The Cooler (Wayne Kramer, 2003)

Obično se kaže da ko ima sreće u ljubavi nema na kartama i obrnuto, ali Cooler Waynea Kramera obrće i simplifikuje ovu narodnu umotvorinu tako što je glavni junak ovog filma potpuni luzer u svim sferama svog života. Prosto, ova glava je ubijena u pojam.
Nakon što je ostao dužan brdo para na kocki, Bernie Lootz je intencionalno osakaćenog kolena primoran da u jednom kazinu radi kao Cooler, lik koji svojom nesrećom čuva kockarnicu od neprimerenih gubitaka. Kad nije na "poslu", Bernie sedi u svojoj neuglednoj sobi, primoran da po čitavu noć sluša seksanje glasnog komšiluka, dok ga danju opseda sin koji mu žicka lovu kako bi nastavio sa svojim raskalašnim životom. Dobrim delom svog trajanja, The Cooler je umešna analiza depresije savremenog čoveka.
Onda u njegov život uleće Natalie, koja sa sobom unosi zrake Sunca i borba Bernieja sa svojim realnim i učitanim malerom može da počne. Oponašajući život ovaj film na kraju prerasta u san koji odvaja pobednike od gubitnika, unoseći dinamiku koja ovo ostvarenje odvaja od drugog nastavka serijala Pusher, sa kojim deli početne postavke.
Vrednost Coolera je u višedimenzionalnosti priče, koja na svom simboličkom planu prati borbu gazde kazina Shellyja Kaplowa da od svoje kuće ne napravi industriju zabave koja privlači turiste, osiguravajući tako klasu prohujalih vremena koje novo doba gazi i melje u paramparčad. U tom smislu, posebno je efektna uloga pevača Buddyja Stafforda koju je maestralno na svojim plećima izneo Paul Sorvino.
I ostali glumci su na visini zadatka - William H. Macy, čiji rad i polivalentnost poštujemo iz radova Paula Thomasa Andersona, dobro se snalazi u zahtevnoj roli, a prilično uverljiv je i Alec Baldwin kao sirovina na čelu kazina (haha, ovaj stih treba da prodam Karleuši). Tako The Cooler prolazi kao korektno, višeslojno ostvarenje kojima nas Industrija snova sve ređe čašćava.