уторак, 02. јун 2009.

Happy-Go-Lucky (Mike Leigh, 2008)



Moć kinematografije da estetskim sredstvima pruži pozitivne uvide u velike životne istine na spektakularan način se manifestuje u prošlogodišnjem ostvarenju Mike Leigha - Happy-Go-Lucky. Ova briljantno napisana komedija, sa maestralnom Sally Hawkins u glavnoj ulozi, svojom pomerenošću i stvaralačkim nabojem lako nalazi svoje mesto u ličnom panteonu filmova slične provinijencije u kome imenom možemo prozvati samo sjajni Jump Tommorow (ima ih još, ali im se ne sećam naslova).
Dražesna Sally igra tridesetogodišnju učiteljicu Poppy, vedar i otkačen lik koji svojim šljaštećim autfitom nemalo podseća na Zoju Borovčanin. Poppy se nalazi u dobu u kome više nije mlada, ali ne može se reći ni da je odrasla te je tako viđamo u situacijama gde sa svojom cimerkom, takođe nastavnicom Zoe, mlađom sestrom Suzy i još nekim prijateljicama uzdiže klasičan hangover do ludičkih vrhunaca, što je jedan od temeljnih kvaliteta ovog filma - neprestano insistiranje na razvoju i kulminaciji vitalnih igara duha.
Kao i svi ljudi u njenim godinama, Poppy baš i nije sigurna šta će sa svojim životom ali je, večito naoružana osmehom, i više nego uverena da želi da ga živi na svoj način, tako što od svakog proživljenog trenutka u koji investira celo svoje biće očekuje spektakl kao plod međuljudske interakcije. Nepovratno zaražena klicama kreacije, ona u svakom momentu dostiže unutarnju ravnotežu tako što neprestano provocira radost u svemu što je okružuje.
U svojoj misiji, Sally ne zna i ne želi da zna za letargiju te iz tih razloga skače na trampolini, upisuje kurs vožnje i tečaj flamenka koji u njen život uvode fenomenalno bleskastu flamenko- Španjolku i mrzovoljnog, povređenog instruktora vožnje Skota, koji manjak ljubavi u svom životu kanališe rasističkim i konspirativnim izlivima mržnje, tražeći krivca za svoje egzistencijalne probleme van njega samog, što je klasično brkanje životnih lončića.
S druge strane, Poppy je, uprkos svesti o težini života - nasilju, "sigurnim" bračno/penzionim shemama u koje upada njena druga, trudna sestra te otuđenju kao simbolu nestanka pozitivne ljudske komunikacije, okrenuta ka prevladavanju svih ovih životnih nedaća u cilju ispunjenja svog ideala, onog koji se ne može kupiti novcem jer izvire iznutra. Poslednje sekvence filma na živopisan način opisuju njene težnje.
Happy-Go-Lucky daje i sjajan, neobičan ugao gledanja na čari i nedaće pedagogije u savremenom okruženju, a bespoštednoj kritici je izložena kultura video-igara kao paralizujućeg simptoma društva koje kao da je zaboravilo da se druži, sastavljenog od jedinki koje ušuškano plastificirano polietilensko preživljavanje brkaju sa ispunjenim životom. Tako ovaj film, slično svojoj glavnoj junakinji, na sebi svojstven način pogađa pravo u sredu nekih od najvećih problema, a da se pritom ne služi agresijom kao argumentom već to čini mekano, poput blage kaplje. Filmu se može zameriti jedan segment u kome postoji prazan hod, ali je sve u svemu cenjeni britanski sineasta Mike Leigh, koji potpisuje i scenario i režiju, obavio vraški dobar posao.
Toplo ispričana priča, protkana vanredno zaokruženim likovima čine od Happy-Go-Lucky kompleksan, gusto izrađen celuloidni mozaik u čijoj se strukturi jasno razaznaju zlatne žile dobrog raspoloženja, šaškaste euforije i časnih namera koje sve odreda imaju terapeutski efekat na gledaoca. Ovaj film nas podseća da je, uprkos neprestanim napretcima koji krase naše doba, proživljavanje vekovima starog Aristetolovog najvišeg ideala i dalje najveća nagrada za pravednike koji su rešili da ne pokleknu u borbi sa uvek za akciju spremnim malodušnim utiscima.

10 коментара:

nasdvoje је рекао...

ja bih medju te male filmove o velikim stvarima uvrstila i Slučajnog turistu. malo me krotiteljka pasa Djina Dejvis podsetila na junakinju iz Hepi go laki.
a ovaj film na mala vrata uvodi inače omraženi optimizam, al ga ne navodi na vodenicu priče o "pravu na ličnu sreću", već kao životnu radost kojoj nisu potrebna nikakva opravdanja, ni izgovori. meni je to najjače u hepi go laki, beskonačno radovanje!

nasdvoje је рекао...

skroz tačno. radost nije obaveza i ne može biti norma jer u izmenjenom obliku postaje izvor nesreće. kao što koka kola ima svoj tajni sastojak tako i sreća na svojoj strani ima spontanost i inspiraciju, španska sela za dežurne "optimiste".
za razliku od njih, poppy ne insistira na svom poimanju sreće, ne natura ga drugima kao "normalnost" ili šta ti ja znam već, ona je uvek nadovezuje na nešto već postojeće i gotovo neprimetno ga transformiše, i što je najvažnije - ona nikoga, pa čak ni najnesrećnijeg instruktora, ne osuđuje.

nasdvoje је рекао...

jeste. a ja sam imala utisak da je niz situacija koje joj se dešavaju (uključujući i susret sa en ra ha instruktorom i teškoće sa dečakom koji se tuče s drugom decom) nekakav test za nju, stvari koje bi mogle da joj slome duh. baš zato što je nezaštićen bilo kakvim programom ili mantrom u koje bi vedrinu mogla da pretvori.

Анониман је рекао...

film je strava :)
Bata

nasdvoje је рекао...

:)

svaki dan je novi test.

CHEEROKIE SOUND је рекао...

Hej, hvala na dodavanju druže :) Blog ti je fantastičan! Odlični postovi i kolumne.. Pozdravljam te i želim sve najbolje! Željko

tazz је рекао...

htela sam da idem veceras u takvud, ali nema vise, a u balkan mi se ne ide. morace da padne neko rezanje, mislim da neki spisak vec i postoji? ;)

nasdvoje је рекао...

haha
postoji
negde tamo (pošalji) :)

jj је рекао...

nas cetvoro je pocelo da ga gleda, i svi smo zaspali negde na pola. mozda zato sto nas je british english umorio (nismo imali prevod), a verovatno zato sto smo svi bili umorni (spidlorisu pevac uleteo u tockove bajsa, niotkuda).
trebalo bi da ga pogledam ponovo.
a trebalo bi i da zavrsimo onaj prevod jt.

:*

nasdvoje је рекао...

engleski titl je dovoljna pomoc. ima i srpski da se nađe.

a ovo drugo neću ni da komentarišem :)

:hug:

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.