U begu od nesnosne julske žege, trojac se našao ispred Doma omladine, da bi se zatim uputio u obližnji „Dream coffee“ gde se sakrio u prijatnoj zavetrini klima uređaja. Sa sagovornikom, koji je pre nego što se obreo u proznim vodama sa uspehom plivao u žurnalističkim barama, morima i okeanima nekadašnjih država, razgovor je počeo od pokušaja objašnjenja poriva za pisanjem „Knjige osvete“. Nakon što su stigle kafe i frapei te malog osvrta na uticaj pušenja na kilažu, Todorović, obučen u simpatičnu letnju košulju zelenih nijansi, odložio je neobični crni šešir na stranu i počeo svoje obrazlaganje:
–Dugo sam se opirao pisanju te knjige, iz nekoliko, nadam se, i dalje dobrih razloga. Jedan od njih je što se, u moje vreme bar, znalo ko memoare piše. To pišu ljudi koji su ili obavili omanju revoluciju ili su dobili omanjeg „Nobela“, i sad se, kao, spremaju da umru pa rezimiraju svoj život ne bi li mladim ljudima dali recept kako da oni obave omanje revolucije ili dobiju omanjeg „Nobela“. Tako da mi je prvi razlog bio: ako napišem knjigu, jebote, umreću vrlo brzo.
Drugi razlog je bio krupniji. Ja sam kao klinac baš voleo da čitam memoare. I sećam se da sam svojevremeno strahovito, u pozitivnom smislu, bio pogođen autobiografijom Pabla Nerude koja se zove „Priznajem da sam živeo“. Posle 20 godina sam provalio da on ima veliki problem savesti – on je izgleda znao za čistke u Sovjetskom Savezu, iako ih u knjizi nije pomenuo, i to mu nije smetalo da putuje tamo sve to vreme. Ovo kažem zato što sam u međuvremenu razvio gađenje prema autobiografiji, jer sam shvatio da ih mnogi pišu ne bi li sebe preporučili Bogu, bilo da veruju u njega ili ne - koristim Boga kao metaforu. Odjednom je njihov život bio sjajan... Oni su bili neizmerno dobri prema svima... U nekim trenucima bili su bogami i briljantni... Jedno poliranje svega prošlog koje pokazuje veliki optimizam pamćenja.
Zbog toga mi je ta ideja bila ljigava, ali je sve išlo postepeno. Kada sam stigao u Kanadu, bila mi je želja da pristupim jednoj spisateljskoj koloniji te sam aplicirao na jedan konkurs sa idejom za tekst koji nije fikcija. Moja ideja je bila da napišem nešto o odnosu rata i umetnosti u Beogradu. Šta rat radi umetnicima, šta umetnici rade ratu. Oni su to prihvatili, ja sam taj esej napisao, ali niko nije želeo da ga objavi zbog nekih problematičnih delova, od kojih je najproblematičniji bio onaj u kome osporavam onaj izveštaj Mazovjeckog o 55 hiljada silovanih žena, koji se i dalje rabi u toj istoj umetnosti, a kada ga uzmeš i pogledaš, a mislim da je sada kompletno dostupan na internetu, shvatiš da je notorna glupost.
U njemu nema nikakvih imena, samo potpuno neverovatnih cifri do kojih se došlo zaključivanjem tipa da ako je ova jedna čaša razbijena (Todorović uzima u ruku čašu sa vodom sa stola, prim. nasdvoje) mi tumačimo da su Srbi masovno trapavi i onda sigurno ima još sto takvih čaša, samo nisu prijavljene. Doslovno tako, ne karikiram.
Kad sam to pisao otvorilo se neko gnojno mesto. Primljen sam u tu spisateljsku koloniju u Banfu. To je Centar za umetnost koji se nalazi u planinama, odsečen od civilizacije. Bilo nas je osmoro u koloniji, svakome su dali po jedan izolovan studio u šumi. Bila je 1998, imali smo kasetofone u tim brvnarama. Poneo sam tamo kasete, koje sam, opet, doneo još iz Beograda. Skuvam ja sebi litar kafe i pustim Azru do daske i samo me nešto iseklo (pokazuje odsečnim pokretima ruke po telu, prim. nasdvoje). Sećam se samo da sam dočekao zoru slušajući Azru i grozničavo lupajući po tastaturi. Te prve noći sam imao oko 25 hiljada zapisanih reči, i to je baš bilo onako „tvrdo“ napisano. Po danu sam spavao i majmunisao se okolo, a sledeće tri-četiri noći se grozničavo pisanje nastavilo. Sećam se da sam lupao po stolu, svađao se naglas sa nekim, lupao sebi šamare... Kao neko skidanje sa nečega, ali ne znam sa čega... Tu sam skapirao koliko smo se mi tih godina fiksali vestima, fiksali dnevnom politikom, osećanjem nemoći, besa, adrenalina... Tako je proces egzorcizma počeo, i ja više nisam mogao da stanem.
I rekao sam sebi, okej, ovo niko neće objaviti, nema veze, pišem za svoju dušu. Znam za terapeutsku vrednost pisanja, pa sam rekao sebi „sedi, piši, leči se...“. Onda sam aplicirao za jedan državni grant, u to vreme sam počeo ozbiljno da se bavim grafičkim dizajnom, koji je počeo da nas hrani. U sred mog ljutog dizajniranja, stiže jednog dana pismo kanadske Vlade. Dodelili su mi taj grant. Shvatam da je vrag odneo šalu i da moram to da završim. Seo sam, sredio rukopise, dodao neke mostove. Pri pisanju sam se držao principa da ću pisati o sebi onakav kakav sam, ni bolji ni gori. Kad sam bio svinja, napisaću da sam bio svinja, bez ikakvog ulepšavanja, iako sam imao priliku da čujem i drugačija mišljenja.
Pri čitanju knjige ja sam baš stekao utisak da ste insistirali na tim detaljima i da čitalac može da oseti trenutke u knjizi u kojima se ne dopadate sami sebi zbog toga što radite.
Upravo tako, i hvala ti na tome.
Čitajući delove knjige posvećene devedesetim, imao sam utisak kao da se neka davno zapušena šolja otpušila i svom silinom vratila potisnute osećaje gladi, straha i nemoći. Primetio sam i vidan napor da tu temu obradite onako životno, neidološki, što se dosta razlikuje od ostalih napisanih dela koja su imala svoj udeo u kreiranju zapadnjačkog javnog mnenja, koje je sa ove vremenske distance gledano, bila jedna od zaraćenih strana u sukobu. Šta mislite o tim piscima?
Za mene je ključno pitanje, još od vremena kad i nisam znao da ću pisati ovu knjigu, bilo pitanje krivice. Znam za priču o dva brata, jedan živi u Beogradu, drugi u Sarajevu, i u sred opsade Sarajeva oni uspeju da se čuju. Beograđanin, čovek svestan da ga Miloševićevi mediji mažu i lažu pa iz toga izvlači zaključak da su svi mediji takvi, pita brata: „Kako ti je tamo?“, a brat odgovara: „Ma pusti, evo pala bomba, razrušila kuću do naše, a malo oštetila i našu.“ Na to mu brat kaže: „Slušaj, nemoj da potpadaš pod propagandu medija...“
Uvek sam se pitao da li je za čoveka svesnog situacije u kojoj se nalazi dovoljno da zna da mu je srce na pravoj strani, ili krvava vremena, kakvo je to bilo, zahtevaju od tebe da uradiš više – uzmeš pucu i kokneš nekog jer tamo neki ljudi ginu od oružja kupljenog od tvoje love, od deviza koje su ti isisali na ulici.
Svi pisci sa ovog područja koji pišu o tom vremenu, a ne bave se pitanjem krivice su na vrlo zajebanom mestu. Ja to ne bih mogao, da pišem o ptičicama i cveću. To je užasno teško pitanje koje ti ostaje da ga prebireš do kraja života.
Bez jednoznačnih odgovora.
Tako je. Pitanjem šta treba da rade dobri ljudi u mračnim vremenima bavili su se i pre mene, a baviće se nažalost i posle mene. Ja sam to video po svojim prijateljima, koji su tad bili „okej smo, super smo“, ali ti vidiš da im okolina polako nagriza takav stav, jer je teško odoleti huku plemena. Znaš ono: brate Srbine! (širi ruke, prim. nasdvoje)
S druge strane, živimo u zajebanim vremenima u kojima više ne možeš donositi opšte zaključke. Ranije se znalo, ako imamo tri crna stola, i svi ostali su crni, danas ćeš bar jedan beli da nađeš. Moraš da budeš vrlo budan sve vreme. To je posebno opasno za ljude, a većina su takvi, koji razmišljaju po sistemu crno-belo. A ja sam iz dizajna naučio da postoji 256 varijanti sive koje ljudsko oko prima.
Moraš da ideš od imena do imena. Tako na primer, ja se stoprocentno slažem sa onim što je na blogu napisano o Drakulićki. Ali meni su još veći problem strani pisci. Objavljena je masa knjiga o raspadu bivše Jugoslavije koju su napisali takozvani eksperti koji dođu ovde na dve nedelje, sede u hotelu sa pet zvezdica, srede preko tzv. fiksera intervjue i imaju materijal za knjigu.
Meni je poznat slučaj Noela Malkolma koji se proslavio „Istorijom Bosne“, a onda objavio „Istoriju Kosova“ u jesen 1998, nekoliko meseci pošto je NATO sačinio prve planove agresije na Jugoslaviju. Pišući tu knjigu, koja je trebalo da posluži za pripremu kreiranja tamošnjeg javnog mnenja, nije korišćen nijedan jedini srpski izvor.
Au.
Kad gledamo sportske prenose mečeva naših reprezentacija iz inostranstva, mi uvek vidimo ljude koji žive po nekoliko decenija tamo i ispoljavaju preterana patriotska osećanja sa sve slikama Ratka Mladića itd. Razvio sam teoriju da su ti ljudi u medijskom ratu bili na „prvoj liniji fronta“ - život im nije bio ugrožen, ali su osećali svakodnevni pritisak okoline zbog svog porekla. Interesuje me vaše iskustvo života sa stigmom Srbina na Zapadu.
Čim sam stigao u Kanadu, prvo što sam morao da uradim je da modifikujem svoje ponašanje. Ja sam ovde živeo život apsolutno ne razmišljajući o tome da li sam Srbin ili ne. Uvek sam se deklarisao kao Jugosloven. Kad je počeo raspad Titove Jugoslavije, otišao sam korak dalje od tada aktuelnih podela, i svima sam govorio da sam Kragujevčanin. Svako hoće u svoju republiku, okej, onda ja idem u svoju opštinu.
Dva meseca po dolasku u Kanadu, desi mi se ta neverovatna priča u taksiju u Torontu. Još traje rat u Bosni, vozač Indus me pita odakle sam, ja mu kažem iz Jugoslavije. Znači Srbin si, odgovori mi on. Ja ga pitam odakle mu to. On mi kaže da prati politiku i da je vozio razne ljude iz bivše Jugoslavije. Primetio je da samo Srbi kažu za sebe da su Jugosloveni, dok svi ostali kažu za sebe da su Bosanci, Hrvati, Slovenci, Makedonci...
Zamislio sam se i shvatio da prelazim u novu zonu auto-definisanja. Nisam želeo da me vide kao prostog jugo-nostalgičara, za mene je ideja Jugoslavije bila ideja radosti u tom smislu što sam ja bez pasoša mogao da odem kod ortaka na zezanje u Ljubljanu. Ali za ime Boga, ako je to za druge narode bila tamnica, onda nećemo to. I onda sam ja počeo da sebe definišem kao Srbina, ali ne u nacionalističkom smislu već onako „Dobar dan, ja sam astal, stavite čašu na mene“... „Dobar dan, ja sam Srbin“.
Čim sam došao u Kanadu desila se ona fantastična ideja Mladićevih vojnika da vežu kanadske vojnike za stubove. Tu kažem svim medijima, i srpskim i kanadskim da idu dođavola. Zaposlim se ja na radio-stanici, i tu se zezam sa jednim ortakom, on me pita odakle sam iz Jugoslavije, a ja mu kažem „bad guys“. Aaa, Srbin si znači, odgovori mi on. Ja ga gledam i kažem mu: „Jesi ti svestan šta si sad rekao? Ja te iz zezanja testiram.“ Čovek, sav pocrveneo, krenuo da se izvinjava. Čim sam izradio testove tog tipa, onda sam krenuo da se zezam. Dok sam radio u oglasnoj agenciji, imao sam običaj da kažem „Morate da me poslušate, zato što sam ja Srbin.“ I onda vidiš kod nekih likova ono svetlucanje očiju. Ono ti govori da kapiraju zezanje koje im stavlja do znanja da CNN baš i nije dobro mesto.
Nacionalna pripadnost je smešna kategorija. Šta s tim? Ljudi se ubijaju oko vode, u pitanje se dovodi opstanak čovečanstva a mi i dalje pričamo ko u koga veruje. S tim se treba zezati.
Sad skačem s teme na temu, ali moram da kažem da posle dužeg vremena verujem u muziku na ovim prostorima. Raduje me povratak duha, evo „Buđav lebac“ to je štos pesma... U mojoj generaciji svi su voleli novi talas, a ti vidiš da su „Maljčiki“ štos pesma...
Ovo je dobar šlagvort za sledeće pitanje. Pošto ste jedno vreme bili urednik lista „Rok“, kako gledate na tumačenje da je taj časopis, uz bendove „Riblja čorba“ i „Bijelo dugme“ činio trijumvirat grobara rokenrola na ovim prostorima?
Ma ne znam odakle sad to... Voleo bih da čujem argumente za ovu tvrdnju. Ni Peca Popović pre mene, ni ja nismo forsirali ništa što nije vredelo. Mislim da je na ovim prostorima rokenrol izvršio veliko samoubistvo, a mislim da sam bio među prvima koji je na to upozoravao. Mislim prvenstveno na „Bijelo dugme“ koje nikada nisam voleo jer nisam nikad uspostavio komunikaciju sa njihovom muzikom. Nije se obraćala meni. Imali su ploču koja je počinjala blejanjem ovaca i hit „Topom ću te gađat’ moja mala“. Meni ta ideja nije bila jasna. Jedan deo ovdašnjih rokenrol muzičara je pogrešno shvatio lekcije iz istorije koje kažu da je rok nastao iz folk muzike. Rok ima veze sa bluzom i folkom, i tim minstrelovskim duhom, ali sa ovdašnjim folkom apsolutno nema.
Znam za Milića i njegovo komponovanje za Hanku. Ali mi nije jasno svrstavanje „Roka“ u tu priču... Voleo bih da znam za te argumente, ta ideja da je časopis kriv za nešto, to je upliv protestantskog načina mišljenja na ove prostore. To je praksa da se društveni problemi vide površinski i rešavaju površinski. Primer su beskućnici u Njujorku, koje ćemo skloniti u neko sklonište da ih ne gledamo jer nas uznemiravaju. Retki su gradovi poput Amsterdama koji će za beskućnike izgraditi stanove i ponuditi im poslove u želji da ih resocijalizuju. To je ista logika.
Opet, ono što bih mogao da stavim nama na dušu je što nismo dovoljno uticali na ukus publike. Dok sam radio kao urednik za kulturu u „Nonu“, Saša Žikić je napisao jedan podlistak koji je bio kao mini-enciklopedija alternativnog američkog zvuka koji prati i Žikica Simić. Žao mi je što nije bilo više takvih, korisnih stvari, a moglo je.
Ovdašnji mediji imaju veoma štetnu naviku da proizvoljno prevode inostrane fenomene u domaći milje. Sećam se svojevremeno da je pokojna Olja Ivanjicki imala izložbu na Menhetnu i da su svi vodeći listovi objavili „ponjave“ od tekstova na dve strane tipa „Olja osvojila svet“ itd. A meni dan ranije nego što je to objavljeno jedan moj prijatelj fotoreporter rekao kako je naleteo na Oljinu izložbu u Njujorku koja je bila održana u jednoj maloj galeriji na Louer Ist Sajdu.
I to je ta priča prevođenja, ta priča „mi smo šampioni“. Zbog čega moraš da budeš šampion, zar nije dovoljno da budeš dobar? Zašto volimo samo zlatnu medalju? Tu se otkriva narcizam, a istina je da se ljudi tamo ne bave previše nama. Čak i taj negativan publicitet splašnjava, jer je ljudima više preko glave. Dobro, Srbi su krivi, pa šta? Zbog toga mislim da je sjajno što se ukidaju vize od sledeće godine i da je mladima najveći dar to što će nesmetano moći da na pravi način, neposredno, upijaju te viruse. Ja sam ovde napisao knjigu o Springstinu, ali sam ga shvatio na pravi način tek kad sam popio pivo u krčmi punoj eskimskih radnika u kojoj se širio zadah perverzije. Bouvija sam uvek voleo, ali tek kada sam prošao kroz Soho, postalo mi je jasno o čemu je on zapravo pevao u svojim pesmama.
Da li sunovrat domaćeg roka ima veze i sa padom kvaliteta na globalnoj sceni? Kad se pogleda brit-pop koji je bio državni projekat sa sve nalepnicama „Buy British“ na kompakt diskovima, Vi to iz Londona znate dobro...
...I dalje je državni projekat, to je muzika koju najplaćeniji di-džejevi puštaju na BBC radiju. Mislim da je za nove generacije strašno bitno da se sve napirlitane floskule iz bivše Jugoslavije do kraja razbiju, i da se počne sve ispočetka. Onaj ko piše o muzici više ne mora da zna ništa o prvim singlovima YU Grupe...
Kako izgleda Srbija iz Londona, i šta ima u Srbiji a nema u Londonu i Kanadi i obrnuto?
Iako moji ortaci stalno kukaju, ja svake godine kad dođem ovde vidim neke male znakove poboljšanja. Pa čak i ta koalicija sa SPS-om, šta da se radi, i to je demokratija, politika je prljava stvar. I sve ove godine ja sam odande bio mnogo optimističniji nego ljudi ovde, ali kada sam video ove godine radnike po putevima, štrajkove itd. shvatio sam da je ovo jedna veoma „tvrda“ godina za življenje ovde.
Tamo, vas dvoje ako želite da uzmete kredit i kupite stan odete kod savetnika u banku, on uzme vaše podatke napravi računicu i kaže vam koliko će vam godina trebati da to i ostvarite...
...I onda ti odlučiš da nećeš stan.
(smeh) Sistem funkcioniše i postoje veoma jasni mehanizmi kako da dođete do nečega što je potrebno.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар