Gattaca (1997)

Tako je, tek pre koju nedelju sam, delimično u društvu filmske polovine nasdvoje pogledao ovaj film Andrewa Nicola, snimljen pre 12 godina. Sećam se da je još u davno upokojenoj "X-Zabavi" dobio odlične četiri zvezde, što je već samo po sebi bila dovoljna preporuka jer je filmska ekipa tog, sada već mitskog časopisa, za razliku od muzičke držala manje-više ujednačen kriterijum, tj. visoke ocene su uglavnom značile dobra ostvarenja. Ovakav trend ocenjivanja, mada sa zadrškom i u daleko manjoj meri, preuzeo je i Popboks duhovni (čitaj ideološki) naslednik Lukovićevog čeda. Bez želje da previše kritikujem bilo koga, na ovom mestu, sa razlozima koji sežu u pomenutu prošlost, nikada nećete videti ocene jer nam je iz ličnog iskustva poznato da kada ih ima, svi ispisani slovni znakovi padaju u senku jednog broja.
Na svoj način, to su osnovni, simplifikovani zakoni kapitalizma, a prilično ubedljivo viđenje njegove budućnosti (i naše sa njim kukavnim) pruža ovo holivudsko ostvarenje. U distopijanskom svetu koji portretiše ovaj film, nauka je do kraja iskoristila svoje totalitarne potencijale i služi u svrhu selekcije najboljih primeraka ljudskog roda, a to su po pravilu oni koji su začeti uz njenu asistenciju, dok oni koji poreklo vode iz greha ljubavnog čina imaju suviše anomalija mereno kriterijumima savremene bezbožničke religije. Glavni junak Vincent Freeman (Ethan Hawke) začet je starovremskim, prirodnim putem, što ga automatski udaljava od njegove opsesije da postane astronaut, budući da ima dioptriju i muskulaturu koja ne zadovoljava rigidnu selekciju naučnih talibana. Freeman ima strast koja ga, kao u svakom holivudskom filmu, vodi do ostvarenja svog cilja.
Iako je osnovna priča prilično dobro postavljena, Holivud je svojim insistiranjem na preteranom zaplitanju morao da umeša prste, što će oni koji nisu gledali film moći da primete pri samom njegovom kraju kada ova naučno-fantastična drama bez potrebe zadobija elemente trilera. Elementi od kojih je Gattaca satkana kao što su dupli identitet, autsajderski mentalitet, pandurska istraga itd. svi odreda su odavno u holivudskom kanonu, ali ono što izdvaja ovaj film je uglavnom dobro raspoređivanje tih elemenata koji, kad se podvuče crta, svakoga od nas grešno začetih dovodi u stanje identifikacije sa likom koji tumači meni ne previše simpatični Ethan Hawke.
Osim njega glavne role igraju solidni Jude Law, pisac Gore Vidal i ni-tu-ni-tamo Uma Thurman koja je rešila da nakon ovog filmskog iskustva produži svoju romansu sa Hawkeom i rodi mu dvoje dece. Plamen njihove ljubavi je kasnije ugašen, ali buktinja osnovne ideje ovog filma tinja i dalje, što je retko dostignuće proizvoda za jednokratnu upotrebu. Koliko god da su nam fizičke predispozicije manjkave, ono što razdvaja uspešne od neuspešnih je definisanje životne misije i upotreba volje u cilju njenog ispunjenja. Kada se ti preduslovi ispune, ni zvezde nisu daleko.
Što se tiče makro-plana, Gattaca na gotovo poetski način demonstrira opasnosti i ograničenja beskrajnog napretka, ističući u prvi plan ono iskonsko u čoveku, ono na šta i trilionima dolara dotirana nauka može samo da slegne svojim nabildovanim ramenima, uprkos uveravanjima u svoju superiornost.