субота, 05. јун 2010.

Demagoški preplet: Skupljam smeće, gledam žuto, vidim crveno/ Postmoderno vraćanje korenima


U ovo doba sav pošten radni svet spava, pa nije u mogućnosti da čita ovaj tekst dok je vruć, iako je petak veče/subota ujutro. Kako sad to, pa zar nije subota dan kad se bleji i odmara od naporne radne nedelje? (Inače, u toj priči su najglasniji neradnici i zabušanti) Pa možda je i bio, ali više nije.
Crno na belo, neki pametnjaković se setio da je vreme da iz podruma propalih ideja izvuče još jednu staru tekovinu nikad življeg titoizma. Počelo se sa nesvrstanima, nastavilo sa žonglerskim oscilacijama između istoka i zapada, a sad je došlo vreme za veliko spremanje Srbije. Valjda je ministarstvo za životnu sredinu došlo na ovu genijalnu zamisao da se prikupi smeće, baci u đubre i još pride pospeši solidarnost i zajednička svest, a usput još malo učvrsti poljuljani ugled srpske vlasti.
I tako je plan iz starih svezaka prepisan i prekopiran. Više nema smaranja sa starom hartijom, kao nekad dok smo išli u osnovnu školu, a i BajoneTu je u međuvremenu istekao rok trajanja, pa je red da i svom smeću odzvoni. Za naše dobro. Ekologija. Svest. Ideologija. Fale samo pioniri sa maramama i kapama i ozbiljni partizanski prvoborci da pomognu u ovom komunalnom spremanju. Grad je oblepljen "duhovitim" i "nevinim" bilbordima koji imaju problem i sa animacijom najmlađe publike, za čije se dobro sve ovo i radi.
Ekološka svest je poželjna, ali sama svest, bilo koje vrste, nije dirigovana odozgo, već se spontano javlja. Ovo što ćemo imati sutra je klasično skretanje pažnje sa problema i još jedan tačkica u nizu otužnih primera samoreklamerstva nesposobne vlasti koja se odvažila da uposli nezaposlene ruke. Vlasti koja je na tu poziciju došla sa pričom da se razlikuje od onoga što je bilo, a da tu razliku ne može da ispolji ni na jedan jedini način. Zlobnici će primetiti da u ovoj konstrukciji fali Beli Šengen, ali to je prazna priča za nekoga ko nema šta da obuče ili šta da pojede jer nema gde da radi. Dakle, za veliku većinu. Kad izuzmemo taj nazovi plus ostvaren voljom Zapada šta ostaje? Ništa.
Zato Vlast na čelu sa Borisom Tadićem organizuje titoističke uravnilovke. Komunalnim službama pomagaće zainteresovani građani i đaci, koje niko nije pitao da li su zainteresovani za ovu akciju, već su oni odabrani kao neophodni kao kolorit još jedne potpuno promašene priče kojom se dodatno zloupotrebljava ionako zloupotrebljeni faktor čistoće.
U ovoj daltonističkoj akciji u kojoj se pogledom u žuto vidi sve jača crvena boja, odjedanput nikome više nije problem što je tranzicija postala prazan pojam koji označava praksu u kojoj bogati postaju još bogatiji, kriminalci još veći krimosi, a pauperizovani nikad veća sirotinja. Ni evropski partneri nisu previše zabrinuti čitavim razvojem situacije, oni takvih moralnih problema odavno ni nemaju. Njima je svejedno ko vlada, dokle god je taj neko lojalan.
Lažnog solidarizma je već bilo, i to povodom najgluplje akcije veka u kojoj je trebalo da gladujemo zato što ima dosta gladnih, kao da će oni na taj način postati siti, a sada ćemo naprasnim čistunskim porivom pomoći mnogima da se operu, kad već ni Sava ni Dunav to nisu uspeli.No, manimo se sad tih priča i pozabavimo se lepšom stranom života. Da, u pravu ste, reč je o kulturi. Na pomen Marine Abramović u mnogim krugovima momentalno nastane muk koji ponekad prekine škripa zuba puna strahopoštovanja. "Velika" performans umetnica napravila je umetničku reputaciju u Njujorku, dive joj se mnoge zvezde kao što su Lejdi Gaga i Bjork, koje su sa još nekoliko hiljada obožavalaca pohrlile u čuveni Gugenhajm kako bi prisustvovale performansu "The Artist is Present".
U samoj zgradi ih je za jednim stolom čekala Marina i to šest dana u nedelji, sedam sati dnevno, spremna da za sve to vreme gleda u oči dovoljno hrabre da joj se pridruže u seansi. Neki su satima sedeli, neki nisu dugo izdržali, bilo je i suza, ali je kajmak opet pokupila Abramovićeva, proslavljena umetnica koja se prethodnih nekoliko decenija istakla sličnim performansima.
Iako slavljena od domaće "liberalne" elite i svih koji se tako osećaju, kao lice neke bolje Srbije koja postoji samo u njihovim mislima, priznajem da mi izmiče bilo kakva vrednost ovog performansa. Iako se sa njim duboko ne slažem, postavka Raše Todosijevića u kojoj su stolovi sa porcijama pasulja i flašama piva poređani u oblik svastike je mnogo poetičnija, efektnija i... umetničkija. Dobro, to je stvar ličnog ukusa, ali bi svako ko je sa pažnjom gledao prvi deo Kuma trebalo da zna da današnji slavni umetnici nemaju veze sa umetničkom vrednošću per se, već više sa njihovim snalaženjem u svetu lobija i interesnih grupa, da ne pominjem neke grublje a jasnije pojmove.
Konkretno, na takav zaključak me navela sama Abramovićeva u dve situacije, iako sam je jednom pre toga slušao na radiju kada je na mene ostavila korektan, civilizovan utisak. No, činjenica da je pre neki dan u Njujorku primila od tamošnjeg konzula crnogorski pasoš, u sklopu priprema za reformisani Cetinjski bijenale 2012, na čijem će čelu biti, sam za sebe govori o unosnim dometima kako njene umetnosti tako i nje same.
Uostalom, umetnost u opštem smislu je odavno privezak na političko-ekonomskom ključu sistema. To dozvoljeno, kontrolisano i isprazno ludiranje najčešće lišeno svakog smisla je dotirano od strane država koje izdvajaju ogromna sredstva u svrhe peglanja svog imidža kroz akciju akcentiranja razlika i sloboda ali tako da sam taj sistem ne dovode nikako u pitanje. Na taj način umetnici su dovedeni u poziciju koju su u srednjem veku imale dvorske lude koje plaća sam dvor kako bi na svoj način delima pričali o njegovoj raskoši. Podrazumeva se da je svaka subverzija tu proračunata i iskalkulisana tako da se ne može nazvati subverzijom. Iako živimo u "najslobodnijem od svih sistema" dobro se zna kakav tip ("poželjne") umetnosti otvara riznice fondova i sefova čije ključe drži... država. Ovakva konstrukcija pretpostavlja i odanu "publiku" koja se lako mobiliše medijskim sredstvima. Uostalom pitajte prvog gradskog fana eks-naše umetnice sa velikim e, šta je to tako fascinantno u njenoj umetnosti osim činjenice da je... uspela, i shvatićete otprilike poentu ove priče.
Nešto pre postmodernog vraćanja svojim korenima, Abramovićeva, rođena Beograđanka, je važila za srpsku umetnicu te se kao takva i obratila srpskoj javnosti pred majske izbore 2008. godine kada je posebno mlade pozvala da glasaju za "demokratsku opciju". Ako mi je sa razlogom muka od četnika iz Srednjeg Nojsacliblingena kraj Fridrihsšhafena, Gornjeg Misurija i Novog Južnog Velsa, ništa me manje ne iritiraju i pokroviteljski "demokratski" glasovi iz tri pizde materine.
Prosto rečeno, umetnik, pogotovo svetski poznat, ne bi tek tako dozvolio da isprlja svoju reputaciju valjanjem po kaljuzi najjeftinije političke propagande. Na domaćem terenu tu stvari stoje mnogo jasnije: nešto pre Marininog poziva iz daleke tuđine da se glasa za "jedinu moguću opciju", čitao sam i intervju pozorišne režiserke Tatjane Mandić-Rigonat u kome se malo pričalo o pozorištu, a malo više o politici.
Negde u to vreme je bila sva ona frka oko jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti, te Mandić-Rigonat tim povodom nije odolela a da zapenjeno ne primeti da je "DSS pun demagoga, a da je politika te stranke čista demagogija." Nije puno prošlo, Koštunica je sazvao nove izbore a zatim i sišao sa vlasti.
Nedugo pošto je formirana nova koalicija, Tatjana Mandić-Rigonat je postala direktor ansambla Drame Narodnog pozorišta. Od tada se, vrlo neočekivano, nije izjašnjavala o demagogiji.

5 коментара:

Milja Lukic. Tu i tamo је рекао...

UmEtnica je to, nema šta.
Samo ti to ne možeš da razumeš - sedenje mirno, s gledanjem u oči, hm, i sedam sati još... to je neverovatan umetnički domet. O tome će se pričati i pričati, a naši praunuci će moći da se hvale kako su im preci živeli u doba Marine Abramovič. Možda se neće sećati šta je to ona epohalno uradila i kakav je to umetnički doživljaj bio za to vreme, ali - ostaće velika!
Ma, ne razumeš ti umEtnos'!

nasdvoje је рекао...

ako ništa ovaj performans je pokazao da je ćutanje zaista zlato

Boris је рекао...

1.
Marina je ozbiljna umetnica. Iako nisam nekim ljubitelj te performans umetnosti, nju izuzetno cenimm (daleko vise od Rase na primer, izdrkanu Milicu Tomic da ne sponjimem). Ovde pre svega mislim na Marinine nekadasnje radove. Guglaj "Marina Abramovic Rest Energy" na primer za onaj na koji ja odlepljujem.

2. Od njene politicke angazonovanosti i opcije za koju lobira mi se baca pegla kao i tebi. (Ne znam sta bi na to sve rekao njen deda, nekadasnji Patrijarh Srpski)

3. Ja mislim da je problem u celokupnoj generaciji. Ne mislim da ona to radi zbog koristi (to bi mnogo lakse opravdao i razumeo). Nazalost, imamo posla sa budalama na generacijskom nivou. Koliko god se poneki pojedinci tu izdignu licnim talentom (kod Marine je po mom misljenju nesporan), inteligencijom, sposobnostima ostaju zrtve generacijske devijantnosti. Jednostavno, kada je ta generacija u pitanju, imamo posla sa debilima, koliko god da su individualno ok.
I toga moramo biti svesni.

etotako је рекао...

Ja cu samo dodati jednu malu misao.
Taj pasulj koji spominjes, odlika je tacno odredjenog vremena i prostora kom je "namenjen" i koji se "kritikuje". I takva vrsta umetnosti je ok.
Ali Marina ima nesto sto nije bas spakovano ni ovde ni tamo, ni za ovo vreme ni za ono koje je bilo a ni ono koje dolazi. Gledati u oci coveka danas je tesko. (I bilo i bice sve teze).
I to nema veze samo sa ovim prostorima. Ni ovim "vremenom".
A to je ipak jedna dimenzija koja je "vanvremenskija" i samim tim "umetnickija".
Ja je izuzetno cenim, i smatram takodje da je vrhunski umetnik, iako ne "cenim" slepo svako njeno delo.

nasdvoje је рекао...

hm, evo gde se razilazimo: kada raše više ne bude - mi ćemo i dalje moći da postavimo stolove sa pasuljem i pivom u određenu konfiguraciju. kada marine više ne bude, nećemo više moći ni da je gledamo u oči (mi nismo mogli ni do sada, ali 'ajde).
tako da je pitanje trenutka i večnosti, vrlo varljivo, jer zavisi iz kog ugla se gleda. ono što meni kod marine smeta, nevezano za njenu umetnost u koju uopšte nisam upućen, je to što je ona produkt, projekat svog vremena, koji pristaje na jednu određenu ulogu umetnice i mesto unutar društva koje nije sama sebi odredila. inače ne bi imala toliko pažnje i hvalospeve "poznavalaca" (ovi navodi nisu namenjeni tebi i vrapcu, već i sama znaš da ima ljudi bez ukusa koji moraju da se foliraju da ga imaju)umetnosti, koja je na taj način divinizovana u svojoj trivijalnosti.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.