среда, 02. јун 2010.

The Gaslight Anthem – American Slang (SideOneDummy Records)


Pre neki dan sam u knjizi o Red Hot Chilli Peppersima naišla na deo u kom se kaže kako je ovaj bend u jednom trenutku, putujući kolima, pored auto-puta napravio mali koncert jer im se sviralo. Čuli su ih oni koji su se tada tuda provezli. Takvu sliku stvara album ’59 Sound četiri desperadosa iz Nju Džersija, The Gaslight Anthem. O ovom smo albumu već pisali, a da nisu bile puke pohvale svedoči činjenica da ovo remek-delo i dalje stoji u folderu “za kuću” iz kog puštamo muziku kad god treba da se diže atmosfera i gostu da do znanja da je došao u kuću u kojoj se ne izuva.

Od te montažne, putujuće muzičke šatre s prethodnog albuma, na ovom su ostali samo tragovi od kočnica srčane vožnje, po koja razbijena flaša i ogromna želja da se ta magija ponovi. Zapravo, ta metafora nije baš dobra (kao većina metafora, uostalom). U pitanju je šatra pretvorena u dvoranu u kojoj se zna šta će biti na repertoaru – prljavi ples za koji je Patrik Svejzi plaćen da ga izvede sa ženom bogataša koja voli da se oznoji u haljini od hiljadu dolara, kaže mu shame on you i sutra zatraži istu predstavu.

Ne treba grešiti dušu - cela mitologija stare raspojasane Amerike, prašnjave od brzih automobila, je ponovo tu, ali na nivou repertoara koji ide na zicere i oponaša prethodno pogođen ugođaj.

Pojedine pesme - najviše druga Stay Lucky ili Boxer – i dalje su oprljene istom vatrom, koja je na ostalim uglavnom uspešno sanirana i obuzdana, naizgled u svrhu “zrelosti” benda. Međutim, bend nije sazreo krećući se u nekom drugom smeru od onog koji je prozujao prvim albumom kao zapaljeni fitilj jake bombe. The Gaslight Anthem su se zadržali na istom mestu sa namerom da usavrše iste stvari. Otuda celim albumom provejava neki tužan utisak izanđalosti i ponavljanja. U pitanju je ista springstinovska teritorija na kojoj The Gaslight Anthem nisu ukrotili nijednog novog konja, već vozaju one koje su savladali u prethodnom albumu.

Obično se pred bendove postavlja taj suludi zahtev da moraju da se razvijaju i od albuma do albuma menjaju. Neko ko je voleo ’59 Sound voleće svakako i American Slang i prećutaće da je reč o albumu koji se ponavlja. Ja ga slušam, ali u suštini i ukratko mu zameram što nema vatrometa koji se rasprskavao bukvalno iznad svake pesme na ’59 Sound.


4 коментара:

nasdvoje је рекао...

kakve iskusne kočijaške metafore ;)

nasdvoje је рекао...

haha ih

Vuk Nikolic је рекао...

Fenomenalan bend, nema sta :)
Ali su mi nekako omiljeniji sink or swim i senor and the queen, valjda posto sam ih prvo cuo :D

nasdvoje је рекао...

ta dva nisam slušala, al ću da nađem, hvala na preporuci :)

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.