Glemselens elv
Kako navodi Karl Sagan u svojevrsnoj Bibliji bezbožnika po imenu "Kosmos", švajcarski matematičar Bernuli je 1696. godine izazvao svoje kolege tako što je otvorio konkurs za rešavanje brahistohronskog problema, koji je na zahtev Lajbnica produžen sa incijalnih šest meseci na godinu dana. Isak Njutn je za manje od jednog dana rešio zagonetku, a njegovo rešenje je publikovano anonimno. Bernuli je prvi susret sa rešenjem prokomentarisao rečima "Lav se po kandžama prepoznaje". U blek metalu sazvučju, ova ocena savršeno pristaje uz Belus.
Neupućenima u katakombe norveškog blek metala od srca preporučujem da pogledaju dokumentarac Satan Rir Media , jer će iz njega doznati sve što bi sa istorijske tačke gledišta trebalo da znaju. Blek metal fanovima nema potrebe previše objašnjavati ko je Varg Vikernes, Count Grishnackh (ime preuzeto iz Tolkinovih dela), čovek koji se već više od 20 godina bavi muzikom, a muzički gledano, daleko je najpoznatiji kao jedini član sastava Burzum (mrak na norveškom).
Belus je prvi Vikernesov album posle pauze od 11 godina. On se zbog ubistva gitariste sastava Mayhem Euronymousa i paljenja crkava po zemlji fjordova od 1994. godine nalazio u zatvoru, u kome je snimio dva ambijentalna albuma, budući da mu je bilo zabranjeno da koristi gitaru iza rešetaka. Moglo se pročitati i da je Vikernes zauvek odbacio gitaru "kao crnački instrument", a njegov veb sajt krase i neprevaziđene "mudrosti" tipa "Evropa je biološki, a ne geografski pojam". Svojevremeno optuživan da je predvodnik neonacističkog Heathen Fronta, Vikernes je odmah po puštanju na slobodu dograbio gitaru i otišao u, za prilike žanra čuveni, Grieghallen studio kako bi snimio povratnički album. Ploča je prvobitno trebalo da se zove "White God" (ne sećam se tačno naziva na norveškom), pošto obrađuje temu indoevropskog protobožanstva - Belog Boga, ali je Vikernes na kraju rešio da promeni ime u Belus, kako bi svima koji su ga optuživali za rasizam na delu zapušio usta. Paradoksima ni ovde nije kraj, budući da će sav prihod od prodaje (n)ovog albuma ići u korist žrtava zemljotresa na Haitiju.
Keliohesten
Dakle, kao i u nedavnoj priči o lustriranom Vikernesovom zemljaku Knutu Hamsunu, napravićemo oštar rez između ideologije i umetnosti, kako bismo se pozabavili potonjom. Sudeći po muzici koju je Burzum prezentovao na Belusu, zatvor je izuzetno inspirativno mesto, pošto se već sada može tvrditi da ovaj album ulazi u krug onih koji svojim kvalitetom definišu čitav žanr (moj najomiljeniji svih vremena je Emperor - Anthems to the Welkin at Dusk), pionirske pojave u procesu istinske globalizacije svetske muzičke scene viđene u svetlu njenog delimičnog oslobođenja od preovlađujućeg anglosaksonskog diktata.
Opus Burzuma odranije je inspiracija svim onim blek metal bendovima u čijem je muziciranju fokus više na stvaranju specifične, zločesto-ledene atmosfere, a manje (...najmanje) na produkciji, koja se žrtvuje upravo zarad pomenute atmosferičnosti (što je kopča između blek metala i panka - primetna u radovima još jednog proto-sastava Darkthrone, ili Venom i Hellhammer, pa čak i Bathory, ako kopamo još dublje u prošlost ). Od uvodnih tonova pa do samog kraja, Belus je fascinantno iskustvo koje prosto ruši sve pred sobom. Metodični Vikernes iskusno zadržava kontrolu nad vrtlozima rifova, koji kao da mu ispadaju iz rukava, strpljivo gradeći željenu atmosferu na pola puta između kosmičke tuge i epske slavodobiti. Na probojnom, prljavom i magičnom zvuku gitare temelji se grandiozna hipnotička kičma opojnosti čitavog izdanja, koje sa lakoćom pronalazi zaleđene puteljke u smetovima zavejanom postojanju.
Nakon kratkog uvoda, već od prvih tonova Belus' Død jasno je kao sudnji dan da je ovo jedna od "onih" specijalnih ploča, za koju je kritika širom sveta već stigla da utvrdi da se radi o "najzrelijem blek metal albumu ikada". Hipnotičku komponentu izdanja čine neobično melodiozne, gotovo mistične Glemselens elv i Morgenrøde, dok će fanove Burzuma u petoj brzini sigurno obradovati rušilački nastrojene teme Kaimadalthas' nedstigning i Keliohesten. Ovaj fascinantno zaokružen album dobija epilog kakav zaslužuje u monumentalnoj atmosferičnoj vožnji Belus' Tilbakekomst (Konklusjon). Pri preslušavanju ploča veoma brzo prođe, te su ponovna puštanja zagarantovana.
Morgenrøde
Neupućenima u katakombe norveškog blek metala od srca preporučujem da pogledaju dokumentarac Satan Rir Media , jer će iz njega doznati sve što bi sa istorijske tačke gledišta trebalo da znaju. Blek metal fanovima nema potrebe previše objašnjavati ko je Varg Vikernes, Count Grishnackh (ime preuzeto iz Tolkinovih dela), čovek koji se već više od 20 godina bavi muzikom, a muzički gledano, daleko je najpoznatiji kao jedini član sastava Burzum (mrak na norveškom).
Belus je prvi Vikernesov album posle pauze od 11 godina. On se zbog ubistva gitariste sastava Mayhem Euronymousa i paljenja crkava po zemlji fjordova od 1994. godine nalazio u zatvoru, u kome je snimio dva ambijentalna albuma, budući da mu je bilo zabranjeno da koristi gitaru iza rešetaka. Moglo se pročitati i da je Vikernes zauvek odbacio gitaru "kao crnački instrument", a njegov veb sajt krase i neprevaziđene "mudrosti" tipa "Evropa je biološki, a ne geografski pojam". Svojevremeno optuživan da je predvodnik neonacističkog Heathen Fronta, Vikernes je odmah po puštanju na slobodu dograbio gitaru i otišao u, za prilike žanra čuveni, Grieghallen studio kako bi snimio povratnički album. Ploča je prvobitno trebalo da se zove "White God" (ne sećam se tačno naziva na norveškom), pošto obrađuje temu indoevropskog protobožanstva - Belog Boga, ali je Vikernes na kraju rešio da promeni ime u Belus, kako bi svima koji su ga optuživali za rasizam na delu zapušio usta. Paradoksima ni ovde nije kraj, budući da će sav prihod od prodaje (n)ovog albuma ići u korist žrtava zemljotresa na Haitiju.
Keliohesten
Dakle, kao i u nedavnoj priči o lustriranom Vikernesovom zemljaku Knutu Hamsunu, napravićemo oštar rez između ideologije i umetnosti, kako bismo se pozabavili potonjom. Sudeći po muzici koju je Burzum prezentovao na Belusu, zatvor je izuzetno inspirativno mesto, pošto se već sada može tvrditi da ovaj album ulazi u krug onih koji svojim kvalitetom definišu čitav žanr (moj najomiljeniji svih vremena je Emperor - Anthems to the Welkin at Dusk), pionirske pojave u procesu istinske globalizacije svetske muzičke scene viđene u svetlu njenog delimičnog oslobođenja od preovlađujućeg anglosaksonskog diktata.
Opus Burzuma odranije je inspiracija svim onim blek metal bendovima u čijem je muziciranju fokus više na stvaranju specifične, zločesto-ledene atmosfere, a manje (...najmanje) na produkciji, koja se žrtvuje upravo zarad pomenute atmosferičnosti (što je kopča između blek metala i panka - primetna u radovima još jednog proto-sastava Darkthrone, ili Venom i Hellhammer, pa čak i Bathory, ako kopamo još dublje u prošlost ). Od uvodnih tonova pa do samog kraja, Belus je fascinantno iskustvo koje prosto ruši sve pred sobom. Metodični Vikernes iskusno zadržava kontrolu nad vrtlozima rifova, koji kao da mu ispadaju iz rukava, strpljivo gradeći željenu atmosferu na pola puta između kosmičke tuge i epske slavodobiti. Na probojnom, prljavom i magičnom zvuku gitare temelji se grandiozna hipnotička kičma opojnosti čitavog izdanja, koje sa lakoćom pronalazi zaleđene puteljke u smetovima zavejanom postojanju.
Nakon kratkog uvoda, već od prvih tonova Belus' Død jasno je kao sudnji dan da je ovo jedna od "onih" specijalnih ploča, za koju je kritika širom sveta već stigla da utvrdi da se radi o "najzrelijem blek metal albumu ikada". Hipnotičku komponentu izdanja čine neobično melodiozne, gotovo mistične Glemselens elv i Morgenrøde, dok će fanove Burzuma u petoj brzini sigurno obradovati rušilački nastrojene teme Kaimadalthas' nedstigning i Keliohesten. Ovaj fascinantno zaokružen album dobija epilog kakav zaslužuje u monumentalnoj atmosferičnoj vožnji Belus' Tilbakekomst (Konklusjon). Pri preslušavanju ploča veoma brzo prođe, te su ponovna puštanja zagarantovana.
Morgenrøde
Постови
6 коментара:
Da, odličan album. Kada se završila jedanaestominutna Glemselens elv, pustio sam je još barem petnaest puta tako da album kao celinu pošteno nisam ni preslušao. Možda cepidlake mogu da zamere određenu derivativnost (valjda tako kritičari kažu?) u odnosu na prezatvorske albume, ali ja Vargovo umeće da stvori atmosferu jako cenim.
Samo jedna mala ispravka. Burzum znači tama, ali na crnom jeziku Mordora. To je čini mi se iz one pesmice o jednom prstenu (i u tami ih sveže) koju npr. pevaju Reverend Bizarre na kraju prejebane pesme Cirith Ungol. Kad smo već kod Tolkina, tvrdim da bi orkovi rado slušali gitarske radove Burzuma i prvi album Summoninga sa živim bubnjarom. To je ta zločesta atmosfera prirode, potpuno nevezana za metafiziku đavola i štatijaznam što rade neki drugi.
cepidlake ne treba da slušaju muziku. teško da može da se priča o derivativnosti, čovek ima svoj prepoznatljiv stil, koji je u međuvremenu dodatno usavršio, tako da primitvno i sirovo sad zvuče još primitivnije i sirovije. meni je ovo daleko najdraži album burzuma, sviraju mi melodije po ceo dan u glavi.
hvala na ispravci, prilično sam neupućen u tolkinov svet. a potražiću i albume bendova koji si pomenuo, imena su mi odavno poznata, samo nisam do sad dolazio u dodir s njihovom muzikom. primećujem da sumonning (austrijanci, beše?) ima respektabilnu srpsku fan bazu.
Zanima me da li vredi skidati i slusati te njegove ambijentalne radove koje pominjes? Iako sam ljubitelj ambijentalne muzike, nekako mi je on uvek ostajao po strani, ali potpuno nevezano za celu pricu koja ga prati i za koju mislim da je prenaduvana.
sam vikernes danas kaže da tih albuma ne bi ni bilo da ih nije snimio u zatvoru. bilo kako bilo, po njima sigurno nije zapamćen :)
ne znam da li si slušao 3rd and the mortal, to bi bila ambijentalna norveška muzika koja bi te eventualno zanimala, a da je svojevremeno išla u paru sa blek metal scenom. sa albumom painting on the glass (1996) npr. nema greške.
Ipak cu probati da pronadjem. Imam utisak da tu ima slicnosti sa npr. Atrium Carceri ili Lustmordom,iako mu to nisu zemljaci.
Ovo drugo mi nije poznato.To je vec na skidanju...
sa lustmordom nema sigurno, više je spooky nego dark, koliko me sećanje služi. albumi su daudi baldrs (1997) i hlidskjalf (1999), da znaš šta da tražiš. potražiću atrium carceri, do sad nepoznato ime xD
Постави коментар