženih figurica u kancelariji Mame Leone preko puta vas najviše sviđa.

Iako i poslodavac i radnik znaju da će saradnje biti ako ovaj drugi prosto bude radio svoj posao, postaje jako bitno da se, pre no što do konkretnog posla i dođe, stvori utisak da je reč o osobi koja ne samo da je od detinjstva htela da sedi u ta četri zida, već o "saradniku" (radnik mu valjda dođe suviše nezainteresovano, mehanički i prosto,a bogme i uvrdljivo) koji će sa poslodavcem ići do beyond the horizon i nazad. Prilika za odlično pozorište, utoliko uigranije (tj. sklonije improvizaciji), ako je i sam posao za koji se kandidat javlja – prodavanje magle. Osim što firma simulira svoju profilisanost na polju rada, koji zapravo sa svakom novom akcijom pokušava sebi da pojasni, i stvori određenu vrstu potrebe, tj. profiliše potrošača, kandidati za posao su na još većem testu jer svojim samopouzdanjem moraju poslodavcu dati do znanja da ima razloga zašto postoji. Dok potrošači i klijenti ne skontaju suštastveni razlog postojanja dotičnog poslodavca, (sa)radnik će morati ozbiljno da ga shvata. I tako ogromna nezaposlenost postaje izvor samopouzdanja za poslodavce bez jasnog kursa na polju rada.

Tako, hteli ne hteli, postajete “ozbijan” saradnik i “ozbiljan” stanar iako vam prosto treba posao i stan. Zavodite poslodavca i stanodavca (i on vas) kao da je reč o ljubavnom, a ne o poslovnom odnosu.

Što je ok, jer posao treba da se voli, ali budući da je tržište rada odavno postalo buvlja pijaca, a prekvalifikacija manje proizvod renesansne duše radnika i kreativnosti poslodavca, a više nužde i “daj šta daš” logike, nejasno je zašto se i dalje insistira na ljubavi. Razgovori za posao postaju iscrpljujuće dokazivanje da imate utisak da ste vlasnika d.o.o…. znali iz prethodnog života, a da su vas ova zla, kapitalistička vremena spojila, mesto na livadi prepunoj maslačaka u kancelariji sa stolicama za poletanje.

Šta biva kad od vas traže da budete saradnik, a ne radnik, dokaz je par mojih avantura. Vlasnica video kluba u kom sam radila zamerila mi je što radim samo ono što mi kaže da radim. Verovatno uočavajući krajnje praktičnu suštinu postojanja njenog video kluba, počela je da se brine što naprosto vodi video klub a ne, kako reklama kaže: "više od video kluba", za šta je kriv radnik. Jer, ni jedan mesar više neće da bude manje od "više od mesara". Zbunjena, upitala sam je da li sam nešto zaboravila da uradim, da bi mi ona rekla kako želi radnika koji će sam da se seti novih stvari koje može da uradi, mimo onoga što se traži. Takoreći, da me njen video klub inspiriše. Jebiga, radeći pošteno svoj posao potiskivala sam ogromnu ljubav prema katalogiziranju DVD-jeva, kao što i ona potiskuje svoju ljubav prema meni, radniku koji bi kad kad da pročita knjigu na random mestu ili zaključa video klub i prošeta jer je mnogo lep dan. Meni su simpatične neke od tih mušterija koje bi da ćaskaju o filmovima, ali ako bih zaključala video klub i sedela s njima do kasno u noć ćaskajući o filmovima i odbijajući da unutra pustim lika koji se večito dernja jer je ostavio parkiran auto na nedozvoljenom mestu, te da mu se smesta na žar bacim tri nova filma, svakako ne bi cenila način na koji me inspiriše rad.

Drugi otkaz je bio kada je priučeni veliki vlasnik male firme za nekretnine hteo od mene, jedne bakice i jednog klinca koji je na razgovor za posao došao jer je mislio da je reč o poslu u građevinskoj firmi, da napravi, kako je rekao “tim”. Lupajući šakom po stolu koji je jedva izdržavao tu količinu samopouzdanja, tražio je da mu polažemo zakletvu pred juriš na Normandiju, primenjujući polupročitane stavke iz priručnika za Kako da budete veliki biznismen. Želeći da već na prvom sastanku svoj poslovni rizik, drskost da se upusti u more sa bulumentom jednako priučenih prodavaca magle i mufljuza, pretvori u naš kolektvni poduhvat, zauzvrat je nudio “mogućnost da napredujemo”. S takvim žarom je pričao o napredovanju, da bi čovek pomislio da će nam, upustimo li se s njim u tu “poslovnu avanturu” izrasti prst viška, peraje ili imunitet na kakvu strašnu bolest. Evolucija na delu. Na ovakvo nasilno udruživanje, čovek može samo da prigrli svoju (ne)radničku knjižicu i redovno se javlja na birou, kao overavanje trenutne apstinencije u zahuktaloj evoluciji. To je ono kad vam čekiraju da niste napredovali. Mada, nisu ni oni naivni. Malo im je vaših deset prstiju, kad bi izrasto još koji... ih!

U nizu projekata za zapošljavanje ljudi, i oni zahtevaju da se samopreispitate, s posebnim akcentom na vašem samopouzdanju i jako niskim ambicijama. Te, iako kao biro postoje za ljude koji nemaju posao, oni vas, kroz niz papirnatih upitnika, tretiraju kao ljude koji imaju problem sa samopouzdanjem, ne verujući svojim očima da niste našli ništa, te da ste spali na njihovo pojilo. Iako zarad vas postoje. Ipak, žele da vam dignu samopouzdanje, iako je činjenica da ste tu jer niste negde drugde (čime nikako nisu zadovoljni) pa ima niz pitanja, tipa: “Šta me motiviše za rad?”. Nema opcije – “to što nemam posao”, iako je ona najtačnija. Sistem će večito da traži grešku u vama i da radi na vašem boljitku.

Slična vrsta ozbiljnosti u neozbiljnim i krajnje disko prilikama, zahteva se, il je bar poželjna i na berzi stanova.

Kakvih sve stanodavaca ima. Od onih koji vas podučavaju na koji način treba da sedite na njihovoj fotelji dok spremate ispit, “pošto vas vaša majka nije naučila”, a oni tu fotelju imaju još od pre rata (…nekog od) i sad ste se vi pojavili da je uništite. Dakle, sedite kao čovek za stolom, uspravljene kičme, kako ni u kući ne sedate (ali ovo je profesionalna kuća, takoreći "Kuća za maštanje"!), laktova pribijenih uz rebra da ne ostavite otiske na uglačanom stolu, koji je takođe postojao i pre vas. I parket i prozori su tu od praistorije, i nemojte da ste se usudili da ih ometete u njihovoj večnosti. Takođe, pošto vodokotlić trenutno ne radi, a budući da ste vi novi stanar koji stan treba da učini svojim udobnim staništem, na vama je da ga popravite ako nećete da se usmrdite. Što se stanodavca tiče, ako vam je volja – usmrdite se, ionako ste dali kaparu. Na vama je i da ne puštate glasno muziku, jer je komšija bolestan, a frižider nemojte da koristite, jer ga drži otopljenog, kao taoca dok se prethodni stanar – inače vlasnik istog, ne vrati s parama. Da znate, vi nemate frižider.

Kupatilo nema kadu, ali, dok ribate tri pločice uz wc šolju, barem da znate da imate čast da se kupate u tzv. “rimskom kupatilu”.Nije smešno, uozbiljite se!

Inače, ona vam je uvek na raspolaganju, čak će vam ustupiti svoj stari tepih (da zaštiti parket od hodanja, razume se, jer je hodanje krajnje neozbiljno), koji ćete pre toga zajedno da istrebite od moljaca, čitajući tri sata nad njim litaniju jer je pre dvadeset godina bio divan tepih. Valjda mu je nestalo samopouzdanja. I da znate ona bi živela u tom stanu, da ne mora da živi u drugom, a ovaj da izdaje, jer je ovaj bolji. Ali, ne može biti na dva mesta odjednom. Vi mu dođete ko njena produžena ruka.

Sobu možete koristiti i kao kuhinju, kuhinju kao plakar, a plakar morate oribati, jer je prethodni stanar napravio svinjac. Odvela ga je policija.

Stoga, promenite bravu, jer je prethodni stanar zadržao ključ i može da mu dune da se vrati. Ne morate, naravno, ali onda vi snosite posledice. Ostale su mu neke knjige. Ne dirajte ih.

Ali, najbitnije: ona razume studente, mlade ljude, ljude s decom – generalno, ljude u svim tim nezgodnim životnim fazama. Uprkos tim neozbiljnim životnim situacijama, i činjenici da ste krajnje neozbiljno živi budite ozbiljan stanar!

Sve u svemu, osećajte se kao kod svoje kuće.