SPACE Spec. Vol. 4: Elephant9 - Walk The Nile (Rune Grammofon)

Hardcore Orientale

Pošto smo overili obe američke obale i skoknuli do Australije, završavamo potragu za svemiroidnim zvučnim putovanjima na tlu Starog kontinenta. Sve češće se pitam zašto uopšte više i pišem recenzije kad mi se čini da sam već sve rekao ali eto, dok ta sumnja ne eksplodira u neke opipljivije odluke, pisaću ih još neko vreme. Među rečenicama koje sam sigurno puno puta napisao posebno mesto pripada izlivima moje fascinacije savremenom muzičkom scenom iz Norveške, pošto tamo, kao i u Skandinaviji generalno, muzičari sviraju nešto što teško može i da padne na pamet dok se ne čuje, ali čak ni tim činom iznenađenje po čuvenju nije manje.
Elephant9 je jedna od takvih suludih ekipa koja rovari po muzičkoj prošlosti na šaškast način da ih je nemoguće ne voleti. Reč je o triju koji sačinjavaju prekaljeni muzičari od kojih posebnu pažnju privlači bubnjar Torstein Lofthus, poznat iz sastava Shining. I kada je taj bend početkom ove godine razočarao za medalju, eto Elephant9 da izvadi fleke.
Walk The Nile je drugi album u opusu grupe, objavljen dve godine nakon energičnog Doodoovoodoo. Elephant9 je žanrovski vezan za džez milje, sa kojim nemam puno dodirnih tačaka (imam neke albume "čistog" džeza, naravno) ako izuzmemo hip hop, ali zato o rok muzici mogu da prozborim reč-dve. Norvežani sviraju zapaljivu eksploziju džeza i roka, poznatog kao fusion (slušao sam malo i Ala Di Meolu, obožavam ovu njegovu sjajno nazvanu pesmu sa albuma EleGanci), na tako energičan način da bi bilo gre'ota ne percipirati ih kao rok bend, iako se za gitaru u ovoj priči nije našlo mesta.
To slušaoca neće spasti spoznaje da na ovoj ploči ima dosta virtuoznih deonica, osobito na klavijaturama, ali ako je debi, omaž likovima kao što je Joe Zawinul, predstavljao povratak u bolju prošlost, novi album pokazuje put u budućnost. To je između ostalog učinjeno i diskretnim istočnjačkim uticajima u samoj svirci (naslovna, Hardcore Orientale), zbog čega se naslov ploče čini kao sasvim umesan.
Osim praskanja (zaključna John Tinnick (ne znam ko je dotični) je maltene "čobanska" metalija a la Milić Vukašinović u simfo ruhu), Elephant9 zna i da stane na loptu i kontroliše situaciju kao npr. u epskoj Habanera Rocket, ali se i dalje najbolje snalazi kada ruši sve pred sobom. Ako uporedite omot ove ploče sa onim sa prošle, videćete da su, uprkos sličnostima, oblici na ovogodišnjem izdanju izoštreniji i jasniji. Što će reći da su Skandinavci lagano preskočili preponu zvanu "drugi album", nepremostivu prepreku za mnoge pre (a i posle) njih.


John Tinnick