SPACE Spec. vol. 3: Tame Impala - Innerspeaker (Modular)

Alter Ego

Kada se pomene Steve Pav Pavlovic, upućeni širom sveta zaneme od poštovanja, a ovde o njemu ni reči iako se radi o liku čiji su preci očigledno s ovih prostora (čiji je tačno, ne znam, ima sestru slikarku Mary Lou, i oženjen je australijskom Hrvaticom, modelom Tanyom G i voli da letuje na hrvatskom primorju) a i ima o čemu da se priča. Kao klinac, Pav je s lokalnim pank bendom pobegao iz rodne Kanbere u Sidnej, gde je ubrzo počeo da se bavi organizacijom koncerata. Pošto je doveo Mudhoney u Australiju, upala mu je kašiku u med sa organizacijom turneje Nirvane... krajem 1991. Prvobitno je Pav rezervisao prostorije koje su primale 600 ljudi, a završilo se sa 10 hiljada zarozanih klinaca na mestima koja su primala šest. Glas se pročuo, a Kurt ga je pomenuo u booklet zahvalnici na jednoj ploči (čini mi se da je In Utero) kao dragog prijatelja.
Pav, budista inače, postaje čovek za australijsku vezu bendova poput Fugazi i Beastie Boys, onda puca gomilu love organizujući jedan festival, a pre 12 godina osniva etiketu Modular. Prvo pa muško - The Living End. Onda udarac zvani The Avalanches. Usput i neviđeni smarač Jack Johnson i new rave dečurlija tipa Klaxons i Cut Copy. Pa još malo rocka uz Wolfmother. Lova se množila, otvarale se kancelarije po Americi i u Londonu. Američke više ne rade, Pav kaže da je diskografska industrija na izdisaju, prinuđen da deli vlasništvo nad etiketom sa Universalom. Usput je otvorio marketinšku agenciju koja radi reklame Mercedesu, McDonaldsu i tako tim firmama. Pogađate koja muzika ide u tim reklamama. Sad znate zašto svi znaju za Pava, a mogu samo da ga mrze oni što ga ne vole, jer mu niko ništa ne može, kad je jači od sudbine. Realno.


Jeremy's Storm

Njegovo najnovije otkriće je kvartet iz Perta (nešto kao australijski Niš, na pogrešnoj strani države)Tame Impala koji se nakon dva singla i dva EP ostvarenja oglasio krajem maja debijem Innerspeaker koji je ubrzo osvanuo na četvrtom mestu australijske liste albuma. Kenguri imaju dugu rokersku tradiciju koja seže unazad još od AC/DC, a novi milenijum ih zatiče u snošaju sa reciklatorima tipa Jet i već pomenutih Wolfmother. Innerspeaker nije samo povod da neki japizovani ćale usklikne da se muzika njegovog doba vraća, jer na njoj ima štošta da se čuje osim lamentiranja nad prošlošću, već je više znalačko vađenje plemenite muzičke rude iz ugljenokopa u kome leži muzičko nasleđe, ali tako da u isto vreme, to začudo zvuči i sveže i moderno.
Kičma svega je psihedelija. Perćani vole ovaj starinski zvuk, ali prilagođavaju svoje vožnje modernim vremenima, tako da čovek usled svih tih brejkastih rolerkostera može da pomisli da sluša neki crate-diggerski kolaž nastao od materijala iz podruma okolne prodavnice ploča. Na ovu pomalo neobičnu i naizgled kontradiktornu sliku nadovezuje se glas Kevina Parkera, australijske inkarnacije Džona Lenona.
Nije tajna kakva osećanja gajim prema legatu velikog pacifiste i njegovog benda. Sve ukupno, ja to ne mogu da slušam duže od 15 sekundi, što nije slučaj kada pustim Innerspeaker. To ne da samo dovoljno govori o tome kakva je ovo prijatnost od ploče, već uverava da je reč o retko zaokruženom albumu ujednačenih pesama. Kamo sreće da su Bitlsi onomad svirali nešto slično, ali tužna prošlost se ne da izmeniti. Dok Vatikan najzad prepoznaje liverpulsku četvorku i njima slične humanitarne radnike kao ptice jata svoga, nama preostaje da se okrenemo budućnosti uz ovo vrlo simpatično ostvarenje.