Top je bio vreo – Vladimir Kecmanović (Via print, 2008.)

„Jebo te, rekao je, pa ti govoriš!

Boli te kurac govorim li, rekao je tuđ glas.“

Ovim se odlomkom iz romana „Top je bio vreo“, manje više može sažeti dijalog koji se vodi već neko vreme, između nekih kritičara tog romana i autora Vladimira Kecmanovića.

Nije toliki problem što je Kecmanović uzeo da piše o opsadi Sarajeva iz ugla dečaka Srbina, kao žrtve i svedoka zbivanja, već je, sudeći prema kritikama, daleko veći problem što je način na koji Kecmanovićev junak posmatra i doživljava stvari posuvraćen. Budući da dečak, nakon što mu poginu majka i otac, prestaje da govori, ceo roman je ispisan iz ugla nemog svedoka. Dok se potuca od komšinice Tidže koja ga prihvata kao svoje dete, do crnoberzijanskog šteka školskog druga Amera i njegovog starijeg brata u susednoj zgradi, komšije Nikole, prinudnog radnika na muslimanskim rovovima i skloništa koje kipti od komšijskih razmirica prožetih tenzijom usled etničkih razlika i protekcije u novooformljenoj vlasti koju uživaju neki od komšija, dečak percipira stvari gotovo bez ikakve sopstvene refleksije. Nema tu dnevničke razložnosti i poverljivosti Ane Frank, niti ima dubokih, pobunjeničkih opservacija starmalog Oskara iz „Limenog doboša“. Naprosto jedno nemo postojanje koje vređa čitaoca, povrh svega što na zvaničnom dijagramu rata predstavlja etničku grešku i nelogičnost koja sebe ne pokušava da pravda i za sebe napravi širu platformu preko koje bi bila prihvaćena.

Što se mene tiče, snaga Kecmanovićeve proze je velika i prepoznaje se pre svega u veštini sa kojom ovaj autor piše dijaloge (retkost u savremenoj domaćoj prozi), vaja likove (od komšinice Tidže kao iskre života u haotičnom soliteru koja se može porediti sa snažno obojenim likovima iz romanesknije proze nego što je to Kecmanovićeva, preko čitavog niza epizodnih junaka – tabor u Amerovoj zgradi, do crtica u vidu junaka Nikole i njegovih isposvesti o strahu od tišine i iščekivanja spram radosti s kojom prihvata da ide u rovove).

Jedna od retkih zamerki je način na koji Kecmanović pripoveda iz prvog lica. Iako je u više navrata navedena Agota Krištof i njena „Velika sveska“ kao inspiracija, i iako se ovo prepoznaje u Kecmanovićevom pokušaju da dečakov vojs over izlije u hladnom, gotovo indiferentnom kalupu, na više mesta dečakove opservacije, vođenje takvom namerom odvajaju se i postaju suviše literarne, iako je vidljiva namera da se drže na kratkom lancu.

Osim toga, čitav niz slika sadrže gotovo filmsku sažetost koja dugo odzvanja u svesti čitaoca. Takve su scene preraspodele knjiga za ogrev. Tidža, dečakva hraniteljka i oličenje retke preostale iskre života u soliteru koja ne jebe živu silu i nema dlake na jeziku, pa svojim glasnim zamerkama i pravedničkim žarom rasteruje bolesne ideološke magline koje vladaju soliterom i oko njega, otima dečakove knjige koje komšiluk raznosi za ogrev. Iako je po svemu sudeći Tidža skromno obrazovana žena, te knjige ne otima jer zna kolika je njihova literarna vrednost, i iako je dečak, kako za sebe priznaje, prestao da čita te dečje knjige još pre rata, sam čin spasavanja knjiga govori o liku Tidže na jedan posredan, filmski način kao o liku koji pokušava da sačuva kakvu god iskru smisla u haosu, da sačuva prvobitni red, pogotovu ako se ima u vidu bezbroj nakon rata ispisanih strana o požarima u kojim su izgorele sarajevska biblioteka i mnogobrojne knjige po kućama (Jergovićev „Sarajevski Marlboro“).

Otuda promena u liku Tidže koja se desi nakon što joj pogine sin Kenan, deluje kao poslednji okidač u romanu, vododelnica koja odvaja prvi deo romana od njegovog ostatka i predodređuje kraj romana koji se mnogima nije svideo. Kao poslednja čuvarka smisla, ona koja je od podela i ludila branila dečaka kao „dete“, a ne kao Srbina, Muslimana ili Hrvata, kada ga odgurne od sebe, otvara brisani prostor i otkida poslednji končić koji dečaka drže zaštićenog od haosa koji vlada.

Otuda i kraj romana i prva želja koju dečak izgovori – želja da puca na sopstveni rodni grad, ujedno deluje katarzično i tragično. Katarzično zato što dečak koji sve vreme tokom romana predstavlja trpioca radnje – onoga ko sluša tuđe priče, podjebavanja, onoga po kome padaju meci, ko se potuca i mora da ode kad ga neko više ne želi, konačno čini nešto, oslobađa se. Tragično, zato što ukazuje na dečakovu potrebu da uništi sebe samog, da puca na samog sebe koji se šćućurio u tom gradu, u sopstvenom strahu i strahu ljudi oko sebe, u potpunom ludilu.

Odsustvo sluha sa kojim su neki kritičari pročitali „Top je bio vreo“, koje je neke odvela dotle da prebrajaju kolko je Srba, Muslimana i Hrvata u romanu reklo ili uradilo ovo ili ono, te gde ih to smešta na dijagramu krivice govori samo o tome da se knjige ne čitaju zarad onoga šta je u njima napisano, nego da se koriste kao povodi za prevaspitavanje društva, kao povodi za raspravu o tzv. zajedničkom stavu koji oni zovu istorijskom istinom.