уторак, 22. јун 2010.

O kišnim glistama, svrakama, ribama i malinama

Kolko kišnih glista! Duge i tanke, debele i izuvijane, zgnječene i čitave. Da biraš. Kad smo kod toga, tražeći na internetu taj deo o sastavu gliste (a sećam se da je bilo nešto specifično vezano za njih, jer im je u udžbeniku iz biologije bio posvećen baš dobar tekst), naiđem na zanimljivu priču o ženi koja gaji kišne gliste pod nazivom „Tko je tu glista“. O tome kako poštena žena ne može na miru da gaji kalifornijske gliste a da komšiluk ne zakera. U članku novinar odlazi na lice mesta i uspešno demantuje sve optužbe – smrad, to da gliste napadaju tavane kuća u okolini i dolazi do zaključka da je reč o običnoj predrasudi, ljubomori i zlobi komšiluka prema gazdarici farme koja da bi potvrdila da se ne šali od glista napravi i šunku.
To je zanimljivo na koji način i najmanja stvar kod nas veoma brzo, ako se uloži i najmanji napor, postane povod za velike fenomene o celom jednom narodu, njegovom fenomenu, te kako se sve to uroti protiv zdravog pojedinca. Ova individualistička priča toliko se uporno forsira ne bi li se pokazalo koliko si osvešćen, pa tako u nekim svojim oblicima postane i lakrdija. Pa, kad su oni tako zloupotrebili gliste, mogu i ja da ih upotrebim ko povod za razgovor.
U udžbeniku iz biologije u kom je celo jedno poglavlje bilo posvećeno kišnoj glisti (grafikoni, slike, sve u fulu), naglašavana je korisnost ovog stvora. Pošto proizvodi humus, a lako se regeneriše, glista je veliki pomagač u poljoprivredi. (sad znamo d amože i da se jede, tako da nikad kraja našim predrasudama). Ali, humus je u knjizi za biologiju bio posebno cenjena stvar. To je u svakoj od lekcija bila stvar koja mora da se poštuje. Vrhunac korisnosti u sveopštoj ravnoteži (ili, kako ga danas moderno nazivaju „održivom razvoju“).
Druga stvar koja se poštovala bio je spanać, a treća reprodukcija. Za spanać su, ako se dobro sećam, poentirali pitanjem "Zašto Popaj jede spanać?" na koje nikom nije padalo na pamet da odgovara, pošto je bilo skroz smešno. Danas, naime, takva se pitanja stalno postavljaju kao neka trik-pitanja, pa ti se usudi da ih neozbiljno shvatiš, da ih takoreći potceniš. Ništa, naučismo, nije za potcenjivanje. U svakom kutku leži neka nepravda i neka neravnoteža. Pune nas u dupe tim spanaćem kako stignu, a nekad su ga i profesorke na predavanjima obilazile kao prosto komičan zaplet. Treće pitanje je bilo "Koliko misliš da bi prosečna porodica trebalo da ima dece?". Na to nas je biologičarka iznenadila nenaučnim odgovorom – "Gde ima za dvoje ima i za četvoro". Danas bi verovatno bila uhapšena zbog tako odokativne procene. Zbog neodrživog razvoja! Drugarica iz klupe, koju inače ne treba brkati sa ovovremenskim borcima za prava i slobode, jer je ona apsolutna preteča te revolucije koju je zastupala iz sopstvenih ideja, čak i kad se to nije baš isplaćivalo, ona se dakle pobunila tvrdeći da je bolje jedno dete opskrbiti svim resursima, mesto da četvoroma stalno nešto fali.
Prema udžbeniku za biologiju, ako se ova dva pitanja ukrste dolazimo do toga da Popaj jede spanać zato da bi se spremio za reprodukciju, a deci će biti dobro jer gliste prave humus i pomažu poljoprivredu. A, gde je tu poljoprivreda? Možda ovde na sve treba dodati u zapisnik da sam ja, u tom udžbeniku iz biologije, parčićima kartona prelepila slike svih gmizavaca (najviše zmija), jer nije bilo šanse da učim gledajući ih.
Al na stranu to sve s tim udžbenikom za biologiju i razrednom iz biologije koja je uvek delovala kao neko ko ti objašnjava sve postupno, al ima taj smešak koji kaže: znam d anikad nećeš shvatiti, mali veseljače, evo ti prelazna ocena iz ekosistema i kišnih glista, pa napolju, šta ti bog da sa svim povampirenim dinosaurusima i superherojima u obliku kišnih glista.
Glavno je pitanje, na koje me potakla poseta te drugarice preteče pitanja od važnosti. Ona mi je ispričala epizodu o svom ocu i koja me, u duhu posta bolje polovine o očevima i majkama, potakla da se setim takoreći svega (tj. ničega). Šta otac uopšte može da uradi sem da uči dete o strukturi kišne gliste i spanaću i humusu?
Ta mi je drugarica ispričala da se oko njihove kuće skupilo toliko svraka da je ona rekla „Kako su ove svrake gadne životinje“. Na to je njen tata rekao da svrake nisu životinje i dodao da pojasni „Tačnije svrake i ribe nisu životinje“. Onda se, po njenoj priči okrenuo njenom mlađem bratu koji se baš pakovao za matursku ekskurziju i posavetovao ga: „Pazi da na ekskurziji slučajno ne kažeš da su ribe životinje!“
Pa sad ti proceni kolko dece je kadar da ima jedan običan čovek sa obzirom na sva pitanja i odgovore, na sve kišne gliste, gmizavce, kalifornijske i ovdašnje, na sve spanaće i sve Popaje u održivom razvoju.
Moj tata, dok pere maline, kao i obično kad nešto nudi, ne pita: „Oćeš maline?“ Nego: „Voliš li ti maline?“

1 коментар:

Milko Grmuša је рекао...

:))

Simpatičan, veoma duhovit tekst. Humus, ha? ;) U pravu si, iza humusa jesu skriveni mnogi nešto manji autoriteti, koji se plaše da istupe otvoreno pred auditorijum, i kažu "jeste, mi smo autoriteti".

Lako se skrivati iza jednog humusa! :)))

A gliste ne volim.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.