Studenti među nama su se bar jednom našli u ovakvoj situaciji: do polaganja ispita je ostalo samo nekoliko sati, niste takli knjige, ali u pola noći počinjete alavo da ih iščitavate uzdajući se u sreću, sopstvenu elokvenciju i šarm (jasno je da se studenti prirodnih nauka ne mogu pronaći u ovoj slici ali avaj). Daleko je to od spremljenog ispita, ali računate da ako uletite u prijateljsku konverzaciju sa profom, velike su šanse da prođete. Postoji i mrka verzija ove strategije a to je da se posvađate sa profesorom tako što ćete dovesti u pitanje sve što piše u knjizi a on će vas probuđen iz akademskog dremeža pustiti da ne ispadne da ste ga dirnuli u sujetu time što ste napravili budalu od njega.
Ali... dođu i ispiti koji moraju da se nauče, i ne pomaže ni strategija, taktika, svađa, smeškanje, šarmiranje i ostale puškice. Polazi vam za rukom da zasmejete čitav amfiteatar ali se na kraju kući vraćate sa neispunjenim indeksom pod miškom, sa čvrstom željom da ćete za sledeći put spremati sve kako treba. Na izlazu, profesor Vas ispraća rečima: "Imate apetita, još samo da spremite jelo" ili nekom sličnom mudrolijom na koje se zalutale kokoši kikoću iako je ne kapiraju baš u potpunosti. Pernate životinje na stranu, student tog tipa je Nocando, sudeći po većem delu njegovog zvaničnog debija iz ove godine.
Nocando dolazi sa Zapadne obale koja se u poslednje vreme baš cima oko ostvarivanja zamisli da hip hopu da neku novu dimenziju, tako što će ga odvesti u nekom novom, svežijem i artističkijem pravcu (prvi primer pa drugi primer, da se zadržimo na ovoj kalendarskoj godini), ali bez većeg realnog uspeha, iako istripovani kritičari pišu revolucionarno, esencijalno i slične budalaštine, a njihova ishajpovana čitalačka publika nekritički guta. Nocando podseća pomalo na Kobea Bryanta izgledom, ima tu crnačku drskost i samouverenost (i zube za udžbenike iz anatomije), i kada poželi ume da pogodi sa distance ili da gromoglasno zakuca svojim rimama. Ipak, iz želje da bude drugačiji, najviše vremena provodi u beskorisnim driblinzima i vratolomijama koje se izjalove pretvorivši se u izgubljene lopte. A to je u statistici svakog emsija ravno smrti.
Nocando je sticao iskustvo kao betler, u čemu je izgleda imao dosta uspeha pošto malo ko sme da mu stane na crtu, a bogami ga dosta ljudi i mrzi zato što u takvim situacijama verovatno nije imao milosti. Začudo, na Jimmyju The Locku nema previše prozivanja, ima dosta inteligentnog samohvalisanja ("Ako nisam budućnost Zapada, onda Zapad nema budućnost", da izdvojim omiljeni vers) ali se Nocando osetno slabije snalazi kada treba da neku ideju vodilju do kraja izlije u rušilačko-ubilačku pesmu, čak i kada mu se pridruži večita nada kalifornijske scene Busdriver (koji je na svojih xyz studijskih izdanja primetno veći smarač od domaćina ove ploče).
Ovu ne baš minijaturnu rupu na "hvala ti bako" džemperu ovog izdanja bar malo krpi neuobičajena , istripovana produkcija, čak i za današnje standarde, koja ume da podseti i na svetlije trenutke u opusu Anti Pop Consortium (pre prošlogodišnjeg kambeka). Ali, da bi imao štofa za taj nivo, jer pričamo o ikonama art hopa, Nocando će morati da bolje zagreje stolicu i ponudi nešto više od povremene genijalnosti, uvrnuto maštovitih spotova i atipičnih matrica. Možda u budućnosti bljesne i dobije deset, ako se u međuvremenu ne proda i batali faks.
Ali... dođu i ispiti koji moraju da se nauče, i ne pomaže ni strategija, taktika, svađa, smeškanje, šarmiranje i ostale puškice. Polazi vam za rukom da zasmejete čitav amfiteatar ali se na kraju kući vraćate sa neispunjenim indeksom pod miškom, sa čvrstom željom da ćete za sledeći put spremati sve kako treba. Na izlazu, profesor Vas ispraća rečima: "Imate apetita, još samo da spremite jelo" ili nekom sličnom mudrolijom na koje se zalutale kokoši kikoću iako je ne kapiraju baš u potpunosti. Pernate životinje na stranu, student tog tipa je Nocando, sudeći po većem delu njegovog zvaničnog debija iz ove godine.
Nocando dolazi sa Zapadne obale koja se u poslednje vreme baš cima oko ostvarivanja zamisli da hip hopu da neku novu dimenziju, tako što će ga odvesti u nekom novom, svežijem i artističkijem pravcu (prvi primer pa drugi primer, da se zadržimo na ovoj kalendarskoj godini), ali bez većeg realnog uspeha, iako istripovani kritičari pišu revolucionarno, esencijalno i slične budalaštine, a njihova ishajpovana čitalačka publika nekritički guta. Nocando podseća pomalo na Kobea Bryanta izgledom, ima tu crnačku drskost i samouverenost (i zube za udžbenike iz anatomije), i kada poželi ume da pogodi sa distance ili da gromoglasno zakuca svojim rimama. Ipak, iz želje da bude drugačiji, najviše vremena provodi u beskorisnim driblinzima i vratolomijama koje se izjalove pretvorivši se u izgubljene lopte. A to je u statistici svakog emsija ravno smrti.
Nocando je sticao iskustvo kao betler, u čemu je izgleda imao dosta uspeha pošto malo ko sme da mu stane na crtu, a bogami ga dosta ljudi i mrzi zato što u takvim situacijama verovatno nije imao milosti. Začudo, na Jimmyju The Locku nema previše prozivanja, ima dosta inteligentnog samohvalisanja ("Ako nisam budućnost Zapada, onda Zapad nema budućnost", da izdvojim omiljeni vers) ali se Nocando osetno slabije snalazi kada treba da neku ideju vodilju do kraja izlije u rušilačko-ubilačku pesmu, čak i kada mu se pridruži večita nada kalifornijske scene Busdriver (koji je na svojih xyz studijskih izdanja primetno veći smarač od domaćina ove ploče).
Ovu ne baš minijaturnu rupu na "hvala ti bako" džemperu ovog izdanja bar malo krpi neuobičajena , istripovana produkcija, čak i za današnje standarde, koja ume da podseti i na svetlije trenutke u opusu Anti Pop Consortium (pre prošlogodišnjeg kambeka). Ali, da bi imao štofa za taj nivo, jer pričamo o ikonama art hopa, Nocando će morati da bolje zagreje stolicu i ponudi nešto više od povremene genijalnosti, uvrnuto maštovitih spotova i atipičnih matrica. Možda u budućnosti bljesne i dobije deset, ako se u međuvremenu ne proda i batali faks.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар