Iako iza sebe ima brdo underground izdanja u poludecenijskom postojanju, njujorški sastav White Hills je za svoje ovogodišnje ostvarenje odlučio da okrene list, sudeći bar po nazivu ploče (tačnije nepostojanju istog). Tu je cenjena nezavisna etiketa Thrill Jockey da se pobrine za rast slušalačke publike, pripomogli su i momci iz grupe Oneida kod kojih je lane u studiju i sniman ovaj album, a u čitavom procesu posebno se istakao bubnjar ove grupe Kid Millions (hehe, kakvo ime).
Iako je ovde poznata učitana averzija prema gitarskim "izdrkavanjima" iz sedamdesetih godina prošlog veka, u čemu je, naravno, bilo i pretencioznih pucanja u prazno, već smo pisali o tome da se poslednjih desetak godina ova scena može pohvaliti vitalnošću o kojoj bilo koji drugi gitarski podžanr može samo da sanja. Jednostavno, što te više pribiju uza zid, to je tebi više stalo da dokažeš svoju strast koja međ' većinom budi samo gađenje.
Bela brda se već u uvodnoj Dead brzo naštimavaju na vintage frekvencije i popularna Orange pojačala uspevajući da dočaraju memljivu i prašnjavu auru betoniranog subjekta (da, ovo jeste dvosmisleno, čak i trosmisleno). Brzo se izdižući nad tlom, uspeva im da krenu u astralna istraživanja, čini se ipak dovoljno strukturisana da se u ovom putovanju mogu pridružiti i neinicirani parovi ušiju.
Kod White Hills je posebno interesantan lirički deo, koji je ogoljen i brutalan do bola, za šta primer nalazimo u kompoziciji Don't Care, u kojoj je na briljantan način sumirana surova istina da realno, nikog ni za šta nije briga. Još kad se to upari sa dobro poznatom gitarskom žiškom vulkanskog potencijala, ugođaj je potpun.
Zbog svoje izraženog potencijala u sklapanju konvencionalnijih komada, White Hills su umnogome atipičan space rock bend. Drugi deo ploče, ipak protiče u laganom vraćanju svom žanrovskom jatu, bogato raznolikim (p)lutanjima - od haotičnih vožnji do potpuno ambijentalnih komada koji imaju za cilj da vinu slušaočevo ja u nebo, pa sve zvuči kao lansiranje spejs šatla. Tu negde, stvari već prestaju da budu zanimljive na način na koje su obećavale, ali i bez toga, zaključujemo priču o sasvim solidnom rok albumu.
Iako je ovde poznata učitana averzija prema gitarskim "izdrkavanjima" iz sedamdesetih godina prošlog veka, u čemu je, naravno, bilo i pretencioznih pucanja u prazno, već smo pisali o tome da se poslednjih desetak godina ova scena može pohvaliti vitalnošću o kojoj bilo koji drugi gitarski podžanr može samo da sanja. Jednostavno, što te više pribiju uza zid, to je tebi više stalo da dokažeš svoju strast koja međ' većinom budi samo gađenje.
Bela brda se već u uvodnoj Dead brzo naštimavaju na vintage frekvencije i popularna Orange pojačala uspevajući da dočaraju memljivu i prašnjavu auru betoniranog subjekta (da, ovo jeste dvosmisleno, čak i trosmisleno). Brzo se izdižući nad tlom, uspeva im da krenu u astralna istraživanja, čini se ipak dovoljno strukturisana da se u ovom putovanju mogu pridružiti i neinicirani parovi ušiju.
Kod White Hills je posebno interesantan lirički deo, koji je ogoljen i brutalan do bola, za šta primer nalazimo u kompoziciji Don't Care, u kojoj je na briljantan način sumirana surova istina da realno, nikog ni za šta nije briga. Još kad se to upari sa dobro poznatom gitarskom žiškom vulkanskog potencijala, ugođaj je potpun.
Zbog svoje izraženog potencijala u sklapanju konvencionalnijih komada, White Hills su umnogome atipičan space rock bend. Drugi deo ploče, ipak protiče u laganom vraćanju svom žanrovskom jatu, bogato raznolikim (p)lutanjima - od haotičnih vožnji do potpuno ambijentalnih komada koji imaju za cilj da vinu slušaočevo ja u nebo, pa sve zvuči kao lansiranje spejs šatla. Tu negde, stvari već prestaju da budu zanimljive na način na koje su obećavale, ali i bez toga, zaključujemo priču o sasvim solidnom rok albumu.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар