Obits – I Blame You (Sub Pop, 2009.)

Punačak i zadrt, debi album benda Obits ni malo ne zvuči kao prvenac. Što u neku ruku i nije, budući da većina članova posade ima dug svirački staž koji uglavnom vuče korene i inspiraciju iz post-hardkora, te da za sobom imaju bar po jedan bend.

Ipak, možda upravo zbog tog dugog staža, iako je ovaj album proglašen za spasioca čistog rokenrola, te zaprašivača zaostalih indi mušica u ušima slušalaca, I Blame You na trenutke zvuče i previše odsutno.

Što možda i nije čudno, budući da Obits postoje od 2006. te da su se za snimanje albuma spremali dve godine.

Od tri benda u čijem radu je učestvovao pevač i gitarista Rick Froberg - Pitchfork, Drive Like Jehu i Hot Snakes - uz povremene izlete u druge bendove (pseudonime i profesije) jedino je Drive Like Jehu ostvario širi prijem, svakako zahvaljujući ohrabrenosti producenata da, nakon što se sa Nirvanom prešlo minsko polje, zasuču rukave i dublje ih zavuku u blato alternative. Zahvaljujući internetu i generalno potrazi za korenima, danas neki od ovih albuma doživljavaju reizdanja i naknadnu pažnju.

I dok je Froberg Obitsima doneo primese post panka i post hardkora, izvesna ruralna jednostavnost i neposrednost možda potiče od bubnjara Scotta Gurskyja koji još uvek svira u kantri bendu Shortstack. Melodičnost kojom se Obits svakako razlikuju od eksperimentalnijih Frobergovih prvenaca, donosi gitarista Sohrab Habibion, nekadašnji član njujorškog benda Edsel.

Kakvo je vreme, kada se muzički žanrovi bućkaju ne bi li ispalo nešto novo, pojava jednostavnog i neiskompleksiranog zvuka deluje kao najveća avangarda. Otuda I Blame You koji zvuči starinski, ali ne i retro, najpre plene svojom poštenom i nepretencioznom svirkom koja se ne plaši da povremeno povuče na znoj mišićavog roka iz 80-ih.

Jednostavnost u pristupu i izvesna rasterećenost oseća se na gotovo svakoj od 12 pesama zbog čega povremeno, kao npr. u pesmi Back and Forth zvuči pomalo anahrono i otaljano, ili makar zaliči na razvlačenje tenzije White Stripes.

Otuda I Blame You deluje više kao zagrevanje ove lige izuzetnih džentlmena koji se previše ne razmeću svojim iskustvom, niti pate od krize prezasićenog muzičkog tržišta. Skromno zauzimajući svoje bazične pozicije kao grupa kartaroša koja se već godinama sastaje na jednom mestu iako se ceo svet raspada, iz svog niskog starta hvataju slušaoca nepripremljenog za iznenadno duhovite, zajebantske tekstove (Fake Kinkade), neočekivano snolike i melanholične ispovesti (Run) ili energične i hipnotičke brejnstorminge između gitare i bubnja na kraju pesme Widow of my dreams, i generalno otkrivanja energije i magije unutar starog roka na tragu kraljeva Dirtbombs.

Obitsima treba dati vremena da sami sebi, pa samim tim i nama postanu veći izazov, što sigurno nije lako. Ali u svetu podrazumevajućih izazova, ovakva ploča dobro dođe. U iščekivanju, za koje smo ipak sami krivi, valja slušati I Blame You jer pošteno sviraju.