Kultura mržnje

"...Nervira te mržnja koju stalno gledaš
Nervira te što u mržnji ima tebe tebra..."
Crux - Samo se opusti

Kada se čovek zapita o manifestacijama vaskolike propasti velikih državnih projekata i daljeg urnisanja pseudo-državnih projekata u kojima nam je kleta sudba načinila plezir da živimo, jedan fenomen ima posebno zapaženu ulogu. Katkad u formi uzroka, katkad kao posledica - kako god, mržnjom si, brale okružen, i tu hortikulturu zalivamo složno kao nikad, kako žbunje u sebi, tako i ono oko nas. Naš najlakonskiji odgovor na brojne izazove života postala je mržnja, ausvajs kojim sebi okajavamo grehe koje tek nameravamo da učinimo. Pa sad ti vidi da li se ili ne ovde ne razmišlja dugoročno...
Hteli-ne hteli, ako se ne bavimo politikom, politika se bavi nama, a mi nikako da se pozabavimo sobom na konstruktivan način koji bi nas izveo iz čemera. Mržnja stalno vreba i lako je potpasti pod njene čari. Koliko je samo energije potrošeno na nju, koliko se lako trošimo u njoj - sve to pomalo liči na količinu sredstava koje je Zapad (po)troši(o) na satanizaciju srpskog naroda u prethodnoj deceniji, što je rabota koja ima eho i u novom milenijumu. Pa pedeset puta manje para da je uloženo u nešto dobro ovde, ovo bi bila pristojna zemlja. Bila bi pristojna i bez tih para, da smo mi naučeni da poštujemo i negujemo vrlinu na nivoima koji nisu verbalni. Ne, ovde je onaj koji je ispravan glup, a kada je tako, lako zavladaju niske strasti.
Obeščašćeni sve lošijim položajem u tadašnjoj SFRJ, Srbi su došli do ključanja na tački nezadovoljstva kada je pokojni preCednik Milošević izbačen u medijsku orbitu pravo niotkuda. Uspevši da kanališe ogromno nezadovoljstvo izneverenim obećanjima titoizma, čije je osnovne postavke samo jedan istorijski tren pretvorio iz avangarde u materijal za deponiju propalih ideja, Milošević je zloupotrebio ogromnu energiju u cilju učvršćivanja sopstvene vlasti. Sa protokom vremena, i nekritičkim busanjem u grudi - Srbi su izvore svoje probleme videli u drugima. Naravno, iz istorije je poznata činjenica da te tvrdnje nisu neosnovane, ali je umesto traženja kompromisa zarad malo svetlije budućnosti glava izgubljena u mržnji.
Prvi na listi su bili Albanci, narod sa kojim u poslednjih nekoliko stotina godina nikako ne nalazimo zajednički jezik - u čemu ulogu imaju i krvavi dodiri dva naroda iz prošlosti, srpska nerazboritost i ultra-tradicionalno ustrojstvo albanske zajednice. Ishod suštinske nespremnosti za razumevanjem dva naroda ogrezla u mržnji možete naći na jednom povećem proplanku kraj Uroševca. I da... neprijatno mi je kada čujem reč Šiptar... stvar kućnog vaspitanja.
Ni sa severnim dojučerašnjim saveznicima - Slovencima stvari pre neke dve decenije nisu stajale dobro, a danas, uprkos primetnoj normalizaciji, odnosi dve nacije su daleko od idealnih. Kada je srpski vojnik otkrio da je nasamaren jer je postalo jasno da se borio za slobodu i rođenje iz antičkih vremena iskopane slovenačke državnosti. Slovenci imaju mnogo toga da zahvale jugoslovenskom inkubatoru.
Da jezičke barijere nisu problem za mržnju - pokazali su i slučajevi odnosa Srba sa Hrvatima i Muslimanima koji sebe sad nazivaju Bošnjaci. Guranje pod tepih događaja iz Drugog svetskog rata doveli su do toga da je tepih jednog dana, hranjen mržnjom, naprosto eksplodirao. Uprkos otopljavanju odnosa na Balkanu kreiranog instinktom američkih interesa, stvar je u tome da je posve tačna Kecmanovićeva tvrdnja da je "mir vođenje rata drugim sredstvima".
Nakon što su pokušali da sidu leče bensedinom a cirozu jetre rakijom, početkom ratnih sukoba na prostorima Titove imperije, Srbima je postalo jasno da su, iako najbrojniji na Balkanu, sićušni u odnosu multinacionalni sastav protivnika sa druge strane. Time je naravno korpus beskorisnog, jalovog mrziteljstva poprimio i globalne crte - tradicionalnom turskom šejtanu, pridodati su i američki, vatikanski, evropski i masonski đavoli. Srbi nemaju toliko debeo obraz da bi izdržali još jedan šamar iz pravca kome se nisu nadali, te su nastupili kao uvređena mlada.
Ništa nije sporno u činjenici da je bilo i da ima mržnje, to je bezobalna, totalna tema. Još je nacizmom žigosani pravni teoretičar Karl Šmit celokupan korpus političkog izveo iz nepolitičke dihotomije prijatelj-neprijatelj, slično slučaju samog prava koje čitavo potiče na nepravnoj kategoriji - državi. Umesto da kao bivša braća krenu da grade svoju, Srbi su se (po)trošili u mržnji, žrtvujući bitno za nebitno, uvereni da je snaga njihovih reči i poriv za pravdom dovoljan da se situacija izmeni u njihovu korist. Rezultat ove slepačke politike opevao je Sinan Sakić u svojoj pesmi "Sve je postalo pepeo i dim".

Kada je svima postalo kristalno jasno da je vrag odneo šalu, Srbi menjaju pravac svoje štetne strasti, ali samu naviku ljubomorno čuvaju - okrećući je ka sebi. Prvi na tapetu naravno bio je Slobodan Milošević čija je vlastodržačka i metiljavo-brljiva politika sve više budila gnev. satanskih proporcija. Uprkos stanju duha koje je svakim danom bilo sve veće, za njegovu smenu nije bilo dovoljno samo mrzeti, što, naravno nije ni preduslov da se sa uspehom baviš državničkim poslovima - što su dokazali i njegovi naslednici kojima je trebalo parče večnosti da se dogovore i samo nekoliko meseci da se ponovo posvađaju... i zamrze.
Sa ove vremenske distance, herojsko doba u prvim mesecima nakon 5. oktobra liči na bajku. Srbi su konačno imali razloga da budu zadovoljni sobom, ali je ta radost kratko trajala. Milošević je možda bio smenjen i protiv-ustavno spakovan u Hag, ali je njegov duh i duh njegovih ideoloških predaka (sa sve korenima u Garašaninovom pandurskom poimanju države) nastavio da živi kroz sistem u kome je mržnja imala počasno mesto. Iz čitavog niza još uvek nedovoljno rasvetljenih događaja kao pobednik je izašao Zoran Đinđić, ali se ispostavilo da je ta pobeda bila ona Pirova jer se završila njegovim smaknućem. Osporavan za života, beatifikovan u večnosti, Đinđić je svojim načinom vladavine u dobroj meri kumovao većinskom nepoverenju prema njegovim metodama, koje su, slično Miloševićevim oko sebe širile dah improvizacije i nedovršenosti, što je bio razlog narastujuće mržnje prema njemu. Dobar deo ovog kolača natovareno je na leđa njegovog samo-proklamovanog naslednika Čedomira Jovanovića, koji je svojim nepromišljenim potezima, takođe, u dobroj meri kumovao većinski izraženom odijumu javnosti.
Nije tajna da sam politički najudaljeniji od ideja koje zastupa gospodin Jovanović, ali ga ne mrzim. Ne izvlačim zaključke o njemu na osnovu veličine njegovih podočnjaka, budući da sam ponosan vlasnik sličnih.
Ipak, sve uticajnija grupa koja se na kraju okupila oko Čedomira Jovanovića, među kojima su i ljudi koji su tokom devedesetih s pravom ukazivali na tzv. govor mržnje, u drugoj polovini ove decenije sve glasnije i slobodnije, osećajući da je stupilo njihovo doba, preuzimaju manir svojih političkih protivnika. Drugim rečima, mržnja ni ovog puta nije zaobiđena i postaje svojevrsna politička legitimacija njihovih pristaša.
U njihovoj političkoj optici - osim iz zapadnih medija i bivših jugoslovenskih republika modela satanizacije svega srpskog, u fokusu su i ličnosti koje personifikuju političke poglede koji se radikalno razlikuju od njihovih radikalnosti, a to je praktično sve ostalo što se može videti na srpskoj političkoj pijaci.
Tako je prvi na novoskrojenu crnu listu prvi došao nekadašnji heroj 5. oktobra Velimir Ilić, političar koji je svojim ludičkim ponašanjem i nizom gafova, takođe u dobroj meri doprineo svom nezavidnom položaju u većem delu javnosti. No, sa kampanjom protiv Vojislava Koštunice, koji je, izjednačen u ovoj viziji sa "novim" Miloševićem, ovaj, novi tip mržnje dobija novi zamah. Naravno, malo se šalimo, nema ništa novo u ovoj priči, stara dobra mržnja je samo promenila svoju metu.
Prošlogodišnjim srpskim raskolom nastalim nakon nelegalne secesije Kosova i Metohije, cilj ove kampanje je ispunjen - Koštunica je po svemu sudeći svojevoljno prepustio vlast, ali ni tim činom mržnja nije skinuta sa prestola. Ona se i dalje hrani i raste i čini se da kao da nema alternativu. I dok sa jedne strane imamo odijum prema uticajnim nestranačkim političkim ličnostima poput Nataše Kandić, Sonje Biserko, Biljane Kovačević Vučo, ni ta strana nije imuna na izlive hejta - mete su svi oni koji ne misle isto kao i oni - od ministra Vuka Jeremića i predsednika Borisa Tadića, kojima se spočitava nacionalizam u vođenju državnih poslova, preko direktora televizije Aleksandra Tijanića, bivše urednice "Politike" Ljiljane Smajlović pa do posebno omraženog političkog analitičara Slobodana Antonića kome je prešlo u maniju da hrabro uleće u ideološke klinčeve - mržnja, iako je u dobroj mera postala sama sebi svrha, i dalje lako nalazi svoj put do masa.
I tu je razlika ideološkog i neideološkog uma - ideološki nastrojeni mrze, a da ne znaju više ni zašto mrze, čime su se obistinila sumorna orvelovska proročanstva "Dva minuta mržnje" dakako u produženom do u nedogled i sve dužem vremenskom intervalu. Mržnja u ime civilizacije te ne čini civilizovanim.
Kada sam čitao "1984.", rasplakao sam se. I plakanje i mržnja imaju svoje mesto i funkciju u ljudskim životima. Ali kada se pogrešno postave imaju razorno delovanje. Od kukanja nema vajde, a mržnja, hraneći se ljudskim dušama, multiplicira sebe samu u lančane nizove i tako postaje naš usud.
S druge strane, svi mi kao ljudi želimo najbolje, a afekti mogu da se sublimiraju na najrazličitije načine - kroz težak fizički rad, sport ili umetnost (lep primer predstavljen u ovoj knjizi) . Stepen mržnje u našem društvu otkriva stepen krive nasađenosti izrasle iz razmaženosti i lenjosti.
Mi zapravo mrzimo zato što ne znamo. Kada znaš onda ne mrziš, možeš samo da prezireš - a prezir se može držati i u sebi i sadrži i podsticajne elemente (neću da budem kao on itd.). Zato, kada budemo znali, onda ćemo i razumeti, a kada budemo razumeli, moći ćemo i da shvatimo mržnju i njene mehanizme. I ako nam ponekad ne uspe da mu se odupremo, naučićemo da tog pobesnelog psa koji skriva teror u svom lavežu držimo na kratkoj uzdi.

Strugglin in the streets just trying to survive
Searchin for the truth is just keepin us alive
Gotta break these shackles gotta break these chains
Said the only way we'll do it is if we use our brains
Said there's gotta be some meaning to the purpose of life
I know there must be more than the struggle and strife
Cause I'm looking for the answers and I need a clue
Cause my mind's so disturbed now what do I do?

Notice everywhere there's mass confusion and packs of lies
We gotta know!
We're starin down our enemies in the eyes
We gotta know!
These are the days of the cheaters and the cheated
We gotta know!
But we're not gonna bend you know we won't be defeated
We gotta know!

Strugglin in the streets just trying to survive
Searchin for the truth is just keepin us alive
Gotta break these shackles gotta break these chains
Said the only way we'll do it is if we use our brains
Said there's gotta be some meaning to the purpose of life
I know there must be more than the struggle and strife
Cause I'm looking for the answers and I need a clue
Cause my mind's so disturbed now what do I do?
Cause my minds so disturbed now
What do I do? What do I do? What do I do?

This planet's turnin into a hell
And I figured out that things don't really look too well
Reactions coming they're already starting to show
But the question is who'll go with the flow
You know there's gonna... be a fight!
Cause somebody's always tryin to keep ya...
From doing the right
There's always gonna be somebody
Comin no matter where you go
So now you know why we gotta know...
We gotta now!!!